KoSSev, 27. 7. 2026, Куће у селу Резала старије од језера Газиводе, данас њихови власници поново доказују да је то њихов дом [Видео]

Резава: Акт шиптарских власти на вратима куће Фото: KoSSev

Куће у Резалама старије су од Газиводског језера. Њихови становници деценијама су чекали пут, санацију клизишта и пажњу институција. Данас су их оне поново пронашле – тражећи од њих документацију за домове у којима њихове породице живе генерацијама.

Пут до Резала није лак. Узак је, местимично испуцао, на појединим деоницама толико оштећен да је тешко поверовати да њиме свакодневно пролазе људи који овде живе. Управо на то су нас упозорили и пре него што смо кренули – да ћемо се до села изнад Газивода возити спорије него што карта показује.

Али сваки нови завој открива други призор.

Под обронцима Мокре Горе лето је у пуном замаху. Зеленило прекрива падине, воћњаци су пуни плодова, баште уредне. Смокве, јабуке, крушке и шљиве сазревају на гранама, тикве се шире по земљи, кукуруз је израстао изнад човека, а између кућа чују се готово само зрикавци. Поглед пуца према језеру Газиводе, док се село, разбацано по падинама, готово стапа са шумом.

На први поглед, мало шта одаје да су управо Резала последњих дана постала ново место неизвесности у низу догађаја који од почетка лета прате подручје Газивода.

Од почетка јуна, овај крај пролази кроз серију поступака Јавног предузећа „Ибар-Лепенац“. Најпре је преузет некадашњи летњи камп у Резалама, затим су у Чечеву срушене викендице и једна породична кућа, потом је отворен спор око плаже и хотела „Језеро“, а уследило је и рушење још једанаест викендица. Због ових поступака покренути су судски спорови, реаговала је Европска унија, док је пет организација цивилног друштва међународним представницима доставило документ у којем тврди да сви ови случајеви представљају део истог обрасца поступања.

Сада су на ред дошла Резала.

Овога пута нису стигли багери, нити захтеви да се куће одмах напусте. Уместо тога, мештанима су уручени позиви да у року од седам дана доставе документацију којом ће доказати власништво над кућама и земљиштем на којем, како кажу, њихове породице живе генерацијама – још од времена када Газиводско језеро није ни постојало.

Међутим, већ после првих разговора постаје јасно да ово није прича о административном року од седам дана.

Ово је прича о људима који су преживели рат, вратили се у спаљено село, дочекали пут који их је први пут повезао са светом, гледали како вода прекрива њихове старе куће и поново градили живот. Данас, деценијама касније, пред њима је нови захтев – да документима потврде оно што, како кажу, за њих никада није било спорно: да је ово њихов дом.

„Кад сам се ја родио“

Прошле среде, нешто пре поднева, тишину у Резалама прекинула су два бела џипа. Петар Гаљак био је код куће када су се возила зауставила испред његовог дворишта.

„Дошла су два бела џипа. Били су људи из ‘Ибар-Лепенца’, а са њима и полиција“, присећа се. Каже да су га питали када је кућа изграђена. Његов одговор био је кратак.

„Кад сам се ја родио.“

Кућа је, објашњава, стара више од осам деценија. Уместо разговора о њеној историји, уследио је папир. Речено му је да се у року од седам дана јави Јавном предузећу „Ибар-Лепенац“ и достави документацију којом ће доказати власништво.

Неколико кућа даље, у башти је тог јутра радила Оливера. Коров није могао да чека, као ни свакодневни послови који одређују ритам живота у селу. И она је приметила два бела џипа.

„Питали су ме да ли је ово приватна својина“, прича. Одговорила је да јесте.

„Рекли су: ‘Ми смо само радници. Ви донесите документацију.’“

Није било расправе. Није било објашњења. Само неколико реченица и папир који је остао за њима.

Таквих папира тог дана било је више. Неки су завршили у рукама домаћина, неки на вратима кућа у којима више нико не живи, а један је остављен и на згради месне заједнице.

За мештане, међутим, питање није само како доказати власништво, већ како документима објаснити живот који овде траје генерацијама.

Јер у Резалама се породичне приче не рачунају деценијама. Рачунају се ратовима, сеобама, повратцима и водом која је променила читав крај.

И управо зато, док седимо у хладу испред куће Гаљакових, разговор врло брзо престаје да буде о папиру који је стигао прошле среде. Враћа се готово осамдесет година уназад.

„Овде су живели и мој деда и прадеда“

Момчило Гаљак не говори брзо. Не жури ни када одговара на питања. Чини се као да сваку годину свог живота, али и живота своје породице, пажљиво слаже на своје место, да се ниједан догађај не изгуби.

Јер, каже, прича о Резалама није почела ни прошле недеље, ни овог лета. Почела је много пре него што је настало Газиводско језеро.

„Овде су живели мој деда, прадеда… Ово је све било наше. Живело се од земље, од стоке, од шуме.“

Док показује према падинама које се спуштају ка језеру, тешко је замислити да је некада уместо воде овуда текла река Ибар. Још теже да су испод површине остали делови села у којима су живели његови преци.

Али пре језера дошао је рат.

Момчило се сећа прича које су му оставили старији. Резала су спаљена током Другог светског рата. Породице су бежале преко Мокре Горе и Копаоника према Куршумлији, покушавајући да сачувају голе животе. Када су се вратили, нису их чекале куће. Чекала су их згаришта.

„Све је било спаљено.“

Ипак, вратили су се. Почели су поново. Обрађивали земљу. Подизали куће. Гајили стоку. Живели од онога што су сами могли да произведу.

Није било лако. До Митровице се путовало воловским колима. На пут се кретало петком. Враћало тек у недељу. Имали су своју воденицу, у којој се млело жито.

„Такав је живот био.“

Тек када је изграђен пут, каже, село је први пут осетило да више није одсечено од света. На тренутак застаје. На лицу му се први пут појављује осмех.

„Кад је направљена магистрала… прогледали смо.“

Али ни тај осећај није дуго трајао. Јер убрзо је стигла вест да ће долина бити потопљена. Да ће настати језеро. А то је значило да ће многи морати поново да напусте своје куће.

Резала: Надгробна плоча на локалном гробљу Фото: KoSSev, кликнути за увећање

Кућа се није напуштала док вода није дошла до кревета

Када је донесена одлука о изградњи акумулације Газиводе, за многе породице у Резалама почело је ново исељавање. Није то било прво које Гаљакови памте. Али јесте било оно које их је највише болело. Јер овог пута нису одлазили због рата. Одлазили су из својих кућа.

Момчило показује руком према језеру. Негде испод његове мирне површине, каже, остали су делови села, њиве, путеви и успомене.

„Све је то вода покрила.“

Породицама је исплаћена накнада за одузету земљу, али Момчило и данас одмахује главом када говори о томе.

„То је било… као пакла цигарета по ару“, каже.

Затим застаје и почиње да говори о дану који, каже, никада неће заборавити.

„За нашу несрећу, после тога долази језеро. Долази експропријација. Исељавање 19. децембра. Можете да схватите кад нас исељавају 19. децембра.

 

Људи преврћу каце пуне купуса, каце са сиром, неко одводи телад, а терају нас да идемо у Шипоље, у неке радничке бараке. Нико од наших није хтео да иде у Шипоље. Једни су остали у Газиводама, у баракама, а ми смо већ били направили нову кућу. Ја сам се већ био оженио у тој новој кући, и старији брат се оженио, али мој отац није хтео да изађе из старе куће. Док вода није дошла до мадраца, до федер кревета. Онда је стриц рекао: ‘Силази, бре, јеси ли луд да се удавиш.’ Извели су га и одвели у његову кућу… После су нам комшије, ови који нису отишли, помогли да направимо једну бараку и ту смо живели.“

Од старе куће остало је само сећање и место под водом.

Породица је поново градила дом, овај пут више уз падину, изнад будуће обале језера. Поново су подизали зидове. Поново уређивали имање. Поново садили воћке. Живот је, као и много пута раније, морао да крене испочетка.

Данас, више од пола века касније, када су у село стигли позиви да се достави документација о власништву, Момчило не говори прво о папирима. Говори о кући коју је вода прогутала. Као да се управо у том тренутку крије одговор на питање зашто га данашњи догађаји толико погађају.

Јер за породице попут његове, кућа никада није била само грађевина. Била је доказ да су ту живели. Много пре него што је настало језеро.

„Не тражимо ништа туђе“

Ако је Момчилова прича сећање на оно што је било, онда је Невенова прича слика онога што Резала данас јесу. Показује нам пут којим смо и сами стигли.

„Видели сте какав је.“

Није потребно много објашњавања. Асфалт се на појединим местима распао, а трагови клизишта виде се уз саму саобраћајницу. Невен каже да је једно клизиште затрпало и кућу, а да је део села практично остао одсечен.

„Ако се некоме нешто деси, питање је како ће доћи хитна помоћ.“

Каже да су се обраћали надлежнима, али да озбиљније санације није било.

Ипак, упркос свему, село није напуштено. Напротив. Готово свако домаћинство има башту. Воћњаци се обрађују. Земља се не оставља.

Годинама, кажу мештани, у Резала се ретко долазило. Пут је пропадао, клизишта су остајала несанирана, а село је, упркос свему, наставило да живи својим ритмом. Зато многи данас не крију горчину што су их институције, после деценија у којима се, како кажу, мало ко интересовао за њихове проблеме, пронашле управо онда када од њих траже документацију.

Мештани не крију да их је узнемирило обавештење да у року од седам дана треба да прикупе документацију о власништву. Али у разговорима готово да нико не говори о томе шта ће изгубити. Много више говоре о ономе што су већ једном изгубили.

Зато и не чуди што готово сви, свако својим речима, понављају исту мисао. Не траже, кажу, ништа што није њихово. Само желе да остану тамо где су њихове породице живеле много пре него што је настало Газиводско језеро.

На крају разговора, Момчило поново узима реч. Не говори гласније него раније. Не подиже тон. Као да изговара реченицу коју је одавно преломио у себи.

„Бежали смо четрдесет прве. Бежали смо четрдесет треће.“

Кратко застаје. Поглед му одлази према шуми изнад села.

„Сад нећемо да бежимо. Ако треба, померићемо се горе у шуму. И шума је наша. Нећемо да им учинимо вољу да побегнемо.“

Напомена: 

Већи број фотогафија и видео сведочења мештана Резала можете погледати на сајту аутора KoSSev