Печат, 8. 5. 2026, Божидар Зечевић: Западна граница православља: Од Задра до Скадра [VII]

Задар: Тржница у центру града (jедно време Трг Јанковић Стојана), римски Стуб срама, у позадини црква Светог Илије, око 1900. Фото: стара разгледница, Wikimedia Commons

Миром у Кампоформију 1797. настало је ново стање и за православну Далмацију, али се француска управа није у почетку бавила њеном судбином. Тек после битке код Аустерлица Хабсбуршка монархија, заклети заштитник паписта, морала је да Наполеону сасвим препусти Далмацију, али католички фратри, који нису хтели да чују за француске слободе, братство и једнакост (нарочито у верском смислу), нахушкани од Беча и Рима, подигоше неки као устанак

Кад је оно „бич Европе“ Наполеон Бонапарта завојштио на медитеранске стране, па су „Европљани“ укинули Млетачку републику као да није ни била, нашла се наша тромеђа између Зрмање и Цетине у сасвим новом положају. Миром у Кампоформију 1797. настало је ново стање и за православну Далмацију, али се француска управа није у почетку бавила њеном судбином. Тек после битке код Аустерлица Хабсбуршка монархија, заклети заштитник паписта, морала је да Наполеону сасвим препусти Далмацију, али католички фратри, који нису хтели да чују за француске слободе, братство и једнакост (нарочито у верском смислу), нахушкани од Беча и Рима, подигоше неки као устанак. 

Бонапарта тек после битке код Ваграма одмах „…ријеши даљу судбу тог далматинског устанка. У октобру 1809. Аустрија призна Французима правни посјед над Далмацијом. После овога наступило је у Далмацији мирно француско владање све до 1813. године“, пише Никодим Милаш у хроници, коју смо већ наводили (стр. 452).

Био је то кратак али важан период за православне Србе. Наполонов генерал Мармон и цивилни заповедник Дандоло заиста су по први пут за петсто година католичког насиља на овом тлу увели верску толеранцију и пуну равноправност међу конфесијама. Авет Уније, дотле наметана силом и милом у сваком боговетном погледу нестаде одједном са Млецима и српски народ одахну. Штавише је Дандоло немилосрдно санкционисао сваки покушај бускупа и фратара да се мешају у православна посла, како су били навикли вековима и упркос свим папским махинацијама енергично уводио нове мере. Затим је цару подео пун извештај о свим злоделима Ватикана за претходних влада што је Наполеон не само усвојио него и санкционисао царским декретом од 19. септембра 1808, који је православни администратор Далмације, архимандрит Герасим Зелић хвалио као доказ да „сада наступа ново вријеме, вријеме среће и сваког напретка и буду вјерни и покорни новоме владару“ (исто, 477).

Царски патент прописује да се уводи у Далмацији православни епископ са платом од 15.000 лира из краљевске благајне, конзисторија и богословија, такође у потпуности финансиране из истог извора. Затим се у Задру сазива црквено-народна скупштина од осамдесет угледника који ће „нам изразити своје мисли о начину како да се добро уреде црквени послови“ (на истом месту). Овај први весник црквено-народне слободе на нашем тлу у виду скупштине која сама одлучује о питањима вере и савести догодио се у Задру, 30. новембра у цркви Св. Илије (која поново беше предана православнима) не случајно у Задру, престоници нове Краљевине Далмације.

НАСЛЕЂЕ „ОД ЗАДРА ТОДОРА”

Православна управа и седиште епархије остало је, међутим, у Шибенику, али Задар, престоница Далмације, био је окружен етнички готово чистим српским епархијама (задарска, скрадинска, котарска, буковичка…) и нарочито ускочком тековином минулих векова. „Од кад је Млетачка република загосподарила Далмацијом па све до слома Аустроугарске монархије, Задар је био политички, административни и културни центар најпре млетачке, затим аустријске, онда француске, па поново аустријске покрајине“ пише др Бошко Десница, директни потомак најчувенијег ускочког рода Митровић-Јанковић из Равних Котара код Задра (Историја котарских ускока 1646-1684, САН, 1950, стр.3).

За пуних пет векова из Задра се управљало оним појасом земље који се протезао уз море од Нина до Неретве и које се током времена и слабљењем турске моћи постепено ширио према унутрашњости, док Пожаревачким миром није достигао развође планина које дели ту земљу од суседне Лике, Босне и Херцеговине и представља још данас њену географску границу. У Задру су столовали покрајински управници земље, млетачки провидури, Наполеонови гувернери и аустријски намесници са својим чиновничким и војничким штабовима и свим установама, надлештвима и канцеларијама које су представљале централни управни апарат провинције…

Кад се узме на ум да је сам град Задар и његово непосредно залеђе, Равни Котари и Буковица, био терен рада оног огранка нашег народа који је дао живота котарско-ускочком циклусу наше народне песме, постаје интуитивно да се у ризницама задарских архива крију многе вести о носиоцима те епопеје“, као што је случај са „Од Задра Тодором“, јунаком српског ускочког епоса Тодором Кладнићем из XVII века, кога Андрија Качић Миошић (1704-1760) опевао као „дику Задра бијелога“ (Војислав Ђурић, Антологија народних јуначких песама, СКЗ, 1954, стр. 633). Тодорова женидба Косом, одивом из рода Смиљанића, што се претворило у беспоштедни регионални сукоб са турским агама и беговима на реци Цетини и данас је колосална парадигма целе ускочке саге у којој су учествовали главни актери са закрвљених страна).

СТВАРНА, ПОНОСНА ЕЛИТА

И владичанска резиденција и консисторија и богословија премештене су из Шибеника у Задар 1838. године откада је овај краљевски град доиста постао центар православне епархије са 53 парохије (Милаш, стр.485) и три манастира (Крка, Крупа и Драговић) те свеколиког народа православног, тако да се заиста могао сматрати западном границом православља уопште. Сама резиденција смештена је, више него симболички, у палату кнеза Деде Митровића, директног потомка ускочког рода Митровић-Јанковић (којима припадају и Бошко, али и др Урош, као и књижевник Владан Десница (Задар 1905 – Загреб 1967), сахрањен у породичном маузолеју Јанковића Св.Георгија у Исламу Грчком, бесрамно девастираном и готово уништеном у масленичкој усташкој оргији 1993. године, о чему ћемо детаљније писати на крају ове књиге). Вратимо се, међутим Никодиму Милашу, који је као православни епископ далматински столовао и у Шибенику и у Задру, где је дочекао крај иживљавања Уније над православним народом српским (барем за свог живота): млади цар Фрања Јосиф, под таласима препорода свих народа не само у Аутроугарској него и у целој Европи, доноси 4. марта 1849. године царски патент „…’по којему се православна вјера признаје равноправном свима осталима у аустријској монархији законом признатим вјероисповјестима‘. Послије оне министарске наредбе и овог царског патента почели су се махом враћати се у православну вјеру далматински унијати – и православна црква у Далмацији почиње тада свој миран и правилни живот“ завршава Милаш своју „Православну Далмацију“ на стр. 595, 1901) – али он и не сања да најгоре тек долази у наступајућем, XX веку, са повампирењем не само Уније него тешко описивог геноцидног дивљања римокатоличких Хрвата, од каптолских и ватиканских пацовских канала до стратишта Јадовна и Јасеновца па све и до наших дана.

Камо среће да је све остало у оквирима какве-такве правне државе Фрање Јосифа (који је и сам учинио све што је могао да се српском народу затре сваки траг). Његов хабсбуршки „Rechtsstaatlichkeit“међутим, почивао је на еуропским вредностима владавине права, којима нам и данас машу пред носом. Арсенал тих вредности била је и славна историја Далматинског земаљског сабора, једне типично мителеуропске инштитуције (Landtag) чија палата и данас стоји у Задру. (Књига Младена Станковића „Једна мала медитеранска историја“, која је прави трезор за повесницу Срба у приморју, доноси нам обиље до сада мало познатих чињеница о готово заборављеноj, а славноj, историји ове задарске думе, у којој се може прочитати и следеће…).

„Од десет сазива Сабора Краљевине Далмације у Задру у првих седам председници су били Срби (укупно тридесет и четири године), у последња три Хрвати (укупно двадесет и три године), ниједном Италијан. По три пута предедници Сабора су били Спиридон Петровић (1961-1864, 1864-1867, 1867-1870) и кнез Ђорђе Војновић (скоро двадесет година, тј. 1876-1883, 1883-1889, 1889-1895), а једном Стјепан Митров Љубиша (1870-1876). Рећи ћемо понешто од сваком од њих.

Спиридон Петровић (Задар 1804-1870), ’син властелина Гаврила Петровића‘, како дознајемо из матичне књиге рођених, крштен у задарској саборној цркви Св. Илије 25. јуна 1904, познати задарски адвокат и поседник у Далмацији, још 1848. године у листу La Dalmatia Constitutionale подржао је стварање Далматинског сабора. Као члан Аутономашке странке, три пута је биран за представника Задра у Далматинском сабору… Српска странка се изаснила против сједињења Далмације са банском Хрватском, што ју је зближило са далматинском Аутономашком странком (тек Задарском резолуцијом из 1905. године Српска странка ће подржати сједињење, уз услов ’да се са стране Хрвата обавезно призна равноправност српског народа са хрватским‘). Српска странка на Приморју држала је, непрекидно до Уједињења 1918. локалну власт на подручју Книнске крајине, Буковице и Равних котара, то јест у Книну, Обровцу, Бенковцу, Кистањама и Врлици… Далматински сабор у Задру имао је укупно 43 заступника ‘di nomina imperiale’ (задарског надбискупа и православног епископа далматинског – Никодима Милаша – прим. Б.З), док је 41 заступник биран на изборима. Српска странка на Приморју имала је до једне четвртине од укупног броја заступничких места (напр. 1896: 10 мандата, тј. 23%; 1899: 11 мандата, тј. 26%. Када говоримо о Книну, треба имати на уму да су у книнској општини Срби 1880 чинили 73 % становништва, а 1900. чак 83%).

Стјепан Митров Љубиша (Будва, 1824 – Беч, 1887) политичар из Паштровића, други председник Далматинског сабора и представник Далмације у Царевинском већу у Бечу, један је од најутицајнијих српских књижевника с приморја. Написао је етнографску студију о Паштровићима (1845)…’Кањоша Мацедоновића’, ‘Причања Вука Дојчевића’…’приче ове’ вели Јован Скерлић ’донеше незнано дотле богатство српског језика и гипкост српске беседе‘…

Др Ђорђе племенити Војновић (Херцег-Нови, 1833 – Задар, 1895), општински начелник у родном граду и вођа Српске странке у Далматинском сабору, оставио је највећи траг у његовом раду када је реч о саборским председницима. По професији је био адвокат, пореклом из херцегновске племићке породице, а студирао је у Бечу и Падови. Родитељи су му били гроф Јово Војновић и Катарина Гојковић (чија је мати потицала из породице митроплоита Стефана Стратимировића). Име је добио по деди Ђорђу, брату од стрица славног адмирала грофа Марка Војновића (овај руски царски адмирал, оснивач Црноморске флоте, оставио је велико наследство само оним својим потомцима који су били православне вере, прим.Б.З). Ђорђс или Ђуро конте Војновић Ужички постао је доживотни члан Горњег дома Царевинског већа у Бечу. Његов рођени брат Константин, ректор Загребачког университета, био је отац знаменитог дубровачког књижевника кнеза Ива и његовог брата др Луја Војновића, историчара Дубровника и васпитача будућег краља Ујединитеља. „Вирилни члан“ Сабора

Стефан Кнежевић (Оћастово код Книна, 1806 – Задар, 1890) за далматинског владику изабран је у марту 1853, да би га 17. маја исте године за епископа рукоположио патријарх Јосиф Рајачић. Владика Стефан оставио је неизбрисив траг подигао је двадесет и три храма, петнаест парохијских домова и две капеле… Круна његове неимарске делатности био је храм на Далматинском Косову, у селу Звјеринцу… кога је 28. јуна 1899, на петстоту годишњицу Косовске битке, пред око седам хиљада сабраних Далматинаца, владика Стефан посветио Светом Лазару. Ово је изазвало опште одушевљење, док су власти остале немоћне да ту владичину замисао осујете“ (Младен Станковић, нав. дело, стр. 259 passim). И овај догађај сведочи да је на челу српског народа тада стајала стварна поносна елита (да се и ми јадни данас подсетимо!) најугледнијих и најумнијих Срба попут председника Хрватског сабора Богдана Медаковића (Нови Сад, 1854 – Загреб, 1930), nota bene и оснивача и највећег улагача „Српске банке“ у Загребу, што се са уживањем може читати у мемоарима његовог унука др Дејана Медаковића (Загреб, 1922 – Београд, 2008), преседника оне старе Српске академије наука (синтеза „Ефемерис 5“, 1998). Тек сада схватамо шта је некад била „стара дума“ коју нам преко Достојевског посредује највећи српски историчар модерног доба др Милорад Екмечић у свом тестаменталном делу (Дуго кретање између клања и орања, Београд, 2019, стр. 287).

ДО СКАДРА НА БОЈАНИ

О угледницима Далматинског сабора из Дубровника и Боке Которске писаћемо у одвојеним поглављима, као и о краљу Николи, који је „венчао српско море са слободом Црне Горе“ 1878. у Бару. Овај наставак завршавамо, међутим, догађајем који је описао његов учесник, новосадски новинар, зет и наследник Светозара Милетића на челу народа у Српској Војводини, Јаша Томић. У исто то време, на доњој страни Јадрана, а на самој граници православног приморја, Томић је пратећи у стопу српску краљевску артиљерију генерала Боже Јанковића, записао:

„И онај велики успех српске војске у томе је што је и Трећа српска армија од Преполца и Мердара, па све до Призрена стално, у стопу, ишла за турском војском и нигде јој није дала ни да стане ни да одахне. Да се српска војска после успешне борбе од неколико дана, кад је заузела историјско Косово и Приштину одмарала, не би после непуне две недеље ушла у Призрен. А када је стигла у Призрен и Ђаковицу, она крену преко страховитих албанских кршева по киши и снегу на Јадранско море. Крену да изврши оно што су сву мислили да је немогуће…. Али сам под Скадром слушао причу… још за врућа трага када је глас војника још дрхтао и када су играли мишићи на лицу и телу при сећању на оне страхоте, којима је данашњи Србин светио Косово и ослобађао своју браћу“ (Јаша Томић, Рат у Албанији и око Скадра 1912. и 1913. године, Portalibris, 2021, стр. 9).

Божидар Зечевић

Печат, 08/05/2026, Број 880