Миливоје Иванишевић Фото: PressRS.ba
Већ дуго времена понављају се познати догађаји; претње и прогони српског руководства и истакнутих личности у Босни и Херцеговини као за време рата, или након потписивања Дејтонског споразума. И сада, као и тада, прогонитељи и егзекутори су од раније познати, долазе из истих међународних институција, оружаних састава и држава НАТО алијансе. Једина разлика је у томе што су се тада на удару нашли Срби заслужни – по њима одговорни – за стварање Републике Српске, а сада 2022. г. Срби заслужни – или, по њима одговорни – за одбрану РС. Неопростива кривица је што су ти Срби успешни у оба случаја, и при стварању и при одбрани РС. А, највећа грех је што су Срби.
Много тога што се раније догађало и што се сада понавља очекивано је и не би требало да за политичаре или руководство РС буде велико изненађење. Још пре неколико деценија, током рата, Др Радован Караџић и његови сарадници тражили су решење како да трајно, за сва времена, буду обезбеђени и заштићени егзистенцијални интереси српског народа у Босни и Херцеговини. Оснивањем Републике Српске учињен је први, веома значајан корак. Створена је српска држава. Али, остала је сумња да ће то бити довољно. Зато је постојећим органима управе додат и Сенат. На уму су имали горку стварност, да су највећи део двадесетог века провели у својој држави Југославији, али су и поред тога и тада много страдали. Није у питању само држава колико неке друге околности.
Питање је како се у двадесет првом веку спасити од свега оног што нам се догодило у претходном двадесетом веку.
Још на почетку ХХ века педантна Аустро-Угарска администрација евидентирала је да је у кратком временском размаку од 1914–1917. г. у БиХ услед недостатка хране и глади умрло 100.986 српске деце узраста до десет година. Тај стравичан рекорд – или демографска катастрофа проузрокована недостатком хране – до тада, у модерно доба у Европи, није забележен. Колико су тај век и два светска рата која су уследила били погубни за српску нацију, или православне вернике, у БиХ постоје бројни докази и нема потребе набрајати. Све то, истина статистички огољено, али фактографски неспорно, налази се у пописима становништва редовно обављеним, срећом, на почетку и на крају двадесетог века. Подсећамо, да су давне, 1910. или на почетку века, по Аустро-Угарском попису – у коме је обухваћена и верска или национална припадност – православни или Срби били најбројнији народ у БиХ, било их је 214.000 више него мухамеданаца или муслимана.
На крају 20. века, по попису становништва у Југославији, априла 1991. године муслимана је било 535.000 више од Срба. То је за одавно десетковану српску нацију у БиХ био стравично велики губитак. Ако би тако остало и у 21. веку Срби би нестали у БиХ. У томе се налазио главни национални, или државни, проблем. С тим сазнањима, бригама и оптерећењима, српско политичко руководство је доживело нове покоље који су кренули већ од 25. и 26. марта 1992. год. од Босанског Брода, посавског села Сијековац, Купрешке висоравни и српских насеља дуж обала Саве и Дрине. То је на крају века био већ трећи покољ Срба у БиХ извршен чак и пре него што је та нова творевина Резолуцијом СБ ОУН бр.755 од 20. маја 1992. године постала самостална држава. Растурањем Југославије више је измењена географска карта Европе него после Другог светског рата. Вековима су те територије биле познате једино као географски појмови.
То су околности о којима се у Лондону огласио први Председник Председништва РС Др Радован Караџић. Он је апеловао: „Молим вас да спасите мој народ“ поруком упућеној на конференцији за медије Међународном комитету Црвеног крста и светским медијима у Доњем дому Британског парламента, 14. јула 1992. год.
Апел првог председника РС ових дана би мирне савести могли да понове господин Милорад Додик и Председник Републике Српске госпођа Жељка Цвијановић. Свако присиљавање српског народа да живи у околностима из прошлог двадесетог погубног века значило би понављање страдања из раздобља у којима су у име лажног „братства и јединства“ сви претходни злочини прећутани. Прећутани су и српски губици који су ову нацију довели на руб нестанка.
Миливоје Иванишевић, сенатор РС
