У избеглиштво Фото: Архива
Хрватска патрола зауставила тракторску приколицу са тринаест особа. Извукли су једну девојку и сви је силовали, један по један
31. август
Читам документ који је саставила мисија Међународне хелсиншке федерације за људска права, после разговора које је имала са представницима 710 српских цивила из Книна и околине, који су се склонили у касарну плавих шлемова, сазнало се да скоро сви намеравају да оду из Хрватске јер “не верују да би, када би се вратили у своје куће, били заштићени од хрватске војске или полиције, плаше се да би им били угрожени животи ако остану у Хрватској”.
“У разговору са њиховим представницима, Бранком Пуповцем, Душаном Чолаком и Сандром Оливерић, дознали смо да су многи разматрали могућност да остану у Хрватској (то је разлог што нису избегли из Крајине пред хрватском војском, него су само потражили уточиште и добили га, у касарни ОУН), али пошто су неки од њих напустили сабирни логор и видели пљачке, пожаре и разарања, којима су биле изложене њихове куће и када су саопштили другима који су се склонили у касарну шта су видели, већина избеглих одлучила се да оде из ове земље. Многи од избеглица са којима смо разговарали плашили су се да нам дају податке о себи. Од преко 700 избеглица, само њих шесторо осетили су се довољно заштићени да нам испричају шта им се догодило.”
Извештај због тога спаја казивања ових шест особа, али подвлачи: “Претпостављамо да има веома много таквих случајева.”
Прву причу је испричао Винето Драгичевић. Група од 20 српских цивила путовала је 5. августа камионом у правцу логора плавих шлемова. Када су се приближили селу Ковачићи, приметили су групу хрватских војника који су сместа отворили ватру на возило и убили три особе, ранивши друге три које су остале напуштене на путу, без помоћи. Једној старијој жени, Мари Драгичевић, чији муж је убијен из заседе, откинули су неколико прстију десне руке. У руку јој је пуцао, из пиштоља, са мале удаљености, један хрватски војник. Затим су остали преживели цивили одведени као заробљеници. Винето Драгичевић успео је да побегне и преда се плавим шлемовима. У поименичном списку убијених, рањених или заробљених, који је хрватска војска предала посматрачима ОУН, нема имена убијених, рањених или ухваћених код Ковачића.
Друга прича. Ненад Дуковић, његова жена Недјељка, њихово новорођенче од само 45 дана и Недјељкин брат, Драган Мирковић, налазили су се у својој кући када је почела канонада хрватске артиљерије у зору 5. августа, мало пре 5 сати. Када је наступило вече, за време паузе у бомбардовању, изашли су из куће да би нашли неко боље склониште. Док су бежали, ауто се блокирао због квара, усред једне улице у Книну. Пошто су напустили ауто, потражили су уточиште у подруму велике стамбене зграде у центру града.
У зору 6. августа, по завршетку последњег тешког бомбардовања, зачули су гласове хрватских војника који су се кретали улицама града испаљујући насумице рафале у разним правцима. Војници су продрли и у зграду у коју су се склонили чланови омање породице Дуковић, пронашли их и сместа наредили двојици мушкараца, Ненаду и Драгану, да пођу са њима. Жена са новорођенчетом одведена је, међутим, у логор плавих шлемова. Упркос свим трагањима, Недјељка (она је извор ове приче) није више успела да дође до вести о мужу и брату. Нестали су као да их није ни било. Њихових имена нема у списковима које су хрватске власти доставиле представницима ОУН и међународног Црвеног крста.
ПРЕТЊЕ КЛАЊЕМ
Тих дана појављује се летак, који је потписала тобожња “Истарска црна рука”, звана “Учка”, следеће садржине: “Саветујемо свим Србима, илити ‘четницима’, да што пре напусте истарску територију. Ако то не учините, бићете ликвидирани на бруталан начин. Ваше куће биће спаљене, а ваше жене силоване, јер нису ништа друго до четничке курве. Пратимо у стопу ваше кретање, знамо све о вама. Вратили смо се са фронта да бисмо вас заклали. Због тога вас позивам да напустите нашу хрватску Истру до 30. августа 1995. Подсећамо вас да ће вас ‘црна истарска рука’ свуда достићи. Да вам јебем српску мајку.”
Трећа прича. Тринаест особа путовало је приколицом коју је вукао пољопривредни трактор, када их је у близини Врбника, 5. августа, око 10.00 ујутро, зауставила једна патрола хрватске војске. Једној младој жени и њеном момку у војничкој униформи, али ненаоружаном, Живку Стојакову, војници су наредили да сиђу са приколице. Чим су њих двоје стали на земљу, један хрватски војник је без иједне речи уперио аутоматску пушку Ак-47 на Стојакова и испалио један рафал. Убио га је пресекавши га у висини груди.
Девојку, међутим, која је приморана да се скине, силовали су на смену сви војници патроле, у присуству других цивила који су остали у колима. Када су сви задовољили своје сексуалне нагоне, насилници су кренули да ликвидирају и девојку. На срећу, спасена је доласком веће групе војника једног одељења из Вараждина. Они су је одвели после неколико сати пред логор плавих шлемова и ту је оставили. Девојка, која је пријавила догађај мисији Међународне федерације из Хелсинкија, није знала да каже шта је било са осталих 11 цивила. У логор ОУН у Книн нису никада стигли.
Четврта прича. Ратомира Татомира из Книна, годиште 1943, и Драгољуба Чупавића из Отона, годиште 1967, ухватили су хрватски војници, али њихова имена не појављују се ни у једном званичном списку заробљеника. Особа која је испричала о њиховом хватању међународној комисији тврди да је видела и више од 20 лешева цивила – мушкараца, жена и деце – у близини куће која носи број 1 у Улици краља Петра у Книну.
Пета прича. Никола Бјелов, који се склонио у касарну плавих шлемова у Книну, вратио се у свој стан у граду са намером да ту остане, под хрватским властима. Био је 7. август. У свом стану затекао је четири војника хрватске војске који су га напали и изударали наневши му низ озледа, избацивши га после тога из стана. Није му остало ништа друго него да се врати у логор ОУН, где се и сада налази.
Шеста прича. Једна старија жена вратила се у свој стан у Книну да узме драгоцену цевчицу потребну онима који због трахеотомије имају отвор на душнику, а којом се служио њен муж. Она и муж су иначе нашли уточиште у логору ОУН. Затекла је стан опљачкан и полуразрушен. Вратила се у логор празних руку али, на срећу, неповређена. У стану је била затекла неколико хрватских војника, који су, пошто више нису имали шта да опљачкају, претресли жену и узели јој последњи новац који је имала: 100 немачких марака. Један војник јој је рекао: “Нису вам више потребне марке, можете се послужити кунама.”
У извештају мисије ИХФ стоји и изјава војног посматрача, пуковника Штајнера Хјертнеса, да је два дана после престанка топовских бомбардовања Книна могла да се чује непрекидна пуцњава из индивидуалног оружја по градским улицама и кућама и у околним зонама; није се радило о борбама нити о пуцњима због славља, него о правим акцијама чишћења једне градске четврти за другом, куће за кућом: о лову без милости на становнике који нису успели да умакну.
Други официр је такође изјавио да је наишао на једног војника хрватске војске који је говорио перфектно енглески са америчким акцентом; рекао је за себе да је плаћеник на челу једне групе наоружаних специјалаца за ликвидацију “четника”. И даље, према изјави пуковника Хјертнеса, плаћеник му је показао леш човека кога је он убио само једним метком у потиљак, пошто се тај човек већ био предао.
Ђакомо Скоти, аутор књиге Хрватска операција Олуја – `ослобођење` Крајине и етничко чишћење Срба, на основу које је настао овај фељтон, јесте песник, приповедач, баснописац, есејист, историчар, књижевни преводилац и новинар. Рођен је у Савијану, близу Напуља, у Италији, 1928. године. Живи и ради у Хрватској (Пула, Ријека) од 1947. године. Плод његовог креативног рада су више десетина књига. Добитник је многобројних националних и међународних награда и високих одликовања.
ЋУТАЊЕ
Књига Ђакома Скотија у Италији је објављена септембра 1996. године. Пуних 14 година у Србији ју је пратила завера ћутања. На идеју познатог новинара НИН-а Саве Даутовића, 2010.године књигу штампају Издавачка кућа “Обзор” из Београда и Српско народно вијеће из Загреба.
