Печат, 18. 9. 2026, Божидар Зечевић: Западна граница православља: Апотеоза Српске Крајине

Мапа Републике Српске Крајине, икустрација Фото: ср.Википедија, Печат, Иван Матејић

„Онај ко контролише прошлост контролише будућност“
Џорџ Орвел, 1984

Четири православна манастира на светој земљи српске Далмације контролишу укупну прошлост српског народа на западној граници православне васељене одвазда, што на старосрпском значи од кад је хришћанског света и века, а сигурно и одраније. Под једним од њих, манастиром Крком, још тече вода живота из које је пио Свети апостол Павле шездесетих година првог хришћанског века, када је овде установио апостолску Цркву и оставио је свом ученику Титу на даљу скрб, о чему се данас стара Српска православна црква, братство манастира Крке и лично монах Киријак, који се моли над златножутим костима првих мученика над којима се уздиже риба, првознак Христов. Тачно над тим знаком данас је олтар манастира који началствује свеколиким западним српством од ХIV века, дакле пуних осамсто година. Ову чињеницу истиче наш дични археолог и полихистор проф. др Ђорђе Јанковић, кога је рана смрт спречила да откопа и истражи врело живота под Крком као кладенац једне моћне апотеозе (ἀποθέωσις), величања и обожења рајског перивоја којим и данас тече ова река и који се назива Српском Крајином.

СТАРИ ВУК ИМА СРПСКУ ДУШУ

„Забележени под именом Илира, примили смо хришћанство од Павла, ‘апостола Илира’ дакле апостола Срба и Словена“, вели Ђорђе Јанковић у свом капиталном делу Предање и историја цркве Срба у светлу археологије (Хришћанска мисао, Београд, 2015). „Предањем Срба из Крке и оним о змији на Мљету и у Руса (Повестъ временых лет) (српска црква) је апостолска, равноправна осталим древним црквама, које су успоставили апостоли. Штавише, као црква успостављена у народу – језику, а не у граду, била је испред средина латинског говора… Са матичним динарским подручјем већ од 4. столећа цркве имају бочне просторије, међу којима се убрзо истиче крстионица на северној страни и параклис на јужној страни. Цркве по правилу нису базилике, већ имају крстообразну основу (укључујући триконхосе) и по свој прилици куполу, То указује у Литургији и молитви на окренутост Богу на небу а не престолу, олтару. Јужни параклис намењен је прецима и посвећен крсној слави. Српска слава је добила данашњи вид са посветом светитељу у 6. столећу и тада се славила у цркви, у параклису“ (Јанковић, 316–317). Само Срби имају крсну славу и она је уткана у биће Цркве још у апостолско доба, а потврђена и оплемењена радом Светог Саве као њеног обновитеља и првог архипастира. Тако је светосавље постало Начало западне границе православља са старим крајишким вуком као сталним Савиним пратиоцем и ипостасом српства.

Дакле, „помесну цркву Срба утемељио је Апостол Павле и она као таква може бити само равноправна са осталим црквама, а са извесним првенством и већом одговорношћу испред оних млађих. Срби су као народ, биће, дух, кроз време следбеници и сведоци апостола Павла. То смо доказали безбројним жртвама, што и данас доказујемо. То треба да схвати Запад, данас под влашћу Мамона, међу којима не мало њих жуди за слободом, а не зна како да је нађе, јер не зна претке ни Предање… Срби су се кроз прошлост увек борили да имају слободно и тело и душу, и државу и цркву. На том путу су их држали преци и древна предања. Борили смо се против највећих сила свога времена, са непознатим царствима у давнини, затим са Римским, Франачким, Бугарским, Византијским, Турским, Аустроугарским и Немачким царством, са Хитлеровом Немачком, сада са НАТО-ом; борили се и трпели поразе, али опстали. Више од сто година нас обмањују о нашој прошлости и култури, што је најбољи доказ колико је та културна баштина претња успостављању њихове духовне и физичке власти.

Ако стари вук има српску душу, а Свети Сава је неке врсте представник Бога по предању; српско Начало, а ко је пастир? Можда би Светог Саву из предања требало видети као оличење Арханђела Начала Срба?“ (исто, 321).

ЦАРЕ ЛАЗО НА ДАЛМАТИНСКОМ КОСОВУ

Дубока укорењеност Срба у митски простор Далмације потиче, дакле, од памтивека, али је снажан замах доживела у светској турбуленцији покренутој турским освајањима у XV и XVI веку и непрестаним ратовима, биткама и мегданима са азијском окупационом силом, којој су подлегли и многи Срби после Косова. Е то митско и збиљско Косово постало је срце Далмације док су се око ње отимали Венеција и Маџари, јер је душа и традиција Поморја остала Србинова, кога су се мало тицали и Млеци и Угри, једни заштићени зидинама приморских вароши, са вазда подигнутим сидром, док други, далеки и страни, никада нису успели опстати на Јадрану. „Православни досељеници су котлини између Дрниша и Книна у далматинској Загори дали име Косово, име поља на коме је била чувена битка“, пише Јован Цвијић у свом класичном делу Психичке особине Јужних Словена (Талија, Ниш, 2019, 155). „На томе се Косову сви загорски Срби скупљају 15/28. јуна сваке године (– и данас! Б. З). У једном извештају млетачког гувернера у Сплиту 1574. год. реч је о подели животних намирница становништву; један стари, слепи ускок, кога води унука, враћа се са оним што је добио певајући песму о Краљевићу Марку, а народ је у хору прихвата; сви су је знали. У песмама које славе ускоке јасно се казује да се они боре ‘за крст часни и слободу златну’…Четири века млетачке владавине нису ниуколико ослабили национални идеал. Демократска осећања XIX века су га још појачала; и тако Загора, као и Шумадија, спада међу области са најразвијенијом националном свешћу“ (исто, 155–156).

Тако је царе Лазо на Косово пао и ту остао до дана данашњег носећи цео косовски завет у сиротом а поносном Пилипендином торбаку. И сада је јачи у Косовској Лазарици, на пушкомет од Книна, него у Београду: и сада се бори за крст часни и слободу златну за разлику од београдског историчара (јадна нам је и бедна та историја) који научава да је овде у питању романтичарски стереотип XIX века! То што је царе Лазо још митски и национални вожд Далматинских Срба, а косовски завет и Царство Небеско још етичке вертикале целог народног живота, уверава нас да је данашњица Српске Крајине само грозан сан и да се спрема нови цунами српске националне свести, оличене у неким новим Крајишницима, који су све више налик оним старим. „Загора је само један, истина најпространији део онога појаса јадранских земаља, који се без прекида наставља од Црне Горе до Лике и чије целокупно становништво чини бедем (овде пребацујемо Цвијића из перфекта у презент, јер цитат функционише у нашем времену, Б. З). То је нека врста карсне тврђаве коју чувају динарски досељеници. Цела Загора од Ријеке до Боке Которске постаје зоном ускока и хајдука. Већ су почетком XVI века биле чувене чете из Клиса код Сплита. Ово доба опште несигурности траје дуго и оставило је трагова у народној души. Смелост, јунаштво, пожртвованост, лични понос и част чете, све су се ове особине развиле до највишег ступња. Имена и дела најистакнутијих и данас су добро позната, нарочито Стојана Јанковића, Илије Смиљанића, Синобада, Накића и других. У неким крајевима (особито у Буковици) људи и данас носе старо хајдучко одело“ (исто, 153–155).

К ВРАГУ И ПАШЕ И УСТАШЕ

Та Цвијићева карсна тврђава читка је метафора телевизијске серије Тврђава (РТС, 2026), која говори језиком покретне слике и од које смо и почели цело ово размишљање. Серија обухвата време уочи „Олује“ 1995. У серији нам главни јунак „ујак Момчило“ (изванредни Коља Пејаковић) посредује трагедију и патос Крајишких Срба у рату против усташке Хрватске. Вековни и крвни непријатељ свега српског, у прокси рату НАТО-а и Колективног запада против православне цивилизације (Хантингтон) ови Хрвати понашају се исто као они Павелићеви (или Брозови или било који Хрвати) у поновном покушају да отму Крајину и искорене све српско. Притом са ужасом откривају да су сви они покатоличени Срби, али им то даје нову, демонску снагу да наставе свој крвави пир. У том ђавољем котлу појављује се поново митски заштитник Срба Видовдан кога Крајишници штују одвазда и славе једном годишње на српском Косову већ више од миленијума у ликовима народних јунака Марка Краљевића, ујака му војводе Момчила, Лазара и Милоша, Цара Душана, Стојана Јанковића, Вука Мандушића, Карађорђа, војводе Мишића и – генерала Младића, који је релативно скоро стао тенком на западну православну границу између Задра и Книна и тиме означио природну међу српског света. Овај митски архетип, посађен дубоко у колективно несвесно српског народа постоји захваљујући Светом Павлу, који нас је ту, на Крки, привео хришћанству и Немањином Светом Сави, који нас је у тој вери укрепио. Он се увек јавља у часовима озбиљног искушења нашег сабора и међу нама још пребива, објављујући час ослобођења за који се треба причестити. Ко има уши нек чује. Управо ту, на западној граници православља, нашем обожаваном изгубљеном рају, на Цетини, на граници истој за нас и оне који сада у Новој Русији воде последњи рат против Антихриста. Времена су библијска и епохе се са треском смењују. Држимо се.

ДУХ КРАЈИНЕ

У том часу синуће са Динаре слобода; донеће је Момчило војвода. Коља Пејаковић је и митски и живи ујак Момчило, који свом (опет митском) нећаку Луки каже: „Ово је твоја кућа. И увек ће бити твоја. Запамти то. Овде си поника и немој то нигде заборавити. Пролазиће овде и паше и усташе, пролазили су и пролазиће, а ово је твоје. Ето“. Митски авункулат српског народа који (са мало патоса – јер тако и треба) мирно изговара оно што је у прошлу недељу увече, после прегршти награда за телевизијску серију Тврђава на Националном фестивалу филма и телевизије, на Златибору, изговорио глумац Никола Пејаковић:

„Желим да захвалим организаторима и домаћинима овог националног фестивала, на коме се бије једна тиха, рововска битка за душу српског народа, коме опет прети крезава и олињала југо-авет. Њој данас опет навлаче свилене хаљине, шминкају јој пропало лице, равнају дубоке тамне боре и водају је по Србији, не би ли опет завела овај народ и гурнула га у историјски бездан. Ову награду желим да посветим свим оним Србима, Српкињама, деци, ђедовима и бабама који су, као и Момчило кога сам играо, чували и страдали бранећи свој кућни праг, своја огњишта, своја села и градове, своје хиљадугодишње гробове, цркве и манастире. Неки су страдали од каме и јаме, а неки, као мој Момчило, од комшијског метка у леђа. (Комшија је Хрват, који је тек сазнао да је био Србин и да је покатоличен кад је био бесловесно дете – Б. З). Такође, уверен сам да ову награду нисам добио зато што сам добро урадио свој део посла у серији Тврђава, већ зато што се ових наших страдалника, мученика и светаца сетим сваког дана. То и вама топло препоручујем, драга публико. Ако не сваки дан, онда их се бар сетите када вам у животу лепо иде или кад, рецимо, планирате летовање. Слава Богу за све“, рекао је Пејаковић.

У овом кратком, али епохалном обраћању (лик силази са екрана, тј. човек из маште постаје стваран – Едгар Морен – дакле апотеоза постаје збиља, јер је и упризорени рат жива истина и још увек траје) Пејаковић сажима барем две ствари. Дотиче се југословенства које нам је умало дошло главе и које сада наши душмани поново покушавају да нам натуку као лудачку кошуљу југотитоизма на нашу махниту главу (нисмо га се још ратосиљали, што важи и за овде навођеног, великог Цвијића, само што је за њега и његов нараштај већ одавно касно, што је огромна штета). Упућено је, јасно, и онима који одлазе на летовање у оно што се данас зове Хрватска, на још затрта и неоткопана и неопојана гробишта своје српске браће, сестара, бака и ђедова. (На овим странама смо објавили поломљене крстове и плоче са острва Пага.)

Друго и важније: дух Крајине је жив и враћа се. Ништа још није готово и у смени епоха доћи ће и Република Српска Крајина на ред. Важно је истрајати, истрпети, издурати, изгрцати… (Винавер) и ово искушење и спремити се за повратак. Како рекосмо, ово је и геополитички рат, важно је чути и највећег српског геополитичара проф. др Миломира Степића, који нам прво саопштава да са све НАТО-м и ЕУ оваква Хрватска геополитички никако не може опстати, а затим закључује:

„Нешто што је једном постојало не може се тек тако избрисати из менталне мапе Срба, посебно Крајишника. Опстао је, дакле, ’дух крајине’ као идентитетско обележје ’граничара ’ чија је судбина да први приме ударац непријатеља, поднесу жртву и осете последице – било да се ради о животу, имовини или избеглиштву. Без обзира на све, ’дух крајине’ – односно ’дух Крајине’ – и данас се задржао првенствено у колективном етнопсихолошком склопу српског становништва Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Западне Славоније и Подунавља, укључујући и оне који су пореклом из тих крајишких области… Можда долази време када ће се баш у складу са српским интересима усмерити геополитички вектори у будућности. У сваком случају – ћераћемо се још.“ (РТ Балкан, 24. 10. 2025).

Изгубљени рај Српске Крајине

 

„Јадранско приморје је једна од најздравијих средоземних области… Земља је пуна сунца и светлости… Ваздух је особито прозрачан и облици, као и рељефне линије на хоризонту се тако јасно оцртавају као у јелинским пределима. И најмање се појединости јасно издвајају. Људи збивени по овим малим ћелијама ближи су једни другима него по осталим динарским крајевима: њихове су везе разноврсније и многобројније. Менталитет им је јако изоштрен, кадшто чак и рафиниран. Уметнички укус је урођен овом приморском становништву. Ово је друга Грчка, само без географског положаја Грчке… Нови динарски досељеници су све више продирали у приморске вароши и знатно су појачали старо становништво уносећи у њега снажнији и предузимљивији дух. Становништво јадранског варијетета је данас по особинама и по срцу исто тако словенско као становништво Шумадије.“

 

 
Јован Цвијић

 

Божидар Зечевић
Печат, 18. септембар 2026, БРОЈ 889