РТС, 22. 7. 2026, Црква у Ракитници код Подујева, српска светиња из времена кнеза Лазара на мети фалсификатора историје [Видео]

Разговор Драгане Биберовић са др Јасмином С. Ћирић

Самозвани архиепископ Никола Џуфка годинама покушава да присвоји цркву Светог Архангела Михаила у Ракитници код Подујева, изводећи ритуале са својим следбеницима у објекту који назива ’албанским манастирским комплексом‘. Историчарка уметности Јасмина Ћирић каже да је у питању објекат из друге половине 14. века који се најнепосредније везује за време кнеза Лазара.

Црква Светог Архангела Михаила у Ракитници, према речима наше саговорнице, недвосмислено потиче из 14. века.

„О томе сведоче материјални остаци на лицу места – од темеља па све до средине храма. У питању је објекат из друге половине 14. века који се најнепосредније везује за време Светог кнеза Лазара, о чему сведоче остаци. Пре свега облик моравске розете на фасади“, објашњава историчарка уметности.

Додаје да је храм обнављан у 16. и 17. веку, док се средином 19. века губе трагови који би се везивали за веће присуство српског становништва на том простору.

„Али оно што свакако можемо да потврдимо на основу материјалних остатака и самог изгледа храма јесте да је у питању једнобродни храм који се везује за бочне токове архитектуре из времена кнеза Лазара, што потврђује и сама топонимија места“, истиче она.

Топоними и традиција као доказ

Чак су и локални Албанци, према сведочењима новинара и књижевника Живојина Ракочевића, пре сукоба 1999. године овај храм називали „Лазарева црква“, верујући у предање да је ту преноћило тело кнеза Лазара након Косовског боја.

„Већина топонима када погледамо карту простора Косова и Метохије апсолутно су српског порекла. Било да говоримо о Ракитници, Бистрици, Дечанима, Подујеву или Пећи. Они су у међувремену албанизовани и прилагођени њиховом подручју. Сви топоними везују се за српско средњовековно наслеђе и културу која се може пратити још од времена Симеона Немање“, каже Ћирић.

Црква Светог архангела Михаила у селу Ракитница, подигнута у 14. или 15. веку, преживела ропства и разарања Фото Ж. Ракочевић, Политика

Историјски фалсификат без реакција међународне заједнице

Николу Џуфку не признаје ниједна канонска црква, па ни матична Албанска православна црква. У последњем интервјуу за косовски медиј изнео је тврдње да је добио судски спор против СПЦ и доказао албанско порекло цркве у селу Ракитница.

„Из читавог низа инцидената јасно је да је циљ успостављање нове православне цркве, што је и сам назначио у објавама. Прво се присвајају материјални трагови – ако имате симулакрум у виду државе, онда стварате и симулакрум у виду културног наслеђа, а након тога следи успостављање нове цркве која нема никакве везе са канонским поретком СПЦ“, упозорава историчарка уметности.

Подсећа да је Резолуција 1244 УН јасна и да је Српска православна црква једини легитимни власник верске и духовне баштине на Косову и Метохији.

Иако изостају реакције привремених институција у Приштини, посебну забринутост, каже, изазива ћутање међународних организација.

„Забрињава одсуство реакције од стране УНЕСКО-а. Имамо грађевине које су директно уписане на листу светске баштине као објекти од значаја за целокупно човечанство као што су Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија. Сведоци смо континуираних покушаја албанизације и косоваризације тих објеката, па чак и кроз организоване школске екскурзије на којима се пласирају лажни наративи и идентитети“, наводи историчарка уметности.

На питање како заштитити мање цркве попут ове у Подујеву, које немају физичку ни институционалну заштиту, а којих је на стотине на простору КиМ, одговара да је кључ у документовању и свести о њиховом пореклу.

„Те мање цркве су метоси већих манастирских целина. Подујево је на неки начин амблематско место за злоупотребу културног наслеђа још од 1999. и мартовског погрома 2004. године. Мање познате цркве се лакше злоупотребљавају како би се пред међународном заједницом доказивао лажни идентитет. Ипак, чињеница да су ти објекти метоси, што и сам назив Метохија потврђује. То јасно доказује канонску ингеренцију СПЦ“, закључује историчарка уметности.

Наводи да је заштита с једне стране везана за присуство СПЦ, а с друге је заштита материјалних остатака у везана за деловање Републичког завода за заштиту споменика културе, у садејству са међународном заједницом и организацијом УНЕСКО. Додаје да је рад стручњака Републичког завода на терену отежан, иако пресудан за очување српске баштине.

Драгана Биберовић