VranjeNews, 30. 7. 2025, Бане Димић: Официри Краљевине Југославије пореклом из Врања III – Драган Дража Сотировић [из Архиве, Twitter, Фото] In memoriam

Драган Михајло Сотировић Дража (1913-1987) Фото: Документарно-играни филм Дража, легенда Источне Пољске (Крајине), Youtybe, screenshot

Хроничар и проучавалац историје врањског краја и југа Србије Бане Димић приредио је фељтон о истакнутим официрима и подофицирима Краљевине Југославије пореклом из Врања. Преносимо текст о мајору АК Драгану Сотировићу Дражи.

Капетан Драган (Михајло) Сотировић (псеудоними Дража, X, Mihail) рођен је у Врању, Краљевини Србији, 5. маја 1913. године.

После школовања у Врању, Скопљу и Монпељеу (Француска), ступио је у 59. класу НСВС октобра 1931. године. Био је ожењен Душанком, са којом је имао сина Михајла. Душанка је преминула 9. маја 1943. године, убрзо после саслушања и малтретирања у затвору немачког Гестапоа.

Као официр служио је у Велесу, Берову и Крагујевцу. Рат је прекинуо његово школовање на Вишој школи Војне академије.

У тренутку избијања рата, био је командир техничке чете комбинованог одреда на бугарској граници и одбио је да се преда, те је био затворен у касарни 1. пешадијског пука. Одатле бежи за Крагујевац.

Врање, као град из непокореног Пчињског округа, дао је велики број бораца током Балканских и Великог рата. У таквом граду Драган М. Сотировић је увек остајао неправедно скрајнут.

Сотировић је био врло образован човек и истински православац. Био је припадник Краљеве војске од 1934. године. Умро је у Солуну 6. јуна 1987. у 74. години.

Његов отац Михајло био је имућан абаџија и трговац, а истовремено је био резервни коњички потпуковник и организатор трговачке делатности у Скопљу и Врању.

По доласку са Солунског фронта, припадао је још оним годиштима која су могла много да дају нашој заједници. Био је дипломирани матурант београдске Трговачке академије.

После ослобођења 1918. године, врањски опустошени крај није имао материјалних средстава за неку већу економску делатност, увозничку и извозничку службу, истраживање рудног блага и експлоатацију истог. На том послу Михајло је много учинио и помогао.

А када су прошле најтеже године и када је Врање опет обнављало свој економски живот, Сотировић се враћа у Врање да му помогне.

Када је Врање окупирано од Бугара у Првом светском рату, Михајло Сотировић је отеран из Врања, а после и његов брат од 17 година. Они су до појаса у води морали да раде на подизању моста.

Грех Михајла Сотировића је био велики – одбио је да се назива моравским Бугарином и да саветује српске породице да шаљу децу у чисту бугарску школу (информација из сећања унука Н. Сотировића).

Драган Сотировић је дошао на Равну гору око 20. маја 1941. године и ставио се на располагање генералштабном пуковнику Драгољубу Михаиловићу.

Капетан Сотировић је 27. маја 1941. године постављен као Дражин ађутант за организационог официра Шумадије.

Са пуномоћјем и инструкцијама за рад, истог дана је преко Београда илегално стигао у Крагујевац. Био је први мисионар за градове Крагујевац, Јагодину и Параћин.

Августа 1941. године, именован је од стране пуковника Драгољуба Михаиловића за начелника штаба команде шумадијских одреда (ЈВО), коју је сам формирао.

У октобру је постао начелник штаба четничких одреда који су дејствовали на простору Крагујевац-Горњи Милановац.

Ту је ступио у везу са свештеником Јованом Кнежевићем и његовом браћом Радојем и мајором Живаном Кнежевићем, који су били истакнути учесници пуча од 27. марта 1941. године.

Затим се повезао и са капетаном Милутином Братковићем, те су заједно отишли у његов родни Бадњевац, где је упознао свештеника Андру Божића.

Били су то први герилци у овом делу Шумадије.

Они су најпре одштампали један летак са оштром критиком прославе 1. маја под окупацијом, коју су организовали локални комунисти.

Једну од саботажа Сотировић је лично извео 6. августа 1941. године на прузи Крагујевац-Лапово. Преобучен у ложача, ушао је у локомотиву која је вукла воз пун Немаца. У селу Бадњевац, у тренутку када је воз требало да се склони на споредни колосек и пропусти композицију из правца Лапова, Сотировић је лопатом ударио у потиљак и онесвестио немачког стражара у локомотиви.

Воз је остао на главном коловозу и дошло је до судара у коме је погинуло 50 и рањено око 50 немачких војника.

Часопис ’Ново Време‘ је 9. априла 1942. године објавило текст у ком се позивају пуковници Драгољуб Михаиловић и Драгослав Павловић, мајори Палошевић, Радослав Ђурић, Захарије Остојић, Владимир Пилетић, резервни мајори Драгутин Кесеровић, Савовић, Драгиша Васић, капетани Мирко Џивоја, Мирко Лалатовић, Предраг Марковић, Владимир Додић, поручници Милан Перић, Звонимир Вучковић и Драган Сотировић да се у одређеном року предају властима.

У противном ће им породице бити узети као таоци и својим ће главама одговарати за оно што они буду чинили. Имања, њихова и њихових породица, биће конфискована.

Док је био у илегали, почетком 1942. године на железничкој станици у Крагујевцу један љотићевац је препознао Сотировића и пријавио га Гестапоу.

Заробљен је и после испитивања и боравка у немачким затворима и логорима у Србији, пребачен је у логор Рава Руска (Rawa Ruska, Рава-Руська) на истоку Пољске, Галиција (данас у Украјини).

Из овог логора је касније премештен у логор Стриј (Stryj, Стрий), одакле бежи 13. јануара 1944. године и прикључује се Армији Крајова (АК).

Пошто су проверили ко је и шта је, Пољаци су га поставили за заменика команданта 14. пука Јазловецких улана (пук лаке коњице), у области града Лавова.

Година 1945, Чишки, Лавов: ’Дража‘ пред пут у Пшемисл, после бекства из затвора у Лавову. Слева надесно: ’Кристина‘ Чеслава Хмат (Дражина секретарица), Дража, Казимјеж Ламаш (Јадвигин брат), Јадвига Ламаш, НН ’Лис‘, Владислав Пручковски ’Боксер‘,Дражин ађутант Фото: Витрина Марка Бартошевича, Czyszki koło Lwowa

Сотировић је успешно командовао јединицама у борбама против украјинских осовинских формација, као и у борбама за ослобођење Лавова од Немаца, у којима је учествовао као командант 14. уланског пука.

На предлог команде југоисточних пољских снага, са пуковником Владиславом Филиповским на челу, генерал Бор Комаровски га је одликово највишим пољским војним орденом Виртути милитари (Virtuti militari).

Тај орден претходне године је добио и генерал Михаиловић. Касније је унапређен у чин мајора пољске армије.

Совјети који су учествовали у борбама за ослобађање Лавова такође одликују Сотировића, али га, као и многе друге пољске официре, ускоро хапсе.

Како је код себе приликом хапшења имао списак својих војника Армије Крајова, он га је целог прогутао да имена не би доспела у руке Совјета.

Успева да побегне и током августа 1944. године постаје командант јединице Д14 у саставу групе ’Варта‘ пољске армије.

Совјети га поново хапсе, а из болнице у Жешову ослобађа га пољска организација за ослобађање од Совјета, која се звала ЊЕ (NIE). У болници је био јер је приликом бекства од НКВД скочио кроз прозор и сломио стопало.

Априла 1945. године поново се прикључио групи ’Варта‘.

Због огромног доприноса унапређен је у чин мајора Армије Крајова, једног од најпознатијих покрета отпора у Европи током Другог светског рата.

Меморијална табла на пољском војном гробљу Повонзки (Powązki) у Варшави мајору АК Драгану М. Сотировићу Фото: Salon24.pl, wykop.pl, czyszki.yoyo.pl, лична архива

Драган Сотировић је познат као један од највећих јунака у историји Пољске. Сматра се човеком који никада никоме није учинио било шта лоше. Једини циљ му је био да донесе слободу Пољској и Србији, али и да не угрози животе својих младих војника.

Војници су га гледали као оца. Био је строг и праведан.

„Ја нисам Пољак, али храбри, јаки и мученички народ пољски ме је заволео, тако да сам целом својом душом прихватио његов крст зато што је то братски народ. Тако много личи на мој народ.

О себи и свом послу нећу писати, јер није мој циљ да показујем своје заслуге.

Ја сам од себе дао све што сам могао, јер сам се заклео онима који месецима труну у затвору и онима који су због велике љубави према Пољској дали свој живот уздајући се у Бога да њихове жртве неће бити узалудне.

Нисам политичар, ја сам војник. Интерес отаџбине је важнији од свега“, писао је.

Последња акција у којој је учествовао био је напад на совјетску базу код села Домараџ, 25. јуна 1945. године.

Драган М. Сотировић Дража по бекству из московског НКВД-а у јесен 1944, испред куће Јадвиге Ламаш. Слева надесно: Лудвиг Ламаш ’Вич‘, НН из Чишке, свештеник Квашњак, Дража, Јадвига Ламаш ’Вишка‘ болничарка, Чеслава Хмат ’Кристина‘ Дражина секретарица, Антонина Ламаш ’Стела‘ болничарка 2. вода, Јан Ламаш ’Збич‘ Фото: Архива IPN, Институт народног памћења, Варшава

Совјетски Савез му је нудио да са својим људима пређе на њихову страну, заборави борбу за независност Пољске и настави ратовање против Немаца са високим чином у Црвеној армији.

Он је то одбио рекавши да је положио заклетву у Армији Крајова и да никада неће издати Пољску (извор: документарно играни филм „Дража четник, легенда источне Пољске“ /Draża – Czetnik. Legenda Kresów/, Првог канала ТВ Пољске, 2016).

S poštovanjem se sećamo junaka Varšavskog ustanka i borbe protiv okupatora. U Armiji krajovoj se borili srpski oficiri Jezdimir Dangić i Dragan Sotirović, dobitnik ordena Virtuti Militari i Medalje za hrabrost, u čiju čast na vojničkom groblju u Varšavi postavljena spomen-tabla. pic.twitter.com/6ulqFf03OX

— Serbia in Poland (@SRBinPoland) August 1, 2024

После расформирања групе ’Варта‘, крајем августа 1945. године емигрирао је у Француску.

Живео је у Монаку, под псеудонимом Жак Роман (Jacques Roman).

Сарађивао је и са пољском и са нашим емигрантима.

Жалио је што је део Пољске за који се борио припао Совјетском Савезу.

Судбину пољског народа у области Лавова поредио је са судбином српског народа на Косову и Метохији. Његов син и унук живели су у Приштини.

После завршетка рата, настанио се у Паризу где је организовао Први равногорски конгрес у иностранству, а од 1947. године био је уредник Равногорца.

На успомену на свог команданта генерала Михаиловића, француској јавности је 1977. године представио своју књигу Le general Dragoljub M. Mihailović, где је записано његово сећање на упознавање са генералом.

„У прилог Дражиног угледа у првим данима устанка, нека ми као очевицу и сведоку буде дозвољено да опишем укратко свој први сусрет с ђенерал пуковником Драгољубом М. Михаиловићем на Равној Гори.

По доласку на то историјско место, у пратњи свог Врањанца Боре Дебарца, обиђох и собу команданта.

У њој дрвени кревет, у њему слама, преко сеоски ћилим.

Дуж зидова и по поду сено, покривено војничким ћебадима, постеље официра запослених у Штабу.

На зидовима обешене пушке и бомбе.

На командантевом кревету планински ранац, пелерина и доглед, целокупна његова имовина.

Сиромаштво је запрепашћујуће и у другим собама, канцеларији и кухињи.

Софра и троношци.

Пред појатом, седиштем Штаба, иста слика.

Дрво једно оборено, гране поломљене. Као Југославија.

Ако је здраво, оно ће се поново подићи“, писао је.

Био је председник Ротари клуба у два мандата у области Alpes Maritimme. После Париза настанио се у Монаку, где је живео у емиграцији под именом Жак Роман.

У Југославију, где су му живели син и унук, није могао да се врати, јер су на власти били комунисти.

Преминуо је 1987. године у Солуну, враћајући се са последњег ходочашћа са Свете горе, куда је ишао сваке године.

Издао је на француском језику књигу L’Europe aux Encheres (Европа на лицитацији – од Михаиловићевих четника до Ивовске АК: успомене српског официра ’Драже‘), а осим ње је објавио књиге на српском језику: Егзода и Издајство на врху, Равногорац, Глас слободних припадника Равногорског покрета и Равногорски народни покрет.

 
Бане Димић