Првда, Историјски забавник, 17. 9. 2026, Јунак са Мачковог камена: Смрт га је одвела у легенду, а Срби су данима носили његово тело одбијајући да га сахране

Пред Битку на Дрини, Четврти пешадијски пук ’Стеван Немања‘ са комадантом (пот)пуковником Душаном Пурићем у маршу на Мачков камен, септембар 1914. године Фото: Оставштина Ристе Марјановића, Министарство одбране Р. Србије

Тек четвртог дана стигла је наредба команданта Прве армије генерала Петра Бојовића да се тело не носи по бојиштима

Име Душана Пурића највећем броју данашњих Срба не значи ништа. Он нема своје улице, по њему се не зову тргови ни школе… Спомен таблу на Вождовцу је добио тек 2003. године. Да добије бисту морао је да сачека до 2010. када је једна посвећена њему постављена на главном тргу у Ужицу, пише Историјски забавник.

А штета је… јер, његово херојство могло би бити опевано у песмама!

Јунак ’по професији‘

Пуковник Душан Пурић (1873-1914), командант Четвртог пешадијског пука I позива ’Стефан Немања‘ Фото: Летопис Стари Влах

Душан Пурић је рођен 1873. године у Ивањици у трговачкој породици. После завршеног шестог разреда гимназије, уписао је Војну академију, коју је у 24. класи завршио 1894. године са врло добрим успехом. Тада је произведен у чин артиљеријског потпоручника.

Завршио је Вишу војну академију, а усавршавао се и у Француској. По повратку из иностранства постављен је за помоћника начелника штаба Дринске дивизије у Ваљеву. Био је командант 17. комбинованог и 6. пешадијског пука.

Први светски рат 1914. године затекао је Душана Пурића на шарганским положајима где је командовао Четвртим пуком ’Стеван Немања‘ у саставу Ужичке војске и спречавао надирање непријатеља од Вишеграда према Мокрој гори и Кремни.

А онда је, управо на данашњи дан 1914. године, почела битка на Мачковом камену. Командант Пурић добио је наређење Врховне команде да стигне до Мачковог камена, нападне непријатеља и спречи његово продирање у дубину Србије.

Четврти пук Дринске дивизије који је тада ушао у састав Дунавске дивизије, наређење је „беспрекорно извршио“ записано је у српској историографији.

После напорног марша и попуне пука у Ваљеву, Душан Пурић је стигао на Мачков камен у најтежим тренуцима. Видевши жестину којом се битка водила и неповољан положај у којем се нашла српска војска, није оклевао.

Јунак са Мачковог камена

Тог 22. септембра 1914. године Душан Пурић издао је официрима 4. пука историјску заповест.

„Војници, ми смо овде дошли да гинемо за отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих. За мном! У јуриш! За слободу и отаџбину!“

— Душан Пурић
Војнике је повео не у победу, већ у историју! Храбри командант погинуо је тог дана међу првима на Мачковом камену у најжешћем судару прса у прса, раме уз раме са својим саборцима.

Битку је преживело само 1.000 војника и официра пука ’Стеван Немања‘, а Аустроугарска је на крају ипак добила своју пирову победу.

Меморијал на Мачковом камену Фото: СРНА

Командант и после смрти

Погибија храброг Душана Пурића тешко је погодила српске борце. Забележено је да војници нису хтели да свог команданта оставе у беспућима Мачковог камена. Уместо тога, четири дана и четири ноћи, носили су га у сандуку, из борбе у борбу, одбијајући да га оставе.

Тек четвртог дана стигла је наредба команданта Прве армије генерала Петра Бојовића да се тело не носи по бојиштима и Душан Пурић је сахрањен у порти ваљевске цркве.

Постхумно је унапређен у чин пуковника због „успешног командовања и показане храбрости у одбрани отаџбине“.