Политика, 11. 5. 2026, Живојин Ракочевић: У долини срушених гробаља Црква у Самодрежи

Црква Рођења Светог Јована у Самодрежи претворена у… Фото: о. Сава Јањић, игуман Манастира Високи Дечани, СПЦ

У Самодрежу је најбоље доћи кад нема ђака. У дворишту су две школе, стара и нова, па се избегава школско радно време или одмори. Са јужне стране је спортска дворана са засебним путем и улазом. Важно је бити што мање видљив. Милош аутомобил окреће за одлазак. План је прво ући у храм на мала врата са јужне стране, помолити се, запалити свећу, погледати, снимити и, након свега, зависно од броја људи напољу, изаћи и у одласку фотографисати – кратко се задржати.

„Незаинтересована“ четворица и камера као фотоапарат прикривен испод руке крећу у храм. У двориште за нама улази стари „мерцедес“ и стаје са десне стране. Вероватно школски домар или портир. „Само си нам ти недостајао“, тихо се шапуће и замиче иза олтара Самодреже. Ту готово нема погледа, а унутра је сигурно. Зраци залазећег сунца падају по зиду олтара и часној трпези, а по поду испред ње разлио се свеж говеђи измет. Свако тражи место где да стави ногу, осећа се јак мирис. „Станите са стране да се не видите!“, чује се у пола гласа реченица која је више заповест. Испред спортске дворане су петорица људи, гледају према великом западном улазу Храма, чија су врата уништена још 1998. или 1999. године.

Побећи у сигурност Самодреже потпуно је природно. Сећамо се да је у њу побегао јунак, највећи од највећих, Марко Краљевић. Три пута га је, са сабљом у руци, око Самодреже прогонио његов отац, краљ Вукашин због власти и наследства. Епска песма каже да му је, у последњем тренутку, анђео рекао: „Бјеж’ у цркву Краљевићу Марко!“ И спасио се Марко.

Са осмехом, између стида и цинизма, понављамо ове стихове и питамо богослова Милоша Перића: „Важе ли ови стихови и данас? Макар за нас четворицу склоњених у Самодрежу у трећој деценији двадесет првог века“. Око нас балеге, пластичне флашице, шут који отпада са зидова који се руне, црнило од пожара на западној страни, натписи УЧК (Ослободилачка војска Косова)… С оне стране зида векови страха и опреза. Предање каже да је ту кнез Лазар причестио војску уочи Косовског боја, а да је после боја овде сахрањен Милош Обилић. На овом месту постојао је средњовековни храм, највероватније обнављан у доба епохе Соколовића, да би српски конзули, деценијама пред 1912. годину, бележили постојање зидова храма од којих су настајале околне албанске воденице.

Следећи историјске промене настале у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Југославији – на првом месту – народ овог и вучитрнског краја и они који се овде досељавају настоје да од преосталих камених темеља, поезије и предања подигну Самодрежу. Копају сами, подстакнути неуморним бившим ратником и чиновником Петром Куновчићем, локалним свештеницима и првацима, оснивају и распуштају одборе, а чувене архитекте Александар Дероко и Петар Поповић обликују данашњи храм. Та широка народна акција донела је овде фреске сликара Живорада Настасијевића, брата песника Момчила. Иконостас, рад дебарских мајстора. На освећење је стигао и патријарх српски Варнава Росић који је овде, на Видовдан 1932. године, са митрополитом скопским Јосифом и осталим епископима причестио 4.000 душа. Звона су звонила, у крипту су положене кости које су откопане током радова…

Испод наших ногу, начете влагом и невременом, померају се плоче на крипти, из армираних бетонских зидова избија гвожђе, трагови зеленкасте боје као да се сливају према темељу. Високо, око једног ексера, остало је парче мермера од спомен-плоче и на њему је остала ситно написана реч „доба“. Олтарски свод је проваљен одавно, отворила се једна велика рупа и арматурна мрежа, а са леве стране појавио се још један мањи отвор. Све изгледа као да је самлевено немилосрдном воденицом историје.

У савременом добу и комунистичкој Југославији заједно са наслеђем нестајале су породице и људи. Милинчићи су изразит пример тог процеса. Двадесетдвогодишњег младића Данила није успела да заштити несрећна мајка Даница. Убио га је Мујо Ферат, а њу ранио. Милинчићи ништа нису отуђили и све што имају и овде и у животу наслоњено је на ове тврде камене зидове. Међу њима је свештеник Станиша Арсић последњу литургију служио на празник Усековања Светог Јована Крститеља 11. септембра 1997. године, било је присутно пет верника. То је био крај за службе и злокобна најава пропасти целог краја.

Напољу нема више никога, сунце је готово зашло. Ослобођени правимо широке кадрове.

Девастирана црква Светог Јована Претече, Самодрежа Фото: Политика, Живојин Ракочевић

„Како ово дрвеће расте на крову?“, пита Саша Чубровић. Кров је спаљен и уништен, али је остао бетонски свод, а по њему је изникао багрем и једна закржљала трешња кренула да цвета. Изгледа као да је она на врху идиле ове благе долине. Има идиличних предела на Косову и Метохији, али се долина Самодреже не може поредити. Где су њени људи, где су они који никада нису оставили ове заталасане зелене брежуљке? Шта је иза њих остало?

Неки су у Београду, Косовској Митровици, Грачаници, дођу у Вучитрн, на славу Цркве Светог Илије, као да се примичу себи и своме. Изгледају као нека врста рањеника. Никад се не може написати о Самодрежи оно што њени мештани желе. За оне који се усуде да траже детаље њихових несталих живота јасно је да је ово место најлепша долина срушених гробаља. Усред ње, у трњу села Виланце, чека неки оборени гроб неке Пелагије или породице Живић, док је у Новом Селу све здробљено, па налазимо да је „претекло“ име неког Михајла и црвене лале нечијом љубављу посађене.

Крајем априла, у долини Самодреже, док још зеленило није покрило имена, гробове и цркве, воденица историје избацује испод свог суровог камења лични бол и памћење као брашно за неки будући, срећнији хлеб и тренутак победе.

Живојин Ракочевић