Вечерње новости, 4. 8. 2026, ЗАВРШНИ ЧИН ПРОГОНА СРБА: Пре 31 годину почела је акција ’Олуја‘ највећи злочин етничког чишћења после Другог светског рата

Српски збег пред хрватским прогоном у оп. Олуја на Приједорској цести, август 1995. Фото: Вечерње новости, Д. Миловановић

УДРУЖЕНИ злочиначки подухват оружаних снага Хрватске и муслиманске Армије БиХ, уз војну, логистичку и медијску подршку САД и Немачке, еуфемистички назван ’војно-редарствена операција Олуја‘ почео је после поноћи између 3. и 4. августа 1995. године.

Тада су амерички авиони уништили последње радаре и батерије српске противваздушне одбране на положајима код Книна, а масовни ракетно-артиљеријски Хрватске војске (ХВ) на српске војне положаје и цивилне циљеве који је отпочео 4. августа 1995. у пет ујутро.

Резултат ове здружене операције је прогон око 250.000 Срба и убиство с умишљајем и нестанак 1.904 српских цивила, највише старих, жена и деце. Материјална штета настала свеопштом пљачком, паљевином и минирањем објеката је непроцењива.

У операцији етничког чишћења Срба учествовали су Хрватска војска (ХВ), Хрватско вијеће обране, Хрватска специјална полиција, муслиманска Армија БиХ и амерички плаћеници и логистика из компаније МПРИ уз подршку Пентагона. За ’Олују‘ је ХВ ангажовала 67 бригада и пуковнија, 300 тенкова, 200 оклопних транспортера и више од 800 артиљеријских оруђа и од 130.000 до 150.000 војника.

Садејствовало је око 3.000 муслиманских бораца тзв. Армије БиХ и муџахедина. РСК је бранило 27.000 – 34.000 њених бораца, од којих је 560 погинуло.

ПРИПРЕМА – ’МАСЛЕНИЦА‘

 

ПРИПРЕМЕ за „Олују“ су почеле с америчко-немачким благословом још 1993. операцијама „Масленица“, којом је осигурана копнена веза са хрватским снагама на југу Далмације, и „Медачки џеп“ када је заузет Велебит. Најава коначног злочина било је етничког чишћења Срба из Западне Славоније операцијом „Бљесак“ у мају 1995. За пад Книна било је пресудно претходно заузимање висова Динаре и правца Гламоч – Грахово, које су заједнички извеле ХВ и ХВО из БиХ.

 
Фрањо Туђман је прогласио „Олују“ хрватском операцијом али га је, још док је злочин био у току, 6. августа 1995. демантовао тадашњи министар иностраних послова Хрватске Мате Гранић изјавом: „САД су дале Хрватској савет како да изврше масовни напад на Србе из Крајине“. Његове речи је потврдио Питер Галбрајт, тадашњи амерички амбасадор у Загребу сведочећи 2003. против Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом.

Он је открио да је у САД постојала бојазан да ће се војске Републике Српске Крајине и Републике Српске спојити, што Клинтонова администрација нипошто није желела да дозволи па је дала зелено светло за први етноцид у Европи после Другог светског рата. Галбрајт је додао да су САД 1994. натерале зараћене Хрвате и муслимане у коалицију против Срба, као и да је Хрватска 1994. већ била у програму Партнерство за мир, па ју је НАТО „легитимно“ наоружао за будућу офанзиву на Србе.

Сам Бил Клинтон се 2005. у мемоарима похвалио да је „навијао за Хрватску“ и да је допустио америчким војним компанијама да „унапреде“ њене оружане снаге, као и да су се он и тадашњи немачки канцелар Хелмут Кол сагласили „да дипломатија не може успети док Срби не претрпе значајне губитке на терену“.

Ова скандалозна признања су довела до открића да су артиљеријско-ракетне јединице ХВ биле прецизне током „Олује“ јер су их наводиле америчке обавештајно-извиђачки стручњаци са штабом у бази на Брачу. Из ње су су полетале беспилотне летелице и праћене све радио и телефонске комуникације Војске РСК.

Појавила су се сведочанства да је припрема „Олује“ почела још 15. новембра 1994. када су се срели хрватски министар одбране Гојко Шушак и Карл Вуоно, бивши начелник ГШ копнене војске САД, ангажован у „војно-саветодавној“ компанији МПРИ. Формални разлог састанка било је обнављање уговора за обуку ХВ, а суштина била је Шушкова молба:

„Господо, истерајте нам Србе из Хрватске, ми немамо питања око ваших услова“. Већ 29. новембра 1994. је потписан споразум између министарстава одбране Хрватске и САД у коме су биле клаузуле о обуци ХВ, учешћу америчких генерала у оперативном планирању, наоружавању, обавештајној и логистичкој подршци, по астрономској цени.

ОПЕРАЦИЈА НА ЧЕТИРИ ФРОНТА

 

ОПЕРАЦИЈА етничког чишћења Срба почела је истовремено на четири правца. Начелник Генералштаба ХВ у време њеног планирања генерал Јанко Бобетко, наводи да је циљ снага на првом правцу био заузимање Петриње, Костајнице и Глине и спајање са 5. корпусом муслиманске Армије БиХ. На правцу преко Зрињске горе циљ је био да се „непријатељ… присили на предају или буде уништен на целом подручју Баније“. На трећем правцу циљ је био пресецање снага 15. личког корпуса око Плитвичких језера, а затим спајање са снагама 5. корпуса Армије БиХ и заједничка офанзива у Западној Босни. Најјаче и најбоље опремљене хрватске снаге биле су на четвртом сектору „Олује“ под командом Анте Готовине са задатком да заузму Книн.

МПРИ је послала 60 експерата на терен, а уз генерала Вуоноа ангажовани су и формално пензионисани генерали Џон Галвин – бивши командант снага САД у Европи, Ричард Грифит – бивши помоћник команданта истих снага за обавештајна питања, Џејмс Линдзи – бивши командант америчких специјалних снага, Ед Сојстер – бивши начелник Војнообавештајне службе, Сент Крозби – бивши начелник Војне академије у Форт Левенворту, као и низ искусних официра и подофицира.

Активности између МПРИ и владе САД у Хрватској координирао је генерал Џон Свол, војни саветник Ворена Кристофера, тадашњег државног секретара САД. У хрватском ГШ је оформљен амерички центар за командовање, управљање и координацију ХВ, органи за психолошко-пропагандно деловање и Центар за обраду обавештајних података о Српској војсци Крајине.

Од 16. јула 1995. у некадашњу базу ЈНА Шепурине код Задра стижу амерички оперативци и извиђачке беспилотне летелице које су снимале српске положаје и војне инсталације, а ти снимци су преко „авакса“ прослеђивани директно у Пентагон. У поноћ 3. на 4. августа 1995. јединицама ХВ је наређено да искључе на четири сата све телекомуникационе уређаје, док авиони САД не униште све релеје Војске РСК. Пуковник Џон Седлер (ДИА, Војна обавештајна служба) је у оперативном штабу ХВ пратио ту операцију која је сателитски преношена и у Пентагон.

Докази о овој завери обелодањени су током суђења Анти Готовини кога је Хашки трибунал првостепеном пресудом 15. априла 2011. прогласио кривим за учешће у удруженом злочиначком подухвату за дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечних дела и окрутног поступања.

– Према неправедној оптужби против мог клијента, постоји основа за истрагу и подизање оптужнице против високих званичника Клинтонове администрације који су надгледали Операцију „Олуја“ – упозорио је Лука Мишетић, адвокат Готовине, пре изрицања пресуде.

ТУЂМАНОВО ЗАДОВОЉСТВО

 

ФРАЊО Туђман је у децембру 1998. задовољно изјавио: „Српско питање смо, дакле, решили. Неће више бити 12 одсто Срба и девет одсто Југославена као што је било. А хоће ли бити три или пет посто, не значи угрожавање хрватске државе“.

 
Хрватски медији после ње почели да објављују Мишетићеве доказе. Према њима, после пада Сребренице 11. јула 1995. Клинтон је наредио ваздушне ударе на положаје Срба у БиХ и понудио савезништво Хрватској у сламању РСК. Ту одлуку је донео са сарадницима из Савета за националну безбедност: саветником Антонијем Лејком, министром одбране Вилијамом Перијем, саветником за националну безбедност Стејт департмента Робертом Фрејзером, шефом ЦИА Џоном Дојчом и његовим замеником Џорџом Тенетом. Клинтонову сугестију за почетак „Олује“ хрватском министру одбране Гојку Шушку пренео је амерички војни аташе у Загребу Ричард Херик, тада главни оперативац ЦИА у Хрватској. Џорџ Тенет, заменик шефа ЦИА, састао са 20. јула у бази МПРИ у Шепуринама са Гојком Шушком, шефом обавештајне службе ХИС Мирославом Туђманом и Антом Готовином.

Поплава доказа о америчкој умешаности у злочин „Олује“ остварила је циљ: већ 16. новембра 2012. жалбено веће Хашког трибунала ослободило је Готовину сваке кривице!

Шта је на америчко-хрватском састанку уочи „Олује“ договорено показали су снимци и транскрипти са састанка хрватског државног врха уочи „Олује“ на Брионима 31. јула 1995. када је Туђман рекао: „Ми ово требамо решити на начин да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану“, нагласивши да Хрватска за то има „подршку света“, односно Америке и Немачке.

Борис Субашић