Вечерње новости, 10. 8. 2026, Беч забранио хуман однос према Србима: Врхови Доломита чувају успомене на српске ратне заробљенике непокорног духа [Мапа]

Српски ратни заробљеници у Доломитима Фото: Museo Storico Italiano della Guerra, Вечерње новости

СВАКИ човек мора знати да хуманост значи слабост пред таквим непријатељима, записано је у наређењу о поступању са српским заробљеницима у наредби број 66. из марта 1916. коју је врховна војна команда из Беча послала аустроугарским војницима на Доломитима.

У архиву Јужног Тирола је сачуван извештај окружне команде о саботажи коју су направили српски заробљеници док су као робови мање вредни од мула на леђима носили пешадијску и артиљеријску муницију до највиших аустроугарских положаја, на висинама од око 3.000 метара.

У извештају „ландшицена“ који су их гонили бајонетима на пушкама пише „немоћни пред иницијативом“ измучених победника са Цера и Колубаре који су са козјих стаза бацили муницијске сандуке у поноре показујући да у њиховим изломљеним телима и даље живи непокоран дух. Немачки чувари су били затечени, била је то незапамћена диверзија која је оставила стратешки најважније аустроугарске положаје без ратног материјала. Бечки гоничи робова нису знали шта да раде са тим ирационалним бунтовним Србима који су од луксуза имали, по записима савременика, само мало сламе да ставе.

Фелдмаршал Лудвиг Гојгингер је разрешио њихову дилему следећом наредбом: „Поново се наређује да се ратни заробљеници стрељају на лицу места у случају минималног одбијања… АОК (Armeeoberkommando, Врховна команда Аустроугарске) је наредила да се у поступању са српским ратним заробљеницима који су ангажовани на терену примени драконска строгост и да се по страни ставе сви обзири према људима. Људи морају бити присиљени на рад најстрожим средствима“.

Стражарима је наређено да у случају и најмањег знака непослушности, одбијања рада или покушаја бекства без упозорења употребе ватрено оружје или бајонете. Сваки покушај организовања, притужби на глад или успоравања сече и преноса дрва третиран је као војна саботажа, а казна је била тренутна егзекуција. Ова наредба је редовно читана пред стројем изгладнелих заробљеника како би терором сломио било какав отпор и осигурало да одреди испуњавају немогуће задатке на планинским врлетима.

Историјски значај овог документа у потпуности демаскира слику аустроугарских „радних“ логора и показује да убијање заробљеника није било плод самовоље појединачних бруталних стражара, већ званична, писана наредба бечке војне команде која је свесно погазила све одредбе Хашких конвенција о поступању са ратним заробљеницима. У мучењу српских заробљеника истицали су се будући Југословени из регименти са простора данашње Босне и Херцеговине и Хрватске.

Тешко је не мислити о овом ужасу ходајући са шареном гомилом планинара и рекреативаца по стазама које из долине Баи де Донес на превоју Флазарего воде на два наспрамна врха Доломита: Ћинкве тори где су на око 2.250 метара надморске висине налазили италијански положаји и Лагацуои где су били аустроугарски.

Доломити: Планински војни пут који су правили заробљени Срби Фото: Борис Субашић, Вечерње новости

Италијански инжењерци су сами укопавали путеве и стазе по литицама Доломита, а бечки официри су за тај ропски посао ангажовали српске и руске заробљенике, газећи међународне норме о поступању са ратним заробљеницима дефинисане Хашким конвенцијама о копненом рату из 1899. и 1907. године. Према њима заробљени војници се више нису сматрали непријатељима, већ су морали бити третирани „човечно“, што је значило да су могли бити запослени као радна снага али не у активностима које су директно повезане са „ратним напорима“. Наводно цивилизовани Беч је занемарио та обавезујућа правила и сав „мање вредан“ и „варварски“ српски „људски материјал“ ставио у функцију ратних напора.

На Доломитима се јасно види дух који је створио Хитлера и националсоцијализам. Идући ка музеју Великог рата на платоу Ћинкве тори пролазио сам крај колона далекоисточних туриста који су са занимањем посматрали стрме стазе по којима су у цик-цак постављена борова дебла учвршћена на крајевима дебелим металним шипкама забијеним у камен и заравњеним стенама на угловима. Тако је осигурано да путељке не разнесу пролећне бујице и грађане су каскаде које значајно олакшавају и убрзавају кретање по терену који би иначе био непроходан због великог природног нагиба.

Тешким радом италијанских војника у Великом рату оне су засечене и претворене у стазе са „пријатних“ само четрдесетак степени стрмине дуж заклоњеног кулоара који се не види са аустроугарских положаја са Лагацуоија. На вертикалној литици тог врха идентичну стазу су правили измучени српски и руски заробљеници, које је Беч претворио у робове на простору унакрсне ватре, упркос нормама о поступању са ратним заробљеницима.

Италијански историчар Марко Абрам, који је задужио Србе сабирањем знања о патњама њихових сународника на Доломитима у Великом рату, описао је како је бечка пропаганда стварала предубеђења о српским заробљеницима међу локалним становништвом: „Нису мањкали страхови, предрасуде и анимозитети. У том смислу, сведочанства осликавају одређену дивергенцију у перцепцији између руских и српских заробљеника међу становништвом. Док се руски заробљеници често описују углавном добронамерним речима, у погледу Срба неколико дневника и мемоара користи мање великодушне придеве: ’дивљег и необузданог изгледа‘, ’лоши/зли‘, ’лукави и дивљи‘“. Лучана Пала је приметила распрострањеност ове типизације у ладинским долинама и сугерисала одлучујућу улогу коју је имала аустроугарска пропаганда, која је Србима приписивала избијање сукоба.

Међутим, Абрам је нашао и другачија сведочанства. Свештеник дон Донато Перли из Трента тако записује у новембру 1915. да је аустроугарска пропаганда мештанима представљала Србе као „окрутне и дивље варваре“ како би спречила да им помажу, а да је локално становништво било шокирано када су видели те изгладнеле, промрзле и полуголе ратне заробљенике који не показују никакву агресију, већ дословно умиру од глади.

Иако су становници Трентина и сами били измучени ратом и сиромашни, они су упркос строгим аустроугарским забранама и претњама казнама тајно давали храну и одећу српским заробљеницима. Постоје записи о локалним женама које су плакале и викале на аустроугарске војнике који су немилосрдно тукли заробљенике терајући их да обављају најтеже послове, као што је чишћење дубоког снега у ритама и укопавање планинских путева у стену. Један од њих носи име Пут крви јер српски и руски заробљеници нису уклоњени пре минирања стена изнад њих и скончали су затрпани у одрону.

Међу тим путевима патње је и онај, данас туристички, којим сам од Кортине д’Ампецо стигао до планинских ратних стаза које воде до италијанских положаја под величанственим каменим торњевима Ћинкве тори, испод којих се налази велики ратни логор претворен у музејску поставку на отвореном. Његови ровови и бункери се простиру на истим надморским висинама на којима су биле српске траншеје на падинама масива Ниџе испод Кајмакчалана од 1916. до 1918. године.

Као што југословенска историографија није забележила судбину 20.000 српских ратних заробљеника на Доломитима, ни две југословенске државе нису нашле за сходно да сачувају сведочанства на просторима где су се борили српски војници који су обе те државе створили.

Зато сам, да бих разумео планинско ратовање Срба са Бугарима и Немцима на масиву Ниџе морао да дођем на Доломите, величанствени и сурови планински венац на северозападу Италије. Ова земља је одала дужну почаст и својим и противничким војницима чувајући и обнављајући њихове ратне положаје расуте по свим дивљим голим врховима избушеним километрима тунела, са безброј каверни и бункера, где су две трећине војних губитака изазвали одрони камена и лавине снега.

Нигде се као у музејима Ћинкве тори и Лагацуои не види тако јасно бесмисленост и окрутност Првог светског рата. Тај утисак се јасно очитава на лицима безбројних посетилаца који пролазе кроз ровове укопане дубоко у кречњак, заклоне из којих су супротни врх посматрали снајперисти и митраљесци и заравњене платое са којих су грмели топови. Страшне ране су више од артиљеријских шрапнела наносили оштри комади кречњака који су прштали на све стране.

У најстрашнијој зими 1916-1917. хиљаде живота у овдашњем белом рату однели су снежни усови које је покретала артиљеријска паљба или чишћење снега око логора. Аустроугарским војницима је због тога било наређено да не излазе из својих завејаних јазбина током дана и не чисте снег. За тај погибељни посао били су задужени српски и руски заробљеници чије су кости после отопљавања разносиле бесне планинске бујице. Величанствени Доломити због свега тога од српских посетилаца заслужују једнако поштовање као Подрињске планине, Сувобор, Чакор, Проклетије и Кајмакчалан.

Мапу српских стратишта у пуном формату са навигацијом можете погледати овде

КАКО СПУСТИТИ РАЊЕНИКА

У МИНИЈАТУРНОЈ уској и дубокој клисури на Ћинкве тори су обновљене и барака-спаваоница са мадрацима од сламе и она која је служила као болница. У њој су лутке у униформама, две које представљају припаднике војног санитета и трећа која лежи у носилима умотана у крваве завоје. Тај призор шокира посматраче, терајући их на размишљање како је ико могао да преживи теже рањавање. Једини начин да се повређени спусти до 300 метара нижег дела долине заклоњеног од непосредне ватре била је мала жичара, бар по лепом времену. Када је била залеђена, нити су намирнице могле горе, ни рањеници доле, а снегови овде падају од почетка новембра и топе се тек крајем маја.

ИЗ ЛОГОРА НА ФРОНТ

ЗАЈЕДНИЧКИ научни пројекат „Historegio“ универзитета у Инзбруку, Тренту и Боцену детаљно се бавио експлоатацијом заробљеника у бившем Јужном Тиролу, данашњем италијанском региону Алто Адиђе. Они цитирају званичне аустроугарске војне извештаје да је после санитарних катастрофа у унутрашњости Монархије када је на пример, у логору Маутхаузену у зиму 1914/15. око 12.000 српских заробљеника умрло од тифуса, војна команда одлучила да преживеле пошаље у радне јединице на простору Трентина, Јужног и Северног Тирола.

 
Борис Субашић