Нови Стандард, 2. 6. 2026, Никола Ожеговић: О везама Мељника и Павелића

Андреј Мељник (1940) Фото: Wikimedia Commons, crop, PD

Посмртни остаци Андреја Мељника пренети су у „Пантеон истакнутих Украјинаца“ у присуству државног врха и уз највише почасти. Израел и Пољска су осудили овај чин, а за Србе је посебно важно да се расветле везе Мељника са Павелићем и НДХ

Кијевске власти настављају са „декомунизацијом“ и враћањем својим националним „херојима“ у пуном замаху, у сфери историјског памћења и идентитетске политике. Најновији корак у том правцу представља пренос посмртних остатака пуковника Андреја Мељника (1890-1964), једног од предводника колаборационистичке Организације украјинских националиста (ОУН) из времена Другог свјетског рата.

Посмртне остатке Мељника и његове супруге украјинским властима предао је Луксембург. Андреј Мељник је још током Првог свјетског рата ратовао против Русије, у саставу Украјинског добровољачког легиона, на страни Аустро-Угарске. Од фебруара 1940, предводио је једну од фракција унутар Организације украјинских националиста (ОУН-М – „мељниковци“), након расјепа у тој организацији, док је на челу друге фракције стајао Степан Бандера (ОУН-Б – „бандеровци“).

Његови посмртни остаци су похрањени уз највише државне почасти 25. маја 2026. у склопу „Пантеона истакнутих Украјинаца“ на Националном војном меморијалном гробљу код Кијева. Претходно су посмртни остаци Андреја Мељника и његове супруге били изложени у Патријаршијској катедрали Васкрсења Христовог Украјинске гркокатоличке цркве. Током 22. и 23. маја, у цркви им је одавана почаст а, осим читања молитава, црквени великодостојници су говорили о Мељнику као националном хероју.

Осим предсједника Украјине, церемонији су присуствовали спикер Врховне раде Руслан Стефанчук, премијер Јулија Свириденко, шеф кабинета Владимира Зеленског Кирил Буданов и министар спољних послова Андреј Сибига. Врхунац церемоније је било клечање Владимира Зеленског испред новог гробног мјеста Андреја Мељника.

Старе везе

Овај нови потез званичног Кијева није остао без бурних реакција не само у Руској Федерацији већ и од стране Пољске и Израела. Мељникове јединице су биле одговорне за масовне покоље Пољака, Јевреја и Руса током Другог свјетског рата, који су досегли врхунац 1943. године, током Волињског покоља, у сјеверозападном дијелу Украјине. Бивши пољски предсједник Лех Валенса је написао да је због одавања почасти „бандитима“ скинуо украјинску заставу са груди и да не жели више да подржава Зеленског, али да ће и даље подржавати украјински народ, у борби „против Совјета“.

Реаговао је и Свјетски меморијални центар „Јад Вашем“ из Јерусалима због поштовања које се одаје сарадницима нацистичке Њемачке. Oно што српска јавност али и политички и друштвени чиниоци треба да знају о Андреју Мељнику и новим потезима Кијева јесте и чињеница да су постојале чврсте везе између украјинских националиста и хрватског усташког покрета а касније и Независне Државе Хрватске.

Усташки покрет је имао добре односе са ОУН од самог њеног оснивања

Усташки покрет је имао добре односе са ОУН од самог њеног оснивања. Један од идеолога ОУН Михаил Колодзински боравио је 1933. године у усташком логору у Италији, гдје је успоставио пријатељске односе са вођом усташа Антом Павелићем. Група Украјинаца на челу са Колодзинским остала је у логору Сан Деметрио, где је био присутан и Владо Черноземски, активиста терористичке Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), који је деветог октобра 1934. године у Марсељу убио југословенског краља Александра I Карађорђевића.

Један од вођа ОУН у Југославији био је украјински друштвени радник Васиљ Војтановски, који је после раскола у ОУН 1940. године, прешао на страну пуковника Андреја Мељника. Иако је Павелић одржавао контакте и са присталицама Степана Бандере, као и са присталицама Андреја Мељника, чињеница да су мељниковци били склонији тјешњој сарадњи са Нијемцима навела га је да се приближи управо том крилу ОУН.

Након проглашења НДХ, блиски односи су настављени. Тако је 12. августа 1941. године Павелић примио у свом сједишту 30 представника ОУН у НДХ, предвођених Војтановским, који су му пренели поздраве „вође украјинске нације, пуковника Андреја Мељника“. Истакнуто је дивљење према хрватском народу, „који се придружио савременом крсташком походу против московске звијери и тиме показао разумијевање за украјински ослободилачки покрет“.

Изразивши Павелићу захвалност за формирање украјинских јединица у оквиру Хрватске легије, гости су му уручили „поклон украјинског народа – стару козачку сабљу из времена хетмана“. У свом говору, који је започео ријечима „господо и браћо Украјинци“, Павелић је, између осталог, рекао:

– Ви знадете да су наша срца, наше симпатије увијек биле на страни великог и братског, нама братског украјинског народа. Ја сам сретан, што је усташки покрет, што је усташка војница у својој средини могла имати и већ прије седам до осам година браћу Украјинце, да су на тај начин и у усташком раду и борби пријатељски, другарски и братски млади Украјинци, украјински усташе, као војници и као частници живјели и везе утврдили.

– Жеља нас свију била је увијек, да се украјински народ ослободи и да његова домовина постане за њега Независна Држава. Ја сам увјерен, да ћете Ви с помоћу Божјом и с помоћу наших и Ваших великих савезника то достићи и остварити, а ја овдје пред Вама изричем најбољу и највећу жељу украјинском народу и будућој ускрслој украјинској држави. А Вас, браћо, који живите у Хрватској, у Независној Држави Хрватској, сматрам не тек гостима, него сматрам нашим најближим и нашим најбратскијим пријатељима и сурадницима и могу рећи и сународњацима.

Поглавник је обраћање завршио ријечима:

„За то смо Ви и ми За Дом — спремни!“ а присутни Украјинци су, поздрављајући га уздигнутом руком, узвикивали: „Слава Украјини – Вождеви слава!“. Одговор „Вождеви слава“ био је карактеристичан за мељниковце, који су тиме настојали да нагласе разлику у односу на бандеровце.

Хрватски пример

Усташка штампа је преносила вијести о сарадњи врха НДХ и украјинских националиста. О срдачним односима Мељника и Павелића, свједочи и писмо које је Мељник упутио поглавнику поводом Нове године, 1942, у коме је стајало:

„Успјех Ваше Екселенције у обнављању хрватске државе Украјинци доживљавају са великом радошћу. Поносни смо што Украјинци, који живе на хрватској територији још од давних времена, могу стајати с оружјем у рукама заједно са судбоносним Хрватима као дио украјинских добровољачких јединица унутар хрватских формација које се боре за слободу. Увјерен сам да је братство по оружју оба народа – Хрвата који се на украјинској територији боре за Украјину и Украјинаца који се на хрватској територији боре да обезбеде бољу будућност – на добробит оба народа. Вјерујем да славна будућност очекује наше народе који су такве судбоносне тешкоће оставили иза себе.“
Истраживања показују да је Анте Павелић више од свих европских фашистичких вођа подржавао идеје мељниковаца и уопште радикалног украјинског национализма. За политичко руководство НДХ, идеја украјинске државности представљала је пандан обновљеној хрватској државности у оквиру новог хитлеровског поретка као и појаву која би требало да унутар тог поретка одржава одређену равнотежу.

Међутим, већ до 1942. године постало је јасно да Нијемци нису намјеравали да створе чак ни марионетску украјинску државу као и то да су се према хрватском и украјинском народу, у најбољем случају, односили као према другоразредним или трећеразредним „Аријевцима“.

Мељниковцима је дата потпуна слобода дјеловања међу украјинским становништвом у НДХ, кога је било око 25.000. Организовали су разне комеморативне и културне манифестације, а усташка штампа посвећивала је велики простор украјинским темама. Преписка између Мељника и Павелића била је срдачна и трајала је до јануара 1944. године, када су Нијемци ухапсили Мељника. У својој пропаганди мељниковци су величали НДХ и њену политику. Посебан значај имала је антисемитска пропаганда, према којој су Јевреји били противници украјинске и хрватске државности и савезници Срба, Руса и Пољака.

„За Отаџбину – спремни!“ – Павелићeви мемоари објављени у Кијеву, улица Сепана Бандере Фото: screenshot

На Источном фронту

Крајем љета и почетком јесени 1941. године Украјинци из НДХ већ су служили у 369. хрватском пјешадијском пуку. Истовремено је руководство НДХ подржало идеју Војтановског о формирању Украјинске легије као посебне добровољачке војне формације. Интересовање за приступање овој јединици показали су и представници „бијеле емиграције“ у Југославији, посебно они војници генерала Петра Врангела који су били украјинског и козачког поријекла.

До краја августа 1941. године пријавило се 1.200 добровољаца а мјесто окупљања био је Вараждин. Припадници Украјинске легије положили су заклетву НДХ 22. септембра 1941. године, док су заклетву Украјини положили у децембру исте године. Андреј Мељник се 20. новембра 1941. године обратио легионарима, поздрављајући их као „прву украјинску националистичку оружану формацију послије дуго времена“. Штампа је са одушевљењем извјештавала о великом одзиву Украјинаца из Босанске Крајине у Украјинску добровољачку легију. У једном од таквих чланака, под насловом „450 Украјинаца из Хрватске Крајине отпутовало у борбу против бољшевика“, писало је:

– Посебним влаком у четвртак у 10 сати прије подне отпутовало је из Босанске Крајине односно из Бање Луке 450 Украјинаца, који су се јавили као добровољци у борбу против бољшевика. Ово су Украјинци, који су живили по разним селима Kотарева бањалучког, прњаворског, бос. градишког и приједорског. Њихова домовина је Украјина, али су из ње побјегли у нашу домовину, јер нису могли подносити терор бољшевика, када су преузели власт у своје руке.

– Сада су храбри њемачки војници углавном ослободили њихову домовину од бољшевика и налазе се пред подпуним успјехом и сломом бољшевичког режима у Совјетској Русији. Украјинци из Босанске Крајине потакнути овим великим и сјајним успјехом Нијемаца, а желећи да се и сами боре против бољшевика, јавили су се у добровољце против бољшевика. Само из ова четири котара јавило се око 800 Украјинаца.

– Међутим, комисија је примила само 450, док их је одбијено 350, јер су прекорачили четрдесету годину живота или пак нису до сада уопће служили у војсци. 450 украјинских легионара, који су примљени у добровољце против бољшевика, допутовали су у Бању Луку у сриеду 3. рујна. У четвртак ујутро сви заједно су присуствовали служби божјој у својој цркви, а након тога су посебним влаком одпутовали у Вараждин, одакле ће у Украјину и у борбу против бољшевика заједно са савезничким војскама.

– Украјинци добровољци били су необично весели прије одласка. Без прекида одјекивала је пјесма уз звуке тамбурица и виолина. Одушевљено су клицали савезничким војскама и вођама народа Сила Осовине. Особито је било весело на жељезничком колодвору у Бањој Луци приликом испраћаја, којем је присуствовао поред многобројних Бањалучана и грко-католички викар влчс. Фрањо Латковић.

Прољећа 2024, најкрупнија мрежа књижара у Украјини, „Книгаря Є”, пустила је у продају двотомне мемоаре Анте Павелића, који су на корицама садржали поздрав „За Дом – спремни!“, док је на сајту књижаре писало да се ради о књизи која говори о „борби за независност Хрватске на челу које се налазио Павелић“, без помињања његове одговорности за геноцид. Видимо да и овим новим потезом украјинска власт наставља досљедну политику прослављања нацистичких колаборациониста, афирмишући и оне међу њима који су одговорни за геноцид над српским народом.

Никола Ожеговић

Аутор је доцент на Филозофском факултету у Бањалуци и научни сарадник на универзитету „Висока школа економије“ у Москви.

Ексклузивно за Нови Стандард.