РТ Балкан, 2. 9. 2026, Рајевски и гроф Вронски, два лика једне успомене – Почаст руском добровољцу који је живот дао за Србију

Биста пуковника Николаја Николајевича Рајевског (1839-1876) у манастиру Светог Романа, Ђунис Фото: РТ Балкан, Руски дом, снимак екрана

Данас се навршава 150 година од јуначке погибије руског добровољца пуковника Рајевског који је страдао у бици за Голо брдо код Горњег Адровца

Име Николаја Николајевича Рајевског Млађег заувек је повезано са руско-српским братством, руским добровољачким покретом из 1875. године и историјом ослобођења Србије, пише Јевгениј Баранов, директор Руског дома у Београду.

Како наводи у ауторском тексту за Политику, десило се да је сећање на Рајевског из свести Срба постепено истиснуо његов књижевни двојник, гроф Алексеј Вронски из романа Лава Толстоја Ана Карењина.

По традицији се сматра да су Рајевски и Вронски међусобно повезани, јер се управо Рајевски неретко узима као могући прототип Толстојевог лика. Тако је настао парадокс да је један стварни човек отишао у рат да се бори за слободу и победи, док је онај други из књижевног света тамо тражио смрт.

Резултат је био да је погинуо Рајевски, који није намеравао да умре, док је управо Вронски остао да живи у светској култури.

Николај Николајевич Рајевски је потицао из чувене руске војничке куће. Његов деда, генерал Николај Николајевич Рајевски, био је јунак Отаџбинског рата против Наполеона 1812. године. Његов отац био је близак пријатељ Александра Пушкина, генерал и оснивач Новоросијска. Рајевски млађи је наставио породичну традицију, али је његов животни избор био посебан — отишао је у Србију као добровољац да би учествовао у борби браће по вери против Османског царства.

Потпуно ослобођење хришћанских народа донеће Руско-турски рат 1877-1878. године, али већ почетком лета 1876, и пре него што је он почео, у Србију је почело да пристиже на стотине руских официра и добровољаца. Они нису доживљавали помоћ Србима као каријерни напредак или авантуру, већ као морални дуг. Рајевски се истакао као један од најприметнијих представника тог покрета који је тада захватио читаву Русију. За Србе он није био само страно војно лице, већ човек који је свесно и апсолутно несебично поделио њихову судбину.

Николај Рајевски је погинуо у борби за Голо Брдо код Горњег Адровца 20. августа (2. септембра) 1876. године. Имао је свега 36 година. Како сведоче његови савременици, лично је предводио напад и нашао се тамо где се водила најжешћа битка. Његова смрт је потресла руске и српске ратнике, али и читаву Русију. Након објављеног извештаја о његовој јуначкој погибији, нагло је почела навала других добровољаца на српски фронт.

Уз Рајевског многи стручњаци везују и лик грофа Вронског. Лав Толстој је створио јунака који је носио у себи црте руског официра, човека из високог друштва и учесника балканске кампање. Вронски се упутио у Србију после трагедије Ане Карењине да би, како то изгледа читаоцу, тамо нашао смрт. Стварни Рајевски није отишао да умре, већ да ратује — да се бори, командује и победи. Управо се у томе састоји главна разлика између историјске личности и књижевног лика, пише Баранов.

Међутим, њихове границе су у српској култури сећања веома разуђене, јер је Вронски постао светски познат јунак, док су са именом Рајевског упознати претежно историчари, војници, проучаваоци руско-српских односа и, наравно, мештани Горњег Адровца, који већ век и по предано чувају успомену на свог руског хероја. Тако је књижевни лик почео да заклања човека чија судбина није била ништа мање драматична, а притом је била заснована на стварном чину и личној одговорности.

Рајевски је оваплотио најбоље особине руског официра и добровољца из 19. века: јунаштво, част, верно служење, излагање опасности ради оних којима је притекао у помоћ. Зато се он може сматрати не само за националног хероја Русије и Србије, већ и за симбол целокупног руског добровољачког покрета.

Успомена на њега данас се оваплоћује и на један нов, видљив начин. У древном манастиру Свети Роман изнад места где почива срце руског јунака биће постављен споменик Николају Рајевском, рад чувеног руског вајара, академика Академије уметности Русије Ајдина Зејналова. Овај велелепни споменик спаја у једно стварну историју, високу уметност и духовно сећање двају народа.

Не само да ће срце стварног јунака остати у Србији заувек, већ и успомена на чувеног књижевног лика који је везан за његово име. Рајевски и Вронски су овде нераздвојни, али нису конкуренти у правом смислу речи. Један припада историји, а други књижевности. Један је направио подвиг, а други је постао симбол трагичне судбине. Вронски је уградио име Рајевског у светску културу, али је управо Рајевски дао том имену моралну дубину.

Споменик у манастиру Светог Романа, као и црква Свете Тројице коју је породица јунака изградила на месту његове погибије, могу и морају да постану не само место туге и поклоништва, већ и важан центар европског туризма, ходочашћа и културног дијалога.

Србији тек предстоји да научи како да користи ову јединствену баштину у пуној мери, која спаја капиталан роман Толстоја, успомену на руског хероја са историјом борбе Срба и живом традицијом братства двају народа.

А ако је Вронски заувек остао у вечности као човек који је тражио смрт и није је нашао, онда Рајевски треба да нам остане у сећању као човек који је свесно одабрао живот, дужност и победу, гинући у борби за њих, закључује Јевгениј Баранов.

Освећење бисте пуковника Николаја Николајевича Рајевског (1839-1876) у манастиру Светог Романа, Ђунис Фото: РТ Балкан

Руски пуковник Рајевски добија споменик: У Горњем Адровцу се обележава 150. годишњица значајне битке

Церемонији обележавања 150. годишњице битке код Горњег Адровца – једног од најзначајнијих догађаја Српско-турског рата 1876. године присуствује и министар културе

Никола Селаковић, представници руске амбасаде у Србији, Руског дома, руско-српска друштва и велики број верника. Литургији је присуствовао и део посаде „иљушина“

У организацији Православне Епархије нишке свечано се обележава 150. годишњица битке код Горњег Адровца – једног од најзначајнијих догађаја Српско-турског рата 1876. године, у којем је живот положио руски добровољац, гроф и пуковник Николај Рајевски. У свечаној церемонији учествују високи руски и српски званичници, као и најпознатији руски црквени Хор Сретењског манастира из Москве. Церемонији присуствује и министар културе Никола Селаковић, представници руске амбасаде у Србији, Руског дома, руско-српска друштва и велики број верника. Литургији је присуствовао и део посаде „иљушина“.

Након Свете Архијерејске Литургије у Спомен-храму Свете Тројице у Горњем Адровцу и помена пострадалим војсковођама и војницима, као и церемоније полагања венаца, одржава се свечана академија у порти храма, а затим ће бити откривен и освећен споменик грофу Николају Рајевском у порти манастира Светог Романа Ђунишког.

Пуковник Николај Рајевски, који је постао симбол руског добровољачког духа и братства српског и руског народа, потицао је из чувене војне династије, био је унук хероја Отаџбинског рата 1812. године генерала Николаја Рајевског и потомак великог руског научника Михајла Ломоносова.

Током Српско-турског рата, започетог лета 1876. године, командовао је десним крилом српске војске, које је готово напола било састављено од руских кадровских официра-добровољаца. Већ у августу исте године пуковник је погинуо јуначком смрћу „за пријатеље своје“, у једној од кључних битака код села Горњи Адровац.

Укупно је на Балкан дошло између 4.000 и 5.000 руских добровољаца, од којих је више од половине погинуло.

Погибија Рајевског постала је један од симболичних губитака тог рата. Касније, 1902–1903. године, на месту његове погибије, средствима мајке хероја, подигнут је спомен-храм Свете Тројице (по пројекту архитекте Александра Брунија, са фрескама по скицама Виктора Васнецова), а сам Рајевски, према мишљењу многих стручњака, послужио је као прототип грофа Вронског у роману Лава Толстоја Ана Карењина.

Венце су положили амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко, специјални представник председника Руске федерације за међународну културну сарадњу Михаил Швидкој, посада „иљушина“, министар културе у Влади Републике Србије Никола Селаковић, представници МО Србије, делегација општине Алексинац, Руско историјско друштво, представници Покрета социјалиста, Удружење српско-руског пријатељства Рајевски-Вронски.

Споменик руском пуковнику Николају Рајевском је освештан пред бројним грађанима.