Глас Српске, СРНА, 28.10.2021, Навршава се 30 година од етничког чишћења Срба из 26 села Пожешке котлине

Славонска Пожега, руине српских кућа Фото: Архива, screenshot

БЕОГРАД – Навршава се 30 година од етничког чишћења Срба из 26 села Пожешке котлине у Хрватској, од којих су 23 потпуно уништена, по писаној наредби државног органа, првој и јединој у Европи послије Другог свјетског рата, за шта нико није процесуиран ни пред међународним, ни пред домаћим судовима.

Тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције Хрватске почели су спроводити државну наредбу о евакуацији свих мјештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега, саопштено је из Документационо-информативног центра „Веритас“.

Према писаној наредби, коју је потписао Анте Багарић у својству предсједника кризног штаба, која је дан раније постављена на јавним мјестима, евакуација се спроводи „с циљем заштите њихових живота“.

У наредби је писало да се „спроводи и ради омогућавања успијешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага“, а „Веритас“ подсјећа да је евакуацију требало спровести у року од 48 часова из села у којима је, према попису становништва из 1991. године, живјело 2.120 лица.

Већина становника прозваних села одазвала се наредби и напустила куће, од којих неки уточиште налазе код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по њиховом одласку почело је систематско паљење и минирање српских кућа с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села више никада не врате.

Одређен број старијих људи, који није хтио или могао, усљед старости и болести, да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања њихових кућа.

Да би се хрватској и међународној јавности „објаснило“ зашто су опљачкана и запаљена српска села, у јавност је пуштена теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења како то не би пало у хрватске руке.

Видјевши шта се десило са њиховим имањима, у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села креће за БиХ, која у то вријеме још није била обухваћена ратом, одакле настављају пут за Србију или Источну Славонију, коју су контролисали тамошњи Срби.

Мањи број уточиште налази у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила наредбу о евакуацији, и у којима су формиране јединице Територијалне одбране, организујући сеоске страже и одбрану својих села.

У зору 10. децембра 1991. године јединице Хрватске војске из састава 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге почињу напад на „непокорна“ српска села, која падају без отпора, а становништво се, заједно са припадницима Територијалне одбране, повлачи према БиХ.

У чишћењу „непокорних“ села, укључујући и неколико сусједних, према „Веритасовим“ и даље непотпуним подацима, убијено је 71 лице српске националности, од којих су 42 старија од 60 година, међу њима и 33 жене.

Након што је народ исељен, у тим селима су припадници Хрватске војске опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 привредних објеката, док су без кућа остала 1.492 лица.

У саопштењу се напомиње да је у децембру 2000. године из једне масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирано 13 посмртних остатака, од којих је до сада 11 идентификовано као житељи Шњегавића и Вучјака Чечавског.

Од свих жртава, породице су, подсјећа „Веритас“, до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 26 посмртних остатака, док је на списку несталих још 45 особа.