Вечерње новости, 10. 5. 2026, Борис Субашић: Забрана снимања у граду Немањића и Мрњавчевића – у Прилепу, где задужбине српских владара тону у присилни заборав

Фреска Краља Марка (лево) и ктитора Каља Вукашина (десно), изнад јужног улаза у цркву Марковог манастира (Маркова Сушица, Скопље, 1345-1372), посвећеног Светом Димитрију (у средини). Фото: Wikimedia Commons

МОНАХИЊА уз коју су стајала два неповерљива велика пса дочекала нас је пред улазом у прилепску Цркву Светих Арханђела, централни храм средовековног манастира уклесаног у стрми вулкански брег Маркове куле под остацима огромне тврђаве.

Уз црквене двери са спољне стране су насликани ктитори Мрњавчевићи: са леве стране краљевић Марко у пуној снази, тамне косе и браде, продорног погледа, а са десне стране је фреска мушкарца у владарском орнату, са затвореном круном и дугим жезлом. Његово лице уоквирено дугом седом косом је изгребано али идентитет му је очуван натписом Влкашин, тј. Вукашин.

На капији имања Светих Арханђела, који је преименован у Манастир Варош је табла са прецртаном камером и упозорење да се посетиоци прате видео-надзором. То упозорење се понавља и на високој зиданој капији од које степенице воде пред храм где нас је сачекала монахиња држећи повоце режећих паса у руци. Рекли смо да долазимо из Србије и упитали зашто не можемо да се фотографишемо пред фрескама Марка и Вукашина са спољне стране храма, то није забрањено ни на строгој Светој Гори.

– Не можеш, немаш благослов – нервозно је рекла калуђерица.

Мислили смо да није потребан за задужбину српских краљева, одговорили смо. Оћутала је. Орасположила се када смо затражили да купимо сувенире. Нисмо имали денаре, али она је увежбано прерачунала вредност књижице „Манастир Варош“ у евре. Аутор тог памфлета је избегао помињање чињеница да је манастир, као и цео Прилеп, врхунац изградње значаја доживео у време српске средњовековне државе. Поменут је само „кралот Марко“, али не као српски већ само као „последњи владар“ неодређене „области“.

Прилеп, словенски гред прилепљен уз вулкански брег под својим словенским именом у ромејским документима помиње се још почетком 11. века, а да се од 1334. и формално налазио у Душановој држави. Српски владар је обновио и богато даривао многобројне цркве града који је учинио важним административним центром свог краљевства и царства.

Спустили смо савремену прилепску четврт Варош изграђену на темељима средњовековног Прилепа, да обиђемо још неколико древних цркава. Била је недеља и очекивали смо да ће оне бити отворене, али високе металне ограде храмова посвећених апостолима Петру и Павлу, светом Димитрију и Богородици, украшене неумесним пластичним крстовима, биле су закатанчене. Отворена је била само дрвена капија у оријенталној зиданој огради око древне Цркве Светог Николе, која је прво била базилика налик онима у Расу, а затим је президана у 13. веку.

Манастир Светих Арханђела, Прилеп – преименован у ’манастир варош‘ Фото: Борис Субашић, Вечерње новости

Тада су њени строги зидови од камених тесаника богато украшени на ромејски начин опекама. Један из групе људи која је седела недалеко од храма добацио је да је фотографисање забрањено. Дословно нам је дисао за врат када смо ушли у цркву. На питање где су ктиторске фреске и натписи намргођено је одговорио:  0132Не знае се, нема“. Било је бесмислено убеђивати га да се ипак „знае“ јер су српски научници истраживали прошлост ових крајева још пре него што је 1912. српска војска ослободила данашњу Северну Македонију од Османлија.

Наш прави водич кроз Прилеп био је обреновићки дипломата Јован Хаџи-Васиљевић, који је као конзул крајем 19. века помно бележио све о старинама ових крајева. Оставио је и сведочанство да се због бугарске пропаганде потпомогнуте терором комита становници Вароши, који се одреда презивају на -ић, све више изјашњавају као Бугари. Хаџи-Васиљевићева монографија „Прилеп“ из 1902, која нам је била прозор у нестали свет овдашњих Срба и њихове баштине.

Исту причу наставио је наш други водич, ратни херој балканских ратова и Великог рата, новинар и писац Станислав Краков. Обилазећи ове крајеве у међуратном периоду, у репортажама је документовао да су Бугари током окупације систематски уништавали српске натписе и фреске у црквама и крали рукописе. У Брозовој Југославији током стварања нове нације српска баштина је поново отимана, а средњовековно Душаново ослобођење Прилепа и она из 1912. и 1918. су преименована у „великосрпску окупацију“.

Упутили смо се ка средњовековној тврђави на купастом црном брегу Маркове куле, украшеном каменим фигурама од лаве и остацима дебелих зидина. Око врха вулканске купе је као круна била саграђена цитадела, владарски део утврђења. Са његове највише тачке се пружа поглед на импресиван сложени комплекс утврђеног града, са темељима објеката и ниском високих кула по ободу брда.

Тврђаву која доминира над плодном пелагонијском равницом доградио је Душан на старијим темељима. Вероватно тада није слутио да ће његов сан о царству које ће зауставити напредовање Османлија уништити следећи владар Прилепа Вукашин Мрњавчевић, амбициозни скоројевић са великим војним и сплеткарошким талентом.

После Душанове смрти он је поткопавао моћ младог цара Уроша и успео да за себе издејствује титулу краља, а затим да крунише и сина Марка, кога је видео на месту будућег цара. Није слушао упозорења брата, деспота Угљеше, на османску опасност.

Олако схваћена претња коштала је Вукашина живота у боју на Марици 1371, после које је краљ Марко постао турски вазал. Његова браћа Дмитар и Андријаш нису то прихватила и са својим људима су отишли у Угарску, да буду вазали цара Сигисмунда Луксембуршког и граничари хришћанског Запада. Марко је остао у Прилепу и постао легенда свих балканских народа као последњи заштитник хришћана ових простора.

Девастирани манастир Трескавац на Златоврху, одраних фресака Немањића и Мрњавчевића. Улаз у комплекс Фото: Борис Субашић, Вечерње новости

Са зидина Прилепског града наставили смо изазовном планинском стазицом ка древној планинској светињи, манастиру Трескавцу под Златоврхом. Стаза је добро угажена јер и данас мноштво поклоника одлази у манастир у коме су обитавали монаси живећи строго као подвижници Свете Горе и Синаја, како је записао цар Душан. Истим путељком поред чудотворних извора и по опасаним каменим падинама ишли су и Душан и Урош, а пре њих вероватно и Милутин и Дечански до светиње коју су богато даривали. Пролазак кроз тај пејзаж окружен фантастичним каменим креатурама може се упоредити само са проласком кроз Кападокију.

Та ходочасничка колона у коју смо стали протеже се све до античких времена када се на простору Трескавца налазило култно место, највероватније храм посвећен Аполону Етанадосу – Громовнику и богињи Артемиди. Трескавац је име добио по громовима и муњама који често „трескају“ шиљасти Златоврх над манстиром кога је Милутин даровао „безбројним златом“ и стадима оваца и камила, а Душанови дарови набројани су у чак три владарске повеље.

Зато не чуди што су крајем 19. века путописци у манастиру видели фреске Немање, Саве, Милутина, Душана, Јелене, Уроша. Оне се данас не виде у манстиру на чијој капији стоји упозорење да је забрањено фотографисање.

Унутрашњост цркве коју је Краков 1924. описао као тешко наружену од Бугара, је у потпуној тами изузев црвеног светланцета на надзорној камери. Готово ољуштеним зидовима у припрати где су се налазиле фреске Немањића не може се прићи. Ако њихови ликови нису завршили у храпама малтера на поду, заклањају их огромни комади најлона, наводно због реконструкције.

Разочарани, изашли смо из Трескавца и стигли до ветровитог каменог платоа над понором где су тиховали подвижници и где су сахрањивани у гробове уклесане у камен. Нашли смо те сандучасте раке са муком укопане у стени, тамо где су их затекли наши претходници. Као и тада, биле су неме и празне, као и прошлост коју фалсификује политика.

Манастир Трескавац на Златоврху Фото: Борис Субашић, Вечерње новости

ПОВЕЉА МАНАСТИРУ ИЗ 1361.

Цар Душан после освајања Пелагоније од Ромеја за разлику од аутора савремених памфлета није мењао прошлост. То се види из његове повеље из 1361. манастиру Трескавац:

„Ја, Стефан Душан, краљ свих српских и поморских земаља, извољењем и помоћи Сведржитеља Господа Бога и Пречисте Његове Матере и молитвама светих мојих прародитеља Симеона и Саве… ослободих и град звани Прилеп где се налази манастир Пресвете Богородице у месту званом Трескавац… Љубављу Божјом задахнувши се, изволех дати овом манастиру своју повељу по начину старих грчких и бугарских царева који су пре мене владали тима странама…“

 
Борис Субашић