Српски меморијал, 28. 7. 2026, Гордана Јанићијевић: Коридор – Жила куцавица: Живот побеђује смрт [In memoriam]

Српска војска Крајине у пробоју Коридора Фото: Архива, Министарство одбране Републике Србије, Новица Симић Операција „Коридор-92“, 2011.

августа 1992.

После забране летова над Босном, једини пут и начин да се допре до Србије био је коридор. Почетком маја 1992. хрватске снаге су запоселе део Босанске Посавине кроз који је пролазио коридор, једина веза између западног и источног дела Републике Српске, а тиме и Републике Српске Крајине. Блокада је била страшна, сурова, немилосрдна. Последња кап у препуној чаши била је смрт дванаесторо беба у бањалучкој болници због недостатка кисеоника. И поред бројних апела да се кисеоник пошаље из Београда у Бања Луку међународна заједница је остала нема… Двонедељне борбе су вођене око Брчког. Крајем јула коридор је пробијен.

Желела сам да управо отвореним коридором одем у Глину, а после и у Книн… Тада се мало ко усуђивао да крене аутомобилом. Указала се потпуно луда комбинација: конвој цистерни са нафтом и бензином. Идемо поред Саве. Ако буде погођена једна цистерна – летимо сви. И, кренула сам.
Конвој од 14 шлепера праћен милицијом РСК, креће од Кузмана кроз Босну пут Книна. Ресторан код Каралије – царина. Кратка контрола, и пут је настављен. Пролазимо кроз село Трњаци. У сеоском дворишту прва јутарња кафа. Улазимо у Дворове. Нема ни струје, ни воде. Конвој прави паузу, као да хвата залет јер до Бања Луке неће бити заустављања.

Напуштамо Дворове. На изласку – градилиште. Зида се православна црква. Претичемо бициклисту са четири канте млека. Са обе стране пута пооране њиве и поодрастао кукуруз. Понека плантажа дувана. Испред дворишта пролазнике маме лубенице, диње, паприке. Идиличну слику на улазу у Бијељину квари силос оштећен од гелера. Испред ПАНАФЛЕКС-а десетине бицикала. Богу хвала, и поред рата ради се. Стоваришта грађевинског материјала су, углавном, пуна. Дворишта, балкони пуни ружа.

Јабуке и шљиве свуда около. Испред нас, пут неба, прхнуло је јато голубова.

Пут је готово поправљен. Кажу, био је оштећен од граната. У Вршанима се наводњава башта. Поглед се задржава на пуној штали и пуним амбарима. Стајемо код извора у селу Буквари. Између Модриче и Брчког велики шлепери се боре са уским путем и макадамом. Модрича, прилично оштећена, остаје за нама. Добој се заобилази. Ниједан метак није испаљен. Излазимо из опасне ратне зоне. Пролазимо кроз Прњавор и већ смо надомак Бања Луке. Кратко задржавање у касарни Залужани. За ручак није био уобичајени пасуљ него паприкаш. Део конвоја креће пут Книна, а неколико шлепера ка Глини и Петрињи.

Бања Лука остаје за нама. Пролазимо кроз Козарац. Бивши Козарац! Некада лепо и богато село, сада је у рушевинама. Босански Нови. Пуца се. Оштећене су многе куће и џамије. Са територије Републике Српске, преко чувеног моста са плавом оградом, прелазимо Уну и стижемо у Двор. На територији смо Републике Српске Крајине.

Двор је без струје и воде. Као да спава. Не тако давно, врвео је од војске.

Војници из СРЈ и добровољци су се вратили кућама.

Упознајемо Смају, муслимана, директора хотела, јединог и оронулог у Двору. Од првог дана је са Србима. Каже да је то нормално. Када му је брат ухапшен у Новом, Срби су се окупили испред затвора и нису се мицали док га нису пустили. Каже да сви морамо да рашчистимо са својим кукољем. Ноћ прохладна, дрхтава светлост свеће. Тишину повремено запара покоји пуцањ и рафал.

Онда јутро. Аутобуска станица пуна аутобуса и тек покоји путник.

Улазим у аутобус на коме пише: Глина. Идемо редом: УНПРОФОР, оштећен пут, као и у мају када сам пролазила овуда, Горњи и Доњи Жировац…

Линија фронта је близу. Још једна УНПРОФОР контрола:

– Има ли пуска?
– Нема.
– Мозе дале.

Глина, чудан град. Да има струје, сви погони би радили јер нису оштећени. И у рату су радили. Град није много оштећен. Једино, предграђе Видушевац. Овде су се водиле жестоке борбе. У Видушевцу су живели Хрвати.

Нико више није остао. Глињане боли начин на који су били присиљени да оду. Њихови екстремисти су, за пример, убили неколико оних који су желели да остану са Србима. Више се нико није усудио ни на помисао о останку.

У Глини данас нормално живе и Хрвати.

Глина – ни у рату, ни у миру. Старији се плаше, а младост? Дискаћи, кафићи, корзо, „шетање“ минималних бикинија на обали реке Глине.

Рат јесте, али и августовска спарина…

Политика експрес

 
Гордана Јанићијевић, „Крајина која некад бејаше“, Архив Војводине, УГ Култура без граница, 2025. стр. 56-58