Српски меморијал, ’Слобода‘, 2. 10. 2026, Књига на дар: Салваторе Лои „Југославија 1941“, превод и предговор др Мила Михајловић [Преузимање]

Срб: Слева надесно: Непознати, народни посланик Стево Рађеновић, потпоручник Лои, Јела, Пајо Омчикус. Последњи десно стоји Вељко Будимир Фото: Салваторе Лои Југославија 1941, стр. 189

Салваторе Лои
ЈУГОСЛАВИЈА 1941.

Приредила и превела
др Мила Михајловић

Издавачи
– Архив Војводине, Нови Сад
– Унионе дегли истриани, Трст
– Олтре ил маре, Рим

Салваторе Лои ((1917–1990) је био италијански адвокат, лингвиста и обавештајни официр у Југославији 1941. године, који је боравио у подручјима Далмације и Лике, пре него што је упућен на Источни фронт. Књига доноси изворну архивску грађу и сведочанства о догађајима на почетку Другог светског рата у Југославији и споразумима Италијана са српским устаницима у Книнској Крајини и на Тромеђи, ради њихове заштите од хрватских усташа.

Књига открива детаље о политичко-војним споразумима између Италијана и српских устаника у Книнској Крајини (Отрићки споразум и споразум у Пађенима), пружа увид у околности под којима је српско становништво у тим крајевима покушало да се заштити од прогона и усташких злочина у Независној Држави Хрватској. До открића ове архивске грађе, није се тачно знало ко су истински идејни творци и актери дипломатско-политичко-војног чина без ког би засигурно дошло до потпуног физичког уништења српског народа на овом простору у усташким покољима у НДХ.

Др Мила Михајловић, историчарка из Рима, која је успела да пронађе оригинал ове књиге, први пут објављене 1949. године, осим врхунског превода, опремила је књигу детаљним и обимним предговором који нам даје увид у историју Далмације од римских времена, преко Млетачке републике до хабзбуршких освајања и бечког насељавања Хрвата на просторе које су претходно испразнили од Италија. У предговору, као и на почетку саме књиге Салваторе Лоиа налазимо на мало познате податке о италијанско-српским везама и односима још од краја 12. века.

Централни део књиге садржи успомене и документе из прве године окупације, покоље Срба у Лици, Далмацији и западној Босни, однос италијанских и немачких власти, успостављање парадоксалне поделе на италијанско-српско савезништво наспрам хрватско-немачког, појаву комуниста и како Лои наводи „совјетских падобранаца који преузимају контролу“, детаље о Павелићу и Степинцу, прве успешне акције српских устаника, локације и догађаје око Зрмање, покољ у Суваји, заузимање Дрвара, Срб и долина Велике Попине, Доњи Лапац, Кулен-Вакуф, битка код Мазина и Брувна, Грачац.

Књига је посебно вредана јер доноси податке о два споразума устаника са италијанским окупационим властима (Отрићки споразум и споразум у Пађенима), о којима је до сада у социјалистичкој историографији много писано, али без архивске и документационе подлоге, што се сводило на идеолошке процене и учитавања. Даља архивска истраживања даће заокруженију и потпунију слику о овим догађајима. Исто тако, ова књига разбија предрасуде установељне током протеклих 80 година о „бекству прогоњених српских сељака у партианске јединице, јер су се само они борили“ и даје потврду ономе о чему се се само у најужем и најповерљивијем кругу тихо шапутало.

Бројност италијанских докумената само у Војном архиву Србије прелази два милиона, у италијанским архивима има их кудикамо више, па ипак до данас су ти документи само овлаш поледани. Др Мила Михајловић донела нам је већ неколико изузетно вредних документа из овог фундуса, а међу њима ауторску књигу сведочанстава о страдању Срба у Другом светском рату, посебно у Далмацији, Лици и Книнској Крајини: „Југославија април 1941 – септембар 1943.“ (2020) и Салваторе Лои „Југославија 1941“ (2025).

Љубазношћу приређивача др Миле Михајловић и издавача: Архив Војводине, Unione degli istriani и Oltre il mare, књига „Југославија 1941.“ је доступна за бесплатан преглед и/или преузимање на адреси Архива Војводине на следећој вези.

У наставку доносимо приказ књиге из гласила СНО „Слобода“, у Чикагу, од 10. децембра 2025. године

Српски меморијал / а.м.

У Далмацији, Босни и Лици устанак 1941. дигли су четници, а не комунисти

Устаници су у кратком року ослободили од усташа простор од Госпића и Петровца на северу, до Шибеника и Ливна на југу, ”простор двоструко већи од Сицилије”. У највећој бици губици Хрвата били су ‘’са једноставно застрашујућим билансом од скоро деведесет процената’’, забележио је италијански официр Салваторе Лои, који је посматрао ову битку, заједно са устаничким командантом Пајом Омчикусом. Устанак, који је почео 27. јула 1941, касније су присвојили комунисти, под именом „Дан устанка народа Босне и Херцеговине“.

Корице књиге: Салваторе Лои Југославија 1941, у преводу др Миле Михајловић Фото: Архив Војводине

Др Мила Михајловић, историчарка из Рима, обрадовала нас је још једном књигом. Реч је о документарно-мемоарском штиву Салватора Лоиа, под насловом Југославија 1941. Др Мила Михајловић је писац обимног предговора, а уједно и преводилац.

Салваторе Лои је био обавештајни официр италијанске војске, током 1941. у Југославији, а касније на Источном фронту. После рата, у Риму, постао је адвокат и стручњак за ауторска права и превођење, познат и ван граница Италије. Књигу је објавио 1949. године у Риму.

Из предговора др Миле Михајловић, као и из уводних страница Лоиевог дела, видимо предисторију догађаја.

Далмација се налазила у саставу држава са Апенина од Римског царства до Млетачке републике. Ситуација се мења 1813. године, када ову покрајину, од Млетака, осваја Аустрија. Хабзбурзи су из Далмације систематски исељавали до тада већинске Италијане, насељавајући Хрвате. Тако, до Првог светског рата, Хрвати су постали већинско становништво у педестак далматинских општина. Циљ Хабсбурга био је да на источној обали Јадрана створе сопствену војну, економску и политичку базу, користећи при томе прогермански опредељене Хрвате.

Обратно, Италијани нису заборављали Далмацију. Са њихове тачке гледишта, Италија би постала велика сила само ако би вратили Далмацију. Прилика за то указала им се 1915, када су потписали тајни Лондонског пакт са Русијом, Француском и Великом Британијом. За улазак у рат на страни Сила Антанте, а у случају победе, Италијани би добили горње две трећине источне обале Јадранског мора, док би доња трећина припала Србима.

Сила Антанте су победиле захваљујући, поред осталог, и животима пола милиона италијанских војника, палих у биткама против Германа. Али, на мировној конференцији у Версају, Лондонски уговор није поштован. Уместо целе Далмације, Италији су пропојени само Задар, Истра и неколико острва. Већи део источне обале Јадрана припао је новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Лои подсећа да су државе са Апенина имале добре односе са Србијом још од 1190. године. Пише да је уједињење Италије у 19. веку утицало и на Србе, што се види већ по узимању италијанске речи ’пијемонт‘, као једног од симбола српског уједињења. Италијански писци су опевали Србе, италијански добровољци су долазили да ратују за Србију, а једна Српкиња је постала италијанска краљица: Јелена Петровић Његош, ћерка краља Николе.

Лои то не каже изричито, али, види се да оправдава италијанско бацање кривице на Србе због стварања Краљевине СХС. То није ништа необично, јер још и данас повећи део српске јавности сматра да је творац Југославије краљ Александар, док су то у стварности биле западне силе. Југославија је створена већ оног момента када је, у великој четворци, Америка заменила Русију, 1917. године. Како то каже Мила Михајловић, Лондонски пакт није поштован због Италије – како би се спречило да она постане конкуренција Британији и Америци – а не због Србије.

Елем, на таласу незадовољства због „изгубљене победе“, у Италији на власт долази Мусолини са својим фашистима. Поред Мађарске, Италија постаје главна база хрватским терористима, усташама. У њој је нашао уточиште и вођа усташа Анте Павелић, за ким је постојала француска међународна потерница, због атентата на краља Александра Првог у Марсеју.

Италијани су очекивали да ће сада добити Далмацију у савезништву са Немачком. Они су је и запосели, у Априлском рату 1941, али их је изненадило проглашавање ’Независне државе Хрватске‘. Италијанске посаде у Далмацији са запрепашћењем су дочекале мајски споразум о разграничењу са НДХ. Краљевини Италији припојени су Сплитски и Бококоторски округ, док је већи део Далмације прикључен НДХ. Штавише, италијанска обавештајна служба ускоро сазнаје да Немци, преко усташа, намеравају да их потисну и из ова два округа. Како пише Лои, Немци су „покренули подмуклу и лукаву делатност“ да би оживели хабзбуршку мумију. Италија је била „једина која је на својој страни имала историјско право на доминацију на Јадрану“, додаје Лои, а то су сада Немци и Хрвати покушавали да осујете „свим средствима“’.

Већ 20. маја 1941, командант дивизије ’Сасари‘, стациониране у Книну, у коме је живело 20.000 Срба и 3.000 Хрвата, извештавао је: „Хрватски елемент негативно настројен и непријатељски се односи према свему што је италијанско… Срби се понашају као наши пријатељи“.

Међутим, питање граница за Италијане ускоро долази у други план, због невероватних злочина које су видели. Лои подсећа да је у НДХ живело око три милиона Срба. Најпре су почела убиства Срба који су имали ма какву функцију, макар и најнижу у Краљевини Југославији, под оптужбом да су угњетавали Хрвате. Уз њих су убијани и чланови њихових породица. У извештајима слатим Загребу писало је „један плус 2, 3, 4,“ итд, зависно колико чланова породице је убијени имао.

Свим Србима дат је рок да се преселе у немачку окупациону зону у Србији. Али, сакупљање бегунаца у возове усташама је само олакшало убиства. Многи су побегли у планине, а „десетине хиљада Срба се спасло захваљујући солидарности италијанских војних команди“, пише Лои, напомињући како Италијанима њихов менталитет није дозвољавао да брзо схвате „ужасе и гнусобе толиког домета“. С друге стране, такав проблем, у тој првој фази геноцида, имали су и Срби, па су остали „ћутљиви, повучени и утучени неколико бесконачних седмица“. Лои закључује: „Потпуни покољ омражених Срба било је наређење и циљ усташког војног врха“.

Убиства су спровођена патолошким ритуалима. Ако су ухваћена два брата, најпре је убијен један, на очи другог, да би више патио. Исто се дешавало и ако су ухваћени отац и син, и сл. Девојчице су силоване, па искасапљене, пред очима фамилија, које би потом такође биле искасапљене. Лои је са једном патролом, 4. августа 1941. у Грачацу, наишао на групу усташа док су се спремали да убију четири детета, којима су управо поубијали родитеље. Најстарије дете, од осам година, бацили су са балкона, док је група усташа гађала дете у лету из пиштоља. „Подвиг су поздрављали промукли задовољни усклици, животињски. У Хрватима ничег људског није било“. Италијани су кундацима претукли ове Хрвате и спасли преостало троје деце.

Генерал Амброзио, командант 2. армије, известио је Рим да су такви злочини забележени „само у мрачном средњем веку“. Набрајао је детаље свирепих убистава 650 Срба у Глини.

А ово је извештај команданта дивизије ’Сасари‘: „Сваки осећај симпатије према хрвстском народу је угашен од како смо приморани да присуствујемо оваквим чиновима“.

Наиме, Италијани су имали наређење да не реагују, јер се налазе „у пријатељској земљи“. Они су систематски кршили ово наређење, попут поменутог примера из Грачаца, али, то није било довољно да се спречи тако масовни покољ. Према подацима италијанске обавештајне службе, до краја јула 1941. године убијено је 300.000 Срба.

Први озбиљнији устанак Срба Италијани бележе 31. маја у Требињу, који се наредних дана прелио на целу Источну Херцеговину, где је савладано више усташких посада. Ускоро, ’тешки губици‘ нанети су усташама у Ливну, док је усташки гарнизон из Босанске Крупе затражио помоћ од Италијана.

Али, ти устанички подухвати нису имали велики замах, а сем тога, почетком јула много италијанске војске одлази на друге фронтове, тако да се највећи талас злочина тек очекивао.

Велики устанак Срба, који је почео у ноћи 27. јула 1941, Салваторе Лои овако најављује:

„У ноћи 27. јула многи Хрвати су одмарали тело и душу од својих свакодневних напора. Тужни ли су и страшни били ти њихови напори. Можда су, опружујући се у кревету, многи од њих правили језив збирни биланс Срба које су тога дан побили и предрачун оних које ће сутра масакрирати па су, задовољне душе, утонули у сан. За неке од њих, срећом, сан без буђења“.

Обим устанка све је изнанадио. Устаници су у кратком року ослободили простор од Госпића и Петровца на северу, до Шибеника и Ливна на југу, „простор двоструко већи од Сицилије“. Сви мостови су порушени а путеви прекопани, тако да усташама није могло да дође појачање, нити су они могли да се извуку. „Највећи број усташких постаја у изненадним нападима био је уништен. То је био биланс прве ноћи српског устанка. Хрватима су нанети велики губици“.

Лои пише о одличном планирању, хвали систем везе и устанак уопште, који је преко ноћи произвео „организовану и способну војску“. Закључује да је успех био плод вишевековног искуства, нарочито из времена турске окупације, када су се Срби у шумама организовали у чете, „и одатле им и име четници“. Овде он користи и термин ’четнички народ‘.

Устанак су у почетку водили одбори сачињени од свештеника, официра, интелектуалаца и политичара. „Тек касније, када су из жестоке селекције храбрости и способности изникли они најбољи, Срби су их изабрали за команданте“. Као главног команданта устаника Салваторе Лои означава Пају Омчикуса, кога описује бираним речима.

Преговори Италијана и Срба у Отрићу 23.8.1941: Слева надесно: генерал Монтичели и гененерал Де Блазио, народни посланик Стево Рађеновић, Милош Торбица (са шајкачом), пуковник Салваторес и мајор Бонфанти Фото: Салваторе Лои Југославија 1941, стр. 190

Хрвати су затражили помоћ италијанске војске, али је нису добили. Салваторе Лои наводи више разлога за ово: Прво, Немци и Хрвати су им одузели Далмацију, друго, прогон невиних није могао а да не привуче Италијане на српску страну, ’против крвника‘, тј. Хрвата, и треће, Италијани су приметили да устаници на њих нису опалили ни један метак.

У одлучну операцију, названу Уништење, Хрвати су кренули у зору 18. августа, из области Ловинца и Грачаца. За команданта операције постављен је генерал Михајло Лукић, који је имао три пука пешадије (загребачки, вараждински и карловачки), два ескадрона коњице, чету тешких митраљеза и батерију топова. Пошто јединице нису биле комплетне, Лои њихово бројно стање процењује на 5.000 војника.

Наредног дана, Хрвати заузимају Мазин и настављају даље, у уверњеу да су се устаници разбежали видевши тако велику силу. Три километра северно, Хрвати пролазе крој један кланац и ступају у велику долину. Ту њиховим претходницама прилазе три српска ’парламентарца‘, са белим заставама, саопштивши да траже предају. Генерал Лукић их је саслушао и онда су они отишли да „покрену операцију предаје“. Хрватска колона је застала, опустила се и груписала у неборбени поредак – сви су се сакупили на малом простору. Тада су Срби напали са свих страна. За првих неколико минута погинуло је 200 Хрвата, међу којима 14 официра.

Хрвати су одмах кренули у повлачење према Мазину, а сутрадан, 20. августа, према Грачацу, при чему су све време нападани. Њихови губици, пише Лои, били су „са једноставно застрашујућим билансом од скоро деведесет процената“. Ратни плен устаника био је огроман.

Главни борбени командант устаника био је морнарички поручник Михајло Мића Лукић из Великих Попина, коме Лои погрешно наводи име: ’Б. Лукић‘.

У међувремену, већ су били у току преговори између Срба и Италијана. Велику улогу у овоме процесу најпре је одиграо др Нико Новаковић, да би, на крају, 1. августа у Пађенима, у име Срба споразум потписао народни посланик Стево Рађеновић. У име Италијана потписници су били генерал Де Блазио и пуковник Умберто Салваторес.

Процес који је довео до споразума, који је „одлучио живот српског народа на Тромеђи“, како с правом пише др Мила Михајловић, почео је као италијанско-српска акција против Хрвата и Немаца, да би се, у ово доба, проширио и на комунисте.

Шта су комунисти радили у међувремену?

Комунистичка партија Југославије, сачињена „већином од Хрвата и Словенаца“, пише Лои, јануара 1941. добила је следећу директиву из Москве: „Вршење саботажа и дефетизма у редовима оружаних снага Краљевине Југославије, како би предвиђени будући напад Сила осовине на Југославију довео, пре свега, до последичног потпуног уништења краљеве војске и дефинитивног пада српске династије Карађорђевића“. Када је ово остварено, априла 1941, „комунисти су у великом броју ступили у усташку партију достижући, природно, и значајне позиције“ наставља Лои.

Док је почињао геноцид, док су се Срби организовали за устанак, и док су извојевали победе, комунисти су покренули кампању: ’Није сваки Хрват усташа‘. Ту је деловала Комунистичка партија Хрватске, у чијим, редовима су се налазили и Срби комнуисти. Када је, после протеривања усташа и споразума са Италијанима, настало примирје, праћено распуштањем дела јединица, ради завршетка пољопривредних послова, комунисти су појачали инфилтрацију у устаничке штабове. До пролећа следеће године на превару су убили три најважнија четничка лидера: Пају Омчикуса, поручника Мићу Лукића и Илију Десницу. Део српских устаника из 1941. тада су успели да претворе у хрватске партизане, тј. припаднике тзв. Народноослободилачкле војске Хрватске. Главни непријатељ и овим Хрватима, природно, поред Срба, постали су и Италијани.

Упркос томе, и данас је званични став српске историографије следећи: У западним крајевима, српски народ бежао је у шуму и у борби за опстаак прикључио се онима који су желели да се боре, а то су били комунисти, то јест партизани. Књига Југославија 1941. демантује ову пропаганду и због тога ће – као и друге књиге које је превела или написала др Мила Михајловић – бити тешко прихваћена од стране званичне историографије у Србији.

Милослав Самарџић
’Слобода‘’, гласило СНО у Чикагу, 10. децембар 2025.