РТ Балкан, 17. 3. 2023, Зоран Шапоњић: Годишњица погрома Срба на Косову: Кад су горели људи, иконе и цркве

Паљење Цркве Светог Николе у Косовској Митровици у присуству заштитника из УНМИК-а, 17. 3. 2024. Фото: Вечерње новости

Паљење Цркве Светог Николе у Косовској Митровици у присуству заштитника из УНМИК-а, 17. 3. 2024. Фото: Вечерње новости

 

Страдање Срба у селу Свињаре

Из села Свињаре, на пар километара јужно од Косовске Митровице, током 17. и 18. марта 2004. године протерано је 600 Срба и спаљено више од 100 кућа. Када су 17. марта увече евакусани из села, УНМИК полицајци Србима су рекли да ће се вартити за два – три дана и Срби су им поверовали. Кад су сви Срби евакуисани, Албанци су ушли у село попалили куће, а да их у томе нико није спречио нити покушао да спречи. После паљења кућа, кренула је пљачка.

Велики број Срба из Свињара данас живе у насељу Мали Звечан изнад Звечана, животаре и сањају своје куће и своје њиве које сада ору Албанци, и ору и жању…

 

Прошле године, на годишњицу погрома, био сам у кући Драгана Антића на Малом Звечану. Са његовог кућног прага види се добар део јужног дела Митровице, али, не и његово Свињаре. Можда је тако и боље, јер, сваки поглед на село, за Драгана је као нож у срце.

 

И Драган (82) и његова супруга Стојанка (78) причали су ми да су им успомене на ноћ када је изгорела њихова кућа и дан данас живе, као да је све било јуче.

„Пред само вече наста вика, трка по селу, галама, комшије зову једни друге, питају шта да се ради, да бежимо, куће мало даље од нас већ горе. Једни вичу да се бежи, други неће, испод села, погледам, код пруге, ланац војске, не знамо је ли УЧК или су Французи из КФОР-а, изнад села исто нека војска. Стигоше камиони, еакуација у касарну Баир, иде цео заселак, 150 људи, неки су већ побегли ка Митровици. Ја на камион, шта сам понео, ништа, а у глави ми слика да ме је на том истом месту, 1943. године, неки Немац као дечачића јурио џипом, да ме згази“, присећа се Драган ноћи погрома.

 

Стојанка је 17. марта била у Врњачкој Бањи, увече, на вестима је видела да горе куће на крају њиховог засеока.

 

Увече, из касарне Баир, гледали су како Албанци пале њихове куће, једну по једну, систематски.

И дан данас Драган се пита како је те ноћи, остао нормалан, како није полудео пред страшним сликама које су се ређале пред његовим очима.

 

Драгану најжалије једне књиге

„После смо кућу и имање продали неком Албанцу. А, шта друго да радимо, продали комшије, продали и ми. Те ноћи, кад смо продали кућу, сањам покојну мајку, вели ми: `Еј, бре, где се одвојисмо`… Размишљам после, вероватно ми је то рекла јер се нећу сахранити у истом гробљу где и она“, причао ми је тада Драган.

Кад су дошли на Мали Звечан, прво су купили сто и столице, кашике и виљушке, уместо кревета два душека.

 

„Кад сам се прво јутро пробудила, ја плачем као киша, а Драган ми вели, ако је какве вајде, да плачем и ја… А, вајде нема, него смо кренули све из почетка. Ја, мало-мало сањам оно наше двориште наш ружичњак, наилазили људи, гледали, дивили се, какве смо руже имали а оне су изгореле кад и кућа“, речи су Драганове супруге Стојанке.

 

Драгану најжалије једне књиге која му је остала, спаљена и она са кућом.

„Оног дана, читавог поподнева, сећам се, читао сам Свето писмо, тражио одговоре. И нашао, пише – доћи ће време кад ће људи мрзнути једни друге, устаће брат на брата, и син на оца, и отац на сина. Питао сам се откад се заратило, шта би, како се све позавађа, како ђаво уђе у људе. Чују се пуцњи, поподне је било, вика, галама напољу, не зна се ко куд удара, куцају комшије на прозор, вичу – излази, Драгане, да бежимо и мени оста Свето писмо на столу… У ствари, увече, кад су нас потрпали у камионе да нас возе у касарну, нисмо се ни враћали кућама, него право на камионе, и мени света књига оста. После сам купио друго, у Сочаници“, каже он.
Изгореле слике деце, предака

Драганова рођака Јасминка Антић прошле године причала ми је да јој је најжалије што из куће оног дана нису спасили ни једну слику, слике деце, њиховог одрастања, слике предака. Све је изгорело.

„А ко да се у оној трци сети слика кад су дошли и рекли – бежите, а куће на двадесетак, педесет метара, већ горе… Остадоше у штали три краве везане, свиње, оста све стицано деценијама, све плану, срећом, краве нису изгореле, одвели их Албанци, украли, а како су ми само добре биле, никад боље нисмо имали – причала ми је о мартовским данима 2004. Јасминка Антић, чија је кућа сада на Малом Звечану у истој улици где и Драганова, само мало даље.

 

Сваки 17. март враћа успомене. Тешки дани поново се преживљавају на Малом Звечану. Јасминка ми је причала, као сад да гледа свог сина како с крова куће прати руљу како се приближава, како пале све пред собом, како плањава једна по једна кућа…

 

„Они из Kфора као дрвени, стоје и гледају. У кући син од 19 година, муж, свекрва, ја… Двоје деце у школи у Митровици, не могу да се врате… Kад се само сетим те вечери. Увече стигоше с камионима, једни из села хоће да иду, други неће, војници вичу морате да бежите, прво смо се у камионе сместили ми, жене, деца, старице, старци… Сву ноћ горе наше куће, ујутру на наше лепо село спустио се дим, црн, ништа се не види, ни наше куће ни згаришта“, испричала ми је тада Јасминка.
Златибора су живог запалили

И из Косова Поља 17. марта протерани су сви преостали Срби, а, истини на вољу, од марта 1999. године када је у овом насељу било 9.000 Срба, до 2004. није их много ни остало.

Тог дана Албанци који су до Косова Поља стизали аутобусима из Дренице запалили су зграду општине, организовали нападе, па запалили Дом здравља и школу „Свети Сава“, а затим до темеља спалили више српских кућа. Спаљене су обе цркве – црква Светог Николе у Косову Пољу и црква Свете Катарине у селу Бресје.

 

У центру Косова Поља, руља је полила бензином и живог спалила мештанина Златибора Трајковића. Његова супруга Радимила десетак година касније испричала је новинарима како је тог дана село почело да гори, како је са супругом изашла на улицу када их је опколила маса Албанаца и како су Златибора одмах почели да ударају. Њу је спасио један комшија Албанац који ју је ухватио за руку, истргао из масе, и одвео до куће у којој су била два њена девера, њихови синови, снаха, беба од шест месеци.

 

Наредне ноћи из једне шупе у којој су се крили, избавили су их припадници КФОР-а и пребацили до станице УНМИК у Косову Пољу а затим на Мердаре. Порушени су тада и споменици на православном гробљу, а у Косову Пољу спаљено је више од 10 српских кућа. Ватрогасци који су били у близини реаговали су, испричали су неки сведоци, само када је претила опасност да се ватра прошири на албанске куће у близини. Тада се, према извештајима, десило и да је еваукацију неких од Срба извела косовска полиција, док су се међународни полицајци бринули о евакуацији сопствених породица.

У Липљану су напади на Србе почели 17. марта око два поподне. Србин Ненад Весић убијен је ватреним оружјем у својој кући, више особа је повређено, неки комшије Албанци покушали су тада да спрече прилазак нападача српским кућама, наводи се у једном каснијем извештају… Опљачкано је и срушено 30-так српских кућа.

 

Дан кад је горела Богородица Љевишка

У царском Призрену, насиље је почело такође 17. марта поподне, у граду се затекло тек око 50 Срба, а Албанци који су стигли углавном аутобусима из околних места, спалили су на подручју града Саборни храм Богородице Љевишке из 12. века, Цркву Светог Спаса из 14. века, Саборни храм Светог великомученика Георгија из 19. века, Цркву Светог Николе из 14. века, Цркву Светог Гeоргија из 15. века, Цркву Свете Недеље из 14. века, запаљен је и манастир Светих Архангела, монаси су евакисани. Истог дана запаљена је зграда Богословије „Кирило и Методије“ зграда Епископије, у подруму зграде Богословије нађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена.

 

Албанци су покушали да уђу у базу КФОР-а у Призрену у којој је било склоњено 58 Срба, али је њихов напад одбијен.

 

У Пећи су запаљене цркве, Албанци су успели да уђу у повратничко село Бело Поље где су спалили 25 кућа Срба повратника, оскрнавили су и православно гробље, цркву Ваведења Пресвете Богородице. Срби су евакуисани у базу КФОР-а у селу Загрмље. У Гњилану је убијен професор Слободан Перић, спаљено је 18 кућа, претучено 20-так углавном старијих мушкараца. У Витини је, према тадашњим извештајима, неколико Албанаца покушало да спречи паљење српских кућа, док су припадници УНМИК-а и КФОР-а посматрали догађаје, неки обучени у цивилна одела. И у Ђаковици су спаљене цркве, пет старица које су живеле у порти цркве Пресвете Богородице евакусане су у последњи час.

 

Доступни подаци говоре да је 17. и 18. марта 2004. године из својих кућа прогнано најмање 4.000 Срба, 28 људи је погинуло, 35 православних манастира је спаљено, уништено, оскрнављено, запаљено је и уништено близу 1.000 српских кућа.

 

Албанац Алем Курти, упамћен по снимку на коме се види како ломи крст на храму Светог Илије у Подујеву, преминуо је пре седам година, у Клиничком центру у Приштини.

Медији у Приштини пренели су да је умро у тешким мукама.

 

 
Зоран Шапоњић

 

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed