NovaS, 9. 1. 2021, Добровољци из САД у српској војсци на Солунском фронту [из Архиве]

Српски добровољци из САД, 1917. године Фото: Фондација Мисија Халијард, Нова С

Добровољци који су пристигли из Америке, нешто више од 9.000 њих, у већини случајева нису имали никакво војно искуство. Оно што је прво требало учинити је дати им адекватну војну обуку, да би као обучени борци могли узети активног учешћа у борбама на Солунском фронту.

Организацију и прихватање добровољаца који су стизали у Француску почетком 1917 године, уредило је француско Министарство војно, секција Африка – Исток. Установљени су такозвани „мали прелазни српски депои“ у градовима Авру, Марсељу и Бордоу, у које ће се транспортовати тек пристигли добровољци. После пријема и узимања неопходних података, они су даље транспортовани из Авра и Бордоа у групама од по 15-20 људи, за Марсељ, одакле су, затим у групама од по 50 људи транспортовани за Бизерту, на неопходну војну обуку.Доласком у Бизерту добровољци су задужили униформе и наоружање. Судећи по фотографијама, у питању су биле француске стандардне, колонијалне униформе „Khaki“ боје у комбинацији са плавим (Bleu Horizont) капама „Шајкачама“. Затим, нешто касније и комплетне (Bleu Horizont) француске униформе.

За основну обуку у руковању наоружањем добијено је од локалног француског гарнизона 2.000 застарелих, једнометних пушака система „Гра“ (Gras) М1874/80 калибра 11 мм. Ово је иначе био оригинални модел, који је користио метак великог калибра са црним барутом и као такав био је скоро у потпуности повучен из наоружања француске војске. Међутим велики, неочекивани губици у материјалу, током првих месеци рата, натерали су француске војне власти да модернизују и ово оружје.

Одломком из књига „Српска војска – Оружје наших победа 1914-1918“ и „Serbian Army – Weapons of Victory 1914-1918“  аутора Бранислава В. Станковића, које представљају, до сада најдетаљније студије пешадијског наоружања Српске војске у Првом светском рату, објављено код нас и у свету, представићемо и наоружање добровољаца на Солунском фронту.

Поражена у Француско-Пруском рату 1871. године, Француска није благовремено реаговала на појаву муниције са металном чауром. Управо завршени рат, био је први у коме су обе војске биле наоружање иглењачама, односно острагушама које су користиле муницију са папирном чауром.

Француска пушка система Шаспо (Chassepôt) М-1866 калибра 11 мм. показала се бољом од немачке иглењаче система Драјзе (Dreyse) М-1841 калибра 15,4 мм. Немци су одмах реаговали и убрзо после рата уводе у наоружање пушку система Маузер М-1871, која је користила модерну муницију са чауром израђеном од месинга. И многе мање државе, међу којима и Србија, уводе у то време у наоружање системе са сједињеним метком и металном чауром. Француска финансијски исцрпљена ратом, морала је да пронађе неко економично решење, јер око 1.000.000 израђених пушака Шаспо није било једноставно заменити. Систем Шаспо је у суштини био модерне конструкције са обртно чепним затварачем и „малог“ калибра. Адаптација на метак са металном чауром просто је била најлогичније решење. Капетан Базил Гра (Basile Gras), реконструкцијом механизма за окидање, затварача и цеви омогућава француској војсци да се за врло кратко време преоружа једном савременом пушком.

Поред адаптације старих пушака М-1866 које су сада добиле службени назив „Fusil Modèle 1866/74″. Истовремено отпочела је и производња нових пушака, такође конструкције капетана Гра. Ово оружје под називом „Fusil Gras Modèle 1874″ правило се у четири француска арсенала – Сент Етијен, Тул, Шатерло и Мутциг. Како би се проружање извршило у што краћем временском року, 130.000 затварача намењени преправљеним пушкама наручени су и у аустријској фабрици Штајер, која их је заједно са бајонетима производила за Французе све до 1877 године. Укупно је у периоду 1875-1884. године израђено или адаптирано 2.250.000 пушака система Гра. Почетком осамдесетих година усвојена је модификација означена као М-80 а односила се на урезивање жлеба у сандуку, одмах иза лежишта метка, који је требало да у случају пуцања чауре спречи барутне гасове да оду према стрелцу.

Поред Француске, пушке ситема Гра усвојила је Грчка под ознаком М-78 као и Чиле. Куповане су од аустријског Штајера, који их је по лиценци израђивао. После увођења у наоружање вишеметне пушке Лебел М-1886, Граоваче постају оружје друге линије и постепено се повлаче у магацине. Велики губици у пушкама у току битке на Марни, приморали су Француску да потражи хитно решење за овај проблем. Најбрже и најефтиније била је преправка застарелих једнометних пушака система Гра М-1874/80, које су користиле стару муницију калибра 11 мм пуњену црним барутом, на службени метак 8 мм. Лебел односно „Mle. 1886 D“.

Преправке су отпочеле у октобру 1914. године, а обустављене у децембру 1915. За то време адаптирано је око 140.000 пушака. До овог периода је већ направљен довољан број пушака М-1907/15, па није више било потребе за даљим адаптацијама. Пушке са ознаком „Mle-1874/80 М-14″ додељене су позадинским јединицама и регрутним центрима.

Преправка се састојала у монтирању цеви са пушке Лебел, на коју је монтирана горња дрвена облога. Да би се могао користити стари бајонет М-74, али и оригинална предња гривна, на предњи крај нове, тање цеви, навучен је у виду облоге, предњи део старе цеви са носачем бајонета. Овакав начин адаптације је био је врло економичан. Пушка је имала исте, изванредне балистичке карактеристике као и пушке Лебел М-1886/93 и Бертје М-1907/15. Српској војсци су до 14. јула 1916. године Французи су доставили 20.000 пушака „Mle-1874/80 М-14″. У званичном документу српске Врховне команде наводи се „за наоружање артилерије, коморе, ордонанса и уопште небораца, добили смо 20.000 једнометних пушака, чија је муниција иста као и за брзометне пушке“. Граоваче су биле солидне једнометне пушке и ови родови и јединице користиле су их сво време боравка на Солунском фронту.

Ђорђе Павловић, Бојан Т. Драгићевић, Фондација Мисија Халијард