Вечерње новости, 17. 9. 2026, Српски јуриш одлучио Велики рат: Пре 108 година наша војска бици пробила последњу и најснажнију линију окупатора на Солунском фронту

Бугарски парламентар мајор Иванов са белом заставом пред фронтом 7. дунавског пука обавештава о закључењу солунског примирја, околина Куманова (29/30. септембар 1918) Фото: Wikipedia, PetarM, Солунска офанзива 1918.

Пробој Солунског фронта није један датум и једна битка иако га, после 108 година од 17. септембра 1918. када су српски војници у Добропољској бици пробили и последњу, најснажнију линију одбране бугарско-немачких окупатора – сурова историографија често своди на једну или две реченице.

Две године су Срби водили рововски рат испод Кајмакчалана, чекајући све време команду за јуриш у Србију и она је стигла 15. септембра 1918. Само два дана касније под незадрживим налетом српске војске 17. септембра бугарске јединице, до тада врло упорне и немилосрдне у одбрани, почеле су масовно да беже. Била је то најава брзе капитулације због које ће и немачки генералштаб признати пораз и затражити примирје.

Лавину догађаја који ће променити свет покренули су српски војници који су одлучили да се врате у отаџбину или да умру покушавајући да то ураде.

– Ја сам само један број у маси од стотине хиљада људи који од јуче имају исту неизвесну судбину, која се креће између крста од дрвета и крста од емајла, који исто полажу велики испит и који у страху и одушевљењу очекују остварење своје велике наде: отворити пут кући… Две године чекамо ми овај дан, овај сат и ускоро и минут када ћу дићи увис руку и спустити је испред себе као путоказ ка оном врху пред нама који је још сав у диму и пламену. За нама стоји вечност рововског рата… За нас је ово последњи јуриш у овом окамењеном свету Могленских планина. То је за нас коначно, као дан Страшнога суда – записао је поручник Станислав Краков, ратни херој, новинар и писац пред српски јуриш дуг два дана који је одлучио Велики рат.

Њему је претходила целодневна артиљеријска припрема, бомбардовање бугарских и немачких положаја са циљем да се направе пролази за пешадију у бесконачним препрекама од бодљикаве жице, неутралишу њихове батерије које покривају фронт и да се спречи улазак појачања у зону борбених дејстава. Успех је био половичан, препреке су делимично уништене, али артиљерија је остала недирнута. Судбину битке морала је да одлучи пешадија.

– Бомбардовање је тутњало целог дана, а планине су одјекивале и враћале ехо у долину Могленице, која је претворена у пакао од буке… Непријатељски одговор био је слаб током целог преподнева, али је пред сумрак почео да бомбардује позадинску зону француско-српског распореда. Да је већина његових батерија и даље била нетакнута, доказала је и јачина његове баражне ватре следећег јутра, 15. септембра у 5.30, када су трупе српске Друге армије у полумраку пре свитања изашле из својих ровова и кренуле у јуриш – записао је ветеран Великог рата сер Сирил Бентам Фолс (1888-1971), истакнути британски војни историчар, новинар и професор.

Пети пешадијски пук Дринске дивизије 14.9.1918, Богослужење пред пробој Солунског фронта Фото: Архива, РТС

Српски војници су јурнули у отаџбину кроз бугарско-немачки артиљеријски бараж.

– На читавом фронту наше армије хиљаде наших људи полази у овом тренутку на јуриш. Само четири или пет, можда и десет секунди тишине у којој се чује котрљање камења испод тешких војничких цокула, звека чутурица које ударају о мале ашове, кундаке и потмули ехо битке на Соколу. Потом све лети увис. Ми смо војска фантома која је зашла у аветињску шуму мртвих борова. У фијуку, урлању, густом диму, вулканским ерупцијама и смраду сумпора – долази пакао. Тешке гранате бугарских хаубица падају као са неба, бацају увис окамењено дрвеће и људска тела која се парчају у ваздуху. Ни оборена стабла, ни стрми нагиб, ни ишчупане стене, ни тешка ратна спрема не успоравају наш налет. Ни знака колебања. Као да ова смрт за друге долази. Моји су људи у диму само постали мањи, увучени у себе и погнуте главе јуре напред – описао је Краков.

Пробој фронта требало је да изврши француска 17. колонијална дивизија на десном крилу, са задатком да заузме висове Кравички камен, Кравицу и Гољак, а на левом крилу наступала је француска 122. дивизија, чији је циљ био заузимање висова Доброг поља и Сокола. Десно од 17. колонијалне дивизије налазила се српска Шумадијска дивизија са задатком да штити њено напредовање истовременим јуришем на Ветреник и заузимањем висова северно од њега. Судбину битке су ипак одлучили српски војници.

– Јужна падина била је толико стрма да се положају могло прићи и напасти само са бокова, вијугавим стазама. На западној падини Ветреника Срби су се попели право на Коту 1570 и заузели је, заробивши 300 непријатељских војника и шест топова – бележи Фолс.

Напредовање француских трупа заустављено је снажним бугарским противнападом.

– Успех целе операције накратко је висио о концу. Ипак, непријатељ је одбачен… Шумадијска дивизија је заузела Борову чуку (која је заправо била један од француских циљева) и тиме елиминисала неугодно митраљеско гнездо на боку. Око 15:45 часова, батаљон 54. колонијалног пука, поново уз помоћ трупа Шумадијске дивизије, заузео је јуришем Кравички камен. Ова интервенција српске Шумадијске дивизије била је толико кључна да је бригадни генерал Планкет, представник британског генералштаба при српским армијама, у свом извештају Министарству рата написао: „Вероватно је да би, да су биле доступне само трупе из западне Европе, напад у овој фази спласнуо и читава офанзива претрпела неуспех, баш као у пролеће 1917. године“ – сведочи Фолс.

Око стратешки важног врха Сокол водиле су се цео дан огорчене борбе и на крају су га војници српске Прве армије освојили у ноћном јуришу. Друга армија је већ грабила напред.

Британски војници поздрављају генерала Милоша Васића на Солунском фронту на Божић Фото: Дарко Николић, Гвоздени пук

– Војвода Степановић није чекао заузимање Сокола. Своје дивизије намењене за гоњење потиснуо је одмах иза леђа двеју француских јуришних дивизија, и у 18 часова оне су почеле да пролазе кроз њихове редове. Драматичност сцене – где трупе једне нације напредују кроз пробој који су направили војници њихове савезнице – била је појачана чињеницом да се државна граница овде поклапала са положајима које су Французи заузели на јуриш. То је дубоко гануло српске војнике. Док су пролазили кроз јуришне дивизије и истовремено ступали на тло сопствене домовине, они су излазили из строја да би се руковали и грлили са француским војницима – записао је Фолс.

Најтеже борбе 16. септембра водиле су се око доминантних висова Козјака и Љубинице.

– У 19 часова Бугари на Козјаку и Љубиници су изненада попустили, а катастрофа је избегнута само захваљујући доласку 13. саксонског резервног јагерског (ловачког) батаљона северно од Козјака… Током ноћи, не само Козјак већ и читава бугарска друга одбрамбена линија од тог места па све до Црне реке пала је у руке Срба.

На гребену северно од Козјака водиле су се жестоке борбе пре свитања 17. септембра, при чему су саксонски јагери храбро противнападали и повукли се тек у 5:30 ујутру, када су се Бугари са њихове обе стране већ били повукли… Током ноћи 17. септембра и у току следећег преподнева бугарска линија се повукла иза потока Белашница од његовог ушћа у Црну реку до Мрежечка, а одатле према планини Дзена… На бугарске трупе, утучене, преморене и у неким случајевима побуњене, више се није могло ослонити. Француски историчари с правом сматрају да се битка пробоја, Битка на Добром пољу, завршила у ноћ 17. септембра 1918. године… Савезничко напредовање се од тог тренутка може прикладно описати као гоњење – закључио је Фолс.

ВАЖНИ ЗАПИСИ СЕР СИРИЛА ФОЛСА

СЕР Сирил Фолс је 16 година (1923-1939) радио у Историјском одељењу Комитета империјалне одбране, где је био задужен за истраживање архива и писање званичне државне историје Првог светског рата. Његов главни задатак био је рад на обимним томовима који су покривали војне операције на Блиском истоку и у Македонији (Солунски фронт). Током Другог светског рата (1939-1945), Фолс је наследио чувеног капетана Б. Х. Лидл Харта на месту главног војног дописника престижног лондонског листа Тајмс. Од 1946. до 1953. држао је престижну Катедру за војну историју на Универзитету у Оксфорду. Због огромног доприноса историографији, одликован је титулом заповедника Реда Британске империје 1967. године.

Борис Субашић