Печат, 11.7.2010, Миливоје ИВАНИШЕВИЋ Бетонирана истина о нашим стратиштима [Архива]

Егзодус сарајевских Срба, фебруар/март 1996. Фото: сајт Срби у БиХ

Ниједан важан догађај после 15 година није поуздано утврђен. То се признаје у тексту Резолуције о Сребреници коју је усвојио Европски парламент у јануару 2009. године. У параграфу Е пише: „упркос огромним напорима… досадашње истраге не дозвољавају  потпуну реконструкцију догађаја у и око Сребренице!“

Они говоре о муслиманима, а не о Србима. И у праву су. Муслимани и њихови ментори не знају како да фалсификате претворе у доказе. Стално им се, већ деценију и по, понешто измигољи из вида. О Србима и њиховом страдању све је познато још од 1996. Чак и пре тога, у време када је председник Југославије био Добрица Ћосић, ОУН су званично обавештене о страдању Срба овог краја. Документ је доставила Стална мисија СРЈ при ОУН 2. јуна 1993. године. На жалост, не само нашу, већ и правде и истине, тај документ, као и остали документи о српским страдањима, никада није стављен на дневни ред Савета безбедности или неког другог органа УН.

Меморандум није ни поменуо Кофи Анан приликом подношења Генералној скупштини завршног извештаја о БиХ. Бројни су примери обмана које су инциране и у свет потекле од стране УН. Недавно је наш Институт поданео захтев надлежним службама ОУН да из свог извештаја одстрани неистините наводе у једном пасусу поменутог Извештаја. „Пошто је Сребреница, јула 1995. године пала под опсаду српских снага, десио се ужасан масакр над муслиманским становништвом. Докази које је Тужилаштво представило описују сцене незамисливог дивљаштва: хиљаде људи је побијено и покопано у масовне гробнице; стотине људи покопано је живо, мушкарци и жене сакаћени су и клани; деца су убијана пред очима свијих мајки, деда је био присиљен да поједе јетру свог унука. Ово су истинске сцене из пакла, написане на најтамнијим страницама људске историје“.

Ове срамотне и доказане неистине брука су за све који су у њиховом измишљању имали учешћа.

Случај Сребреница  је давно испланирала администрација Била Клинтона. Злочин је био преко и хитно потребан за оно што је требало плански извести – очистити Крајину од Срба. У августовској „Олуји“ то је и учињено – протерано је преко 250.000 Срба.

Погледајте „Њујорк тајмс“ од 30. новембра 1992. или „Џерусалим пост“ од 1. децембра. Мислим на чланак Operation Balkan Storm: Here’s a Plan George Kenney и Michael J. Dugan („Ево како би Балканска криза могла да се одвија“). Дакле, још 1992. године све је речено. Срби ће бити нападнути од САД-а и НАТО савеза на свим просторима на којима су живели од свог настанка. То се и догодило. Убијали су нас где год су стигли. Овде треба поменути и оних Клинтонових неопходних 5.000 муслимански жртава Сребренице, о чему је Изетбеговић у пролеће 1993. године обавестио своје следбенике из овог града.

Иронија је то што српско цивилно гробље у Братунцу неки називају војничким гробљем, а муслиманско војничко гробље у Поточарима – цивилним

Опет по плану, окривљени су командант ВРС генерал Ратко Младић и председник РСК Радован Караџић, и то већ крајем јула 1995. Хашки Трибунал је подигао оптужницу – без икаквих доказа. Цитирамо Ричарда Холбрука: „Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине драгоцено оружје. Употребили смо га да бисмо искључили два најтраженија ратна злочинца у Европи из Дејтонског процеса, и употребили смо га да оправдамо све што је касније уследило“.

Да, и не само да су окривљени људи који су спасли свој народ од предвиђеног уништења, попут оног у Хрватској или на Космету, већ су им приписани злочини који се са српске стране никад у Босни нису догодили. Суђење првом председнику РС др Радовану Караџићу, уколико суђење буде правично, рехабилитоваће српско понашање и политику у току рата, и тиме ослободити одговорности не само српске предводнике већ и десетине њихових следбеника. С много поуздања очекујемо да др Караџић разбије белосветске заблуде о српској одговорности за трагична збивања у БиХ, па чак и за саме узроке рата. Међутим, државе које су, на врат на нос, признале самосталну БиХ, и тиме проузроковале грађански рат, данас беже од тога да битна документа доставе окривљеном председнику РС. Они саботирају не само одбрану, већ у истој мери и правду и истину. Може им се, јер би било нормално и правично да места на оптуженичкој клупи буду замењена.

Напомињете да је Федерација БиХ држава у којој је и данас, а камоли током рата,  страшно и порочно бити Србин.

Лојални Срби прошли су и теже тортуре и више су страдали од Срба који су се прихватили оружја. Сва српска насеља која су била лојална муслимаским и хрватским властима уништена су и крајем 1995. године у њима није било српског становништва. То је већ поменутих око 2.000 места, или 42,6 одсто српских села и заселака у БиХ из којих је протерано око 550.000 (40 одсто) људи српске националности који су априла 1991. пописани као држављани БиХ. Они су напунили преко 500 логора које су власти Изетбеговића формирале током рата. Једино је пушка и оружани отпор стварао услове неопходне за опстанак. Бројни су докази да је то био и верски рат, и да би Срби нестали да се нису самоиницијативно латили оружја и одбранили.

Указујете и на то да је судбина сарајевских Срба веома болна тема. Зашто?

Тај град је без сумње још увек једно од највећих, добро прикривених и од јавности добро чуваних српских стратишта! Живот Срба у муслиманском делу града по много чему је подсећао на живот и судбину Јевреја у Берлину почетком Другог светског рата. Свакодневна убиства, силовања, хапшења, пљачке, затвори и логори, били су трагична стварност мештана српске националности.

Спискови и публикације са именима жртава које смо објавили самостално, или у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске априла 2008. садрже податке за 5.776 покојника и 859 људи чија је судбина неизвесна, значи укупно 6.635 сарајлија српске националности. А у међувремену су допуњени са нових преко 500 имена. Тешко да ће икада јавност сазнати имена Срба убијених у 126 муслимансих државних и приватних концентрационих и заробљеничких логора у овом граду!

На крају рата, после Дејтонског документа, у оправданом страху од даљих страдања, уследио је коначан масовни егзодус Срба. Тада је у муслиманском Сарајеву остало више мртвих него живих Срба. Хроничари ће забележити да је само прве године рата, за осам месеци, од априла до децембра 1992. у Сарајеву убијено више Срба него током целог Другог светског рата и владавине Павелићеве НДХ. Ни данас, као ни тада, многи гробови нису обележени ни опојани, многи покојници нису ни сахрањени, још све кости нису извађене из провалија и рака, ни откопане испод насипа и сметлишта. Неке је заувек однела Миљацка! Још сви нису ни поменути.

Где су границе самосатанизације која се од нас тражи и коју ове власти свесрдно извршавају?

Више националног поноса и достојанства испољавају политичари и власти РС него Србије. Овде су поносни и имају државну и председникову подршку сексуално извитоперени умови који граде српску Содому и Гомору, а не Срби који су бранили и гинули за своју отаџбину. Њих не смете ни поменути, а да се не нарогуше амбасадори САД-а и десетак других држава!

Институт за истраживања српских страдања

У издању Института за истраживања српских страдања објављено је до сада 40 наслова.  Међу њима посебно место заузимају исцрпна истраживања Миливоја Иванишевића чије су књиге „Изгон Срба из БиХ 1992-1995“, „Књига мртвих Срба сребреничког краја“ и „Сребреница, јул 1995-у трагању за истином“ преведене на енглески, а последња и на холандски језик. У припреми су „Српска стратишта Сарајева“ и „Верска компонента рата у БиХ“, коју Иванишевић пише у сарадњи са др Дарком Танасковићем који је написао предговор за његову прву књигу о рату у БиХ „Хроника нашег гробља“.

Разговорала Биљана Живковић