Српски положаји на Кајмакчалану Фото: Министарство одбране РС, Вечерње новости
НАЈКРВАВИЈА битка на Солунском фронту, у којој су се 12 дана и ноћи водиле непрекидне борбе за освајање Кајмакчалана, врха планине Ниџе на тадашњој српско-грчкој граници, почела је на данашњи дан пре 110 година – 12. септембра 1916.
Тада су српски војници из Дринске дивизије освојили камени плато на око 2.000 метара надморске висине где је почињала бугарска планинска тврђава, низ концентричних ровова окружених густим редовима бодљикаве жице.
На путу до ове тачке српска Прва армија која је освајала планину из подножја већ је платила високу цену: у крвавим биткама око Горничева из строја је избачено 5.156 српских војника. Да би освојили Кајмакчалан, српски јунаци су морали да се пробијају још четири километра навише кроз чврсто укопане непријатељске положаје до највише коте 2525, врха Свети Илија, и у тој борби рањено је и погинуло 4.438 бораца.
Ни жртве, ни ровови и бодљикаве жице, ни огорчени отпор Бугара није поколебао прекаљене ратнике који су преживели битке и епидемије у Србији 1914/15. и Албанску голготу. Они су кренули кући, а једини пут је водио преко Кајмакчалана.
– Сада смо бар сасвим близу неба, нећемо дуго путовати – крај мене гунђа војник сав задуван, лица црвеног и сјајног од зноја. На висини смо од преко 2.000 метара… Још јуче је овде била битка. Ми сада смењујемо преживеле. За нас је одређен следећи скок, можда најславнији у овој нашој офанзиви која већ шест дана траје.
Кајмакчалан: Положај српске артиљерије Фото: Ристо Шуковић, Министарство одбране РС
Кроз ваздух, потамнео од блиске ноћи, звижде усамљени меци и хучи задувана тешка граната мрвећи својом експлозијом глатке камене плоче… За нас је ово магична планина јер је тај врх граница између Грчке и Србије и са њиме почиње наша земља из које смо већ десет месеци изгнани. Вечерас нам читају наредбу у којој нам наш командант армије поручује: „Ви сте на капији своје земље, на вама је да отворите та врата своје Отаџбине!“ – записао је поручник Станислав Краков, на платоу данашњег паркинга ски-центра Ворас у Грчкој.
Тај јунак балканских ратова и Великог рата, легендарни новинар и писац није стигао до толико жељеног врха и оставио нам запис о томе. Рањен је у јуришу, али је примећен у гомили мртвих и умирућих и санитет га је спасао, а такви су на Кајмакчалану сматрани срећницима.
Данашњи питоми брисани простор ски-стазе био је пре 110 година ’земља мртвих‘, поприште даноноћних немилосредних борби у којима је Кајмакчалан на ком се време мења за само неколико минута, непрестано прелазио из руке у руку.
– Потрчасмо кроз маглу, ношени заносом ко ће први да закорачи у своју земљу. Пред нашим очима свитнуше пушке и натрчасмо на другу одбрамбену линију непријатељску. Бајонети се зарише у тела. Самртни крици завапише. Сручисмо се са неког бедема и падосмо на гомилу мртвих војника… Свуда унаоколо мртви, мртви, мртви. Никада толико људских лешева нисам видео. Са њима смо се саживели и сад више нико не мисли не себе. Преда мном из магле допиру повици: ’Живела Србија‘ – записао је сведочанства јунака са Кајмакчалана артиљеријски поручник Стеван Јаковљевић, потоњи академик.
О дану српске подбеде 30. септембра сведочио је наредник Светозар А. Ђорђевић Сађ који је преживео пакао планинске битке и постао један од првих пилота ’српске авијатике‘.
Бојиште на Кајмакчалану, годину дана после битке Фото: Архива, НБС, Ристо Шуковић
– Ватра је дању јењавала, а ноћу се распламсавала као да вулкан сукља на врху Кајмакчалана. Дринској дивизији, изнуреној и скоро преполовљеној, стиже помоћ, те 7. пук смени 17. пук, а Добровољачки одред замени 4. пук.
Са новим снагама и кратаком припремом Дринци предузеше општи и одсудни напад зором 30. септембра. У 5 часова отпоче ојачана артиљерија свим топовима да туче непријатељске положаје ураганском ватром. Високе купе земље дижу се увис, камењар пршти на све стране, а ошамућени Бугари претрчавају и скривају се у гротла од граната и склоништа иза гребена. И када тобџије испретураше ровове и скресаше врх ’Борисовог града‘ кренуше таласи бораца, грунуше бомбе, синуше бајонети… Наста борба прса у прса, пробадање и клање, гушање и урликање, кркљанац и комешање. Најзад после пуног сата крваве борбе, умуче све и завлада тајац. Бугари се сјурише низа стрме стране, а 5. пук их испрати брзом паљбом. На платоу и врху овог крвавог разбојишта у рововима и на планинској трави леже многи мртви рањени у ропцу и ’братском· загрљају – записао је Ђорђевић.
’ЗАШЛИ СМО У НАШУ ЗЕМЉУ‘
КАЈМАКЧАЛАН су први, ненамерно, освојили четници Добровољачког одреда војводе Вука. У густој магли су залутали и под борбом стигли на голу стену издубљену рововима.
– Појма немам где сам. Везу смо погубили. Неки тежак задах испунио маглу, па једва дишемо. Сигурно од лешева што леже већ толико дана. Око нас као да ври, бомбе, пушке, митраљези. „Другови, зашли смо у нашу земљу“, допирао је нечији глас. Маса полете и као да ме понесе… Падоше на колена. Неки су се крстили. Други љубили земљу. Куршуми су фијукали. Планина је хучала. На самом врху сударисмо се са војницима Седмог пука. Видео сам и командата пуковника Јовановића. „Децо“, говорио је, „Капија слободе је отворена“ – записао је сведочанство Јаковљевић.
Борис Субашић
