ИН4С, 10. 6. 2026, Брод Јадран и пловидба кроз ревизију историје

Школски брод Јадран Фото: архивска разгледница, Купиндо

Хрватски премијер тврди да је школски брод „Јадран“ власништво Хрватске. По тој логици, ако су Карађорђевићи били Хрвати, онда је и брод хрватски. Јер „Јадран“ није градио ни бан Јелачић лично, ни хрватска држава у данашњем облику, већ је настао у време Краљевине Југославије као симбол заједничке морнарице и поклон краљу Александру Карађорђевићу, који су му даровали јадрански поморци и исељеници прикупљајући добровољне прилоге широм обале и дијаспоре.

Брод данас мирно лежи у Тивту, као плутајући сведок времена када су државе биле веће, а историјска памћења мање селективна.

У време заједничке државе са Србијом „Јадран“ је пловио на протоколарне мисије, школовао питомце, носио заставу земље по Медитерану и одлазио до Крфа, где су са његове палубе полагани венци у Плаву гробницу — на месту где почивају српски мученици из Великог рата. Од обнове црногорске независности брод углавном служи за фотографисање туриста, свечане говоре и повремено политичко надгорњавање. Као и много шта на Балкану — више је постао декор него средство.

Посебна иронија лежи у томе што је Скупштина Црне Горе недавно усвојила резолуцију по којој Србија 1918. није ослободила него окупирала Црну Гору. Ако је тако, онда би ваљало бити доследан до краја. Ако је све што је настало у заједничкој држави спорно, ако је период после 1918. представљен као окупација, онда се поставља једноставно питање: на основу чега Црна Гора задржава брод који је настао у оквиру те исте државе?

По логици нових тумача историје, „Јадран“ би пре могла да потражује Србија као правни и политички сукцесор већине југословенских државних континуитета него они који сада тврде да је све од 1918. до 2006. било историјско ропство. Не може истовремено бити и окупација и темељ власништва. Или је заједничка држава постојала — или није.

Балкан иначе има необичан таленат да се историја тумачи као шведски сто: узима се оно што доноси територију, бродове, архиве и имовину, а одбацује оно што носи обавезу заједничког памћења.

Тако данас „Јадран“ више није само школски брод. Постао је плутајући симбол југословенског развода у коме сви траже дедовину, а нико неће да призна рођаке.

И можда је баш то његова најтужнија судбина.

Некада је служио да млади морнари уче како се плови по олуји.

Данас служи да политичари доказују како се и историја може насукати.

Мишо Вујовић