Глас Српске, СРНА, 23. 6. 2025, Шарговац: Крвави посљедњи час у школи смрти

Шарговац: Спомен-табла на основној школи „Ђура Јакшић“ у спомен Српчићима, ђацима ликвидираним 7. 2. 1942. Фото: АТВБЛ

Усташе су крвави пир 7. фебруара 1942. године наставиле у селу Шарговац, и то убијањем српских ђака у школи, гдје се, осим Виктора Гутића, по најмонструознијим дјелима која људски ум ни данас не може да појми, истакао фратар Мирослав Филиповић, звани фра Сотона.

Остављајући пустош у Дракулићу и потоке крв у снијегу, усташе су кренуле даље. На реду је било сусједно село – Шарговац. Ту на сцену ступа Фра Сотона, један од најозлоглашенијих усташких злочинаца по бруталности и садизму.

Филиповића су многи звали јединственим монструмом јер је био и организатор и кољач.

Оно што је о Филиповићу у књизи „Фратри и усташе кољу“ аутора Лазара Лукајића забиљежено, из данашње перспективе је незамисливо. Заједно са усташама злочин су до детаља планирали и њихови најближи сарадници, међу којима је било много католичких фратара, који су били главни духовни покретач покоља Срба.

Фра Сотона са својих 12 сљедбеника, како су их звали апостола смрти, у крвави пир кренуо је од школе. Према записаним изјавама, било је јутро, између 10 и 11 часова.

У данашњој Основној школи „Ђура Јакшић“ усташе су затекле 52 дјеце на настави. Ушли су у један разред и поздравили учитељицу и дјецу.

Учитељица Добрила Мартиновић, послије рата је дала изјаву Лазару Лукајићу, коју је и цитирао у својој књизи.

– У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци – испричала је Мартиновићева.

Затим је Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дијете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је дјевојчицу Радојку Гламочанин, кћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и тако преживио рат.

– Фратар је њежно прихватио дијете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом. У учионици је настала вриска и паника – свједочила је учитељица.

Ужаснута дјеца су вриштала и скакала, а фра Сотона се, смирено и језуитски, достојанствено обратио својим усташама.

– Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу да исповиједим и разријешим свих гријеха! – викао је Филиповић.

Онда је наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе све српске ђаке. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих.

Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана. За „кољачко крштење“ усташама су за прво клање најчешће подметана дјеца.

И тако су тог 7. фебруара 1942. године у школи, умјесто оцјена, исписани – јауци, а умјесто звона – врисак.

„Избезумиле смо се од страве и ужаса које су усташе радиле тај дан. Након тога, више никад нисам била иста особа“, навела је Мартиновићева.

Кад су поклали дјецу, усташе су кренуле према кућама да докрајче село. Из учионице смрти, закорачили су међу прагове у којима су жене држале дјецу у наручју.

Свака соба постала је ћелија за егзекуцију, свака штала – склониште које није штитило. А, село, колективни гроб. У покољу је, између осталог, коришћен и „србомлат“.

Усташе су посебно монструозне биле према српским дјевојкама. Захтијевали су од њих да дигну сукње, потом су их бајонетима убадали међу ноге, све док нису искрвариле.

Мили Тодоровићу поклана је комплетна породица. Он је преживио пуком срећом јер у вријеме покоља није био у селу.

– Дошао сам кући, а она пуста, само у штали краве ричу. Кад сам изашао из куће, чуо сам како нешто крчи. Пришао сам ближе и нашао око 100 метара од моје куће гомилу тјелеса – око 70 људи, дјеце, жена. Један од њих је сједио и јечао – испричао је он.

Он је пришао човјеку и зовнуо га, али га он није разумио.

– Био је посјечен по малом мозгу, препознам га. На једној нози ципела, а друга боса. Од једног малог леша учини ми се да је моја најмлађа кћи и онда сам пао у несвијест – свједочио је Тодоровић.

Након одређеног времена, он је устао и кренуо, а на све стране људи су у даље јечали и звали.

– Снијег црвен наоколо, на петнаестак метара. Кренуо сам јер су усташе долазиле, пјевајући своју пјесму, да провјере да ли је неко остао жив, да га `овјере`. Села су остала пуста – навео је он.

Тодоровић је рекао да су усташки стрвинари из опустјелих сељачких домова одвукли у своја складишта опљачкану храну, вредније дијелове намјештаја, као и стоку и живину.

– Постоје оригиналне фотографије на којима се јасно виде искежена лица ових чудовишта, која у својим крвничким рукама држе одсјечене главе убијених, већином дјеце – свједочење је Тодоровића записано у књизи „Фратри и усташе кољу“.

Серијал текстова Агенције СРНА о хрватским усташким злочинима над Србима почињеним фебруара 1942. године у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу садржи одломке из књиге „Фратри и усташе кољу“ аутора Лазара Лукајића, али и потресна свједочења ријетких преживјелих, који су тада били дјеца, али их још прогањају слике мучења, убијања и страдања њихових породица. Серијал је припремила новинар Срне Данина Милаковић.