In memoriam Милорад Екмечић: Историјске и стратешке основе Републике Српске

Постојала је опасност избијања грађанског рата, па све од Хрватског масовног покрета 1972. Срби у својим областима Републике Хрватске стварају ноћне страже за заштиту.

 

Прва промена ових уставних одредби да се Срби и Хрвати у Босни и Херцеговини користе правом и југословенског држављанства и могу сматрати делом својих нација чије матице нису у Босни и Херцеговини учинио је сâм маршал Тито, након студентских демонстрација 1968.

Главни уредник недељног гласила Савеза комуниста Југославије Хамза Бакшић објаснио је 1995. како су ова решења донета на тајном заседању Партијског актива, чије је чланове одредио сâм председник државе који га је сазвао¹ на јесен 1970. У светској историји тешко је наћи овакав пример промена устава иза затворених врата неколицине упућених људи.

Закључено је да се југословенска федерација састоји у „функцији државности сваке републике и аутономности покрајина“. Изричито та формулација није направљена, па се Бакшић задовољио да саопшти да је то било између редова. По тим решењима, „држава босанско-херцеговачких Срба није Србија. Држава босанско-херцеговачких Хрвата није Хрватска“, него Босна и Херцеговина. Република је тајно проглашена државом, али су границе остављане лабаве. Сва каснија решења која су доносиле политичке снаге у самој Југославији, али и изван ње, у целом свету, носила су печат нелегитимности управо због овог начина на који је једна југословенска република добила основе уставног поретка једне самосталне државе између редова и тајно 1970.

Ове историјске основе на којима је створена Република Српска као остатак остатака српске етничке територије западно од реке Дрине представљају историјску константу њеног будућег постојања. Право на егзистенцију добива из ове легитимне подлоге, без обзира на то колико је, са моралне тачке гледишта, она плод повреде свих међународноправних норми западних држава које су о овоме одлучивале.

 

Стратешке основе Републике Српске

Насупрот овој историјској константи, Република Српска је настала због стратешких интереса западних држава, што сачињава фактор варијабле. У практичном смислу, ово је имало за последицу да варијабилни интерес западних великих сила увек може, без икаквог ослонца на традицију међународноправних решења, произвољно да мења ранија решења. Овде је наступило време када се интерес дневне политике која никога не обавезује замењује међународним правом које свакога обавезује. Свако се решење сматра правно отвореним и недовршеним.

Стратешка основа Републике Српске је последица односа западних држава према Русији. Све док су на обе стране постојале владе истог идеолошког усмерења, било је могуће постићи узајамну сагласност о решењима у југословенској кризи, пре распада државе и након тога. За Русију је Балкан увек био простор на коме се она потврђивала као велика сила или је управо ту губила тај статус.

У оквиру Источног питања 1683–1922, увек је свака акција против Османлијског царства, или у његову корист, зависила од претходног усаглашавања интереса и политичких поступака западних држава са Русијом. Логичан закључак би се овде морао извести да су сва решења на Балкану остављана увек у сенци права западних држава да накнадно тумаче своје интересе и одговорност балканских држава и националних покрета. Због тога је и будућност Републике Српске у сумњама да се може понављати неповољна традиција из времена царске Русије до 1917, да српско подручје на Балкану, на првом месту западно од Дрине, почне сматрати фактором споразумевања и могућег жртвовања у корист западних партнера.

Пре избијања грађанског рата на подручју југословенске државе 1992, постојале су норме међународног права у чијем се оквиру државе распадају или наново стварају. Основа је у Конвенцији о правима у дужностима, донетој у Монтевидеу 1933. Одатле се укратко назива Монтевидео конвенција. У њој је одбачен ранији услов о „степену цивилизације“ до кога се одређена територија развила. Док је територија битна за државности, границе нису, и оне се постижу споразумима. Четири критеријума за признавање независности држава су: 1) стално становништво; 2) дефинисана територија; 3) влада; 4) „Способност да се улази у односе са другим државама“, што се увек тумачи као могућност да се та нова држава може сама бранити и постојати.

 

То нагони велике силе на ризик признања независности како би сâм тај чин учинио признање легитимним.

 

Мора се узети у обзир у науци прихваћен закључак² да свако признање независности нових држава консолидује ту државу и споља и изнутра, без обзира на то да ли постоји сагласност стања ствари у тој држави са међународним правом. То нагони велике силе на ризик признања независности како би сâм тај чин учинио признање легитимним.

Британска влада је 1984. године дала основно правно полазиште свог поступка у признању независности нових држава: „Јасно дефинисан териториј са становништвом, владом која је у стању да сама од себе врши контролу тога територија и независност у њеним спољним односима“. У време отварања југословенске кризе британски министар спољних послова Даглас Хог је пред Доњим домом формулисао британско становиште о признању југословенских и совјетских република: „Јасно дефинисано територијално подручје, да влада има ефективну контролу унутар ових територијалних граница и да влада има ефективно управљање над његовим спољним снагама“. У основи је ово увек било понављање услова Лиге народа у Конвенцији из Монтевидеа 1933, да држава има јасну територију, владу која контролише границе територија и способност да се брани сама, без туђе помоћи.

Не треба ни помињати да ни у случају Хрватске, нити Босне и Херцеговине (као и свих других југословенских република), ови услови нису постојали. Стратегија и интереси западних великих сила била је да се због будућих односа са Русијом, као и положаја који ће она заузимати у будућем свету, ови међународноправни стандарди не поштују. Ричард Каплан цитира Кристијана Хилгрубера из 1998. да „признање независности Босне и Херцеговине није функционисало само као супротна претпоставка да су критерији државности постојали. У ствари је оно послужило као замена за оне елементе признања државности који очигледно нису постојали.”³ Другим речима, било је јасно да Босна и Херцеговина нема ни један једини услов за међународно признање независне државности – ни становништво, ни територију под својом контролом, ни владу која се у том часу распала заједно са Народном скупштином, а најмање способност да без помоћи оружја западних држава може одбранити ту независност. Већина народа је била против ње. Западне државе су признале и Хрватску и Босну и Херцеговину, да би тај чин признања био покриће да оне могу постојати. Без историјског покрића, чин признања постаје извор легитимности.

Западне државе су све случајеве захтева за независном државношћу бивше Југославије везале за сличне захтеве са територија Совјетског Савеза, који се као држава такође распао. Најпре се радило о 19 нових држава у свету, а касније се тај број повећао, са перспективом да се и даље множи у будућности.

О томе је донета конвенција 4. новембра 1991, у којој су јасно формулисани ови услови признања, при чему не треба ни напомињати да су западне државе олако давале признање и оним државама које за независност нису имале неопходне претпоставке, само да би чин признања постао замена за стандарде међународног права. Овде је стратегија политичких интереса заменила историју и стварност коју је она створила. Варијабла је прогутала константу. Јасно је прописано да се признање даје бившим републикама у постојећим границама, али је у исто време донет и „Специјални статус“ о правима мањина које би се нашле у оквиру тих новопризнатих држава. Усвојени су „Уговорни прописи за конвенцију од 4. новембра 1991“ (Treaty Provisions for the Convention, at 4 November 1991), у којима је захтевано да се свакој мањини у новој држави даје аутономија, у којој мањина има „административну структуру, укључујући и једну регионалну полицијску силу“. Поред тога, мањина има право да се у издвојеној аутономији користи својим националним амблемима (заставе, грбови, химне), својим судством, националним парламентом као законодавним телом и целим системом образовања, са нижим и вишим школством.⁴

Пре него се показало да Босна и Херцеговина нема никаквих услова за независну државност према прописима међународног права, као ни овим додатно прихваћеним 4. новембра 1991, у случају Хрватске је све урађено супротно. Босна и Херцеговина је користила калуп прекршаја свих норми, а посебно оних о „Специјалном статусу“ етничких мањина у њиховој признатој аутономији, сачињен пре тога у Хрватској. Било је јасно да ниједна норма међународног права не може одобрити и потврдити државну независност Хрватске. Међутим, стратешки интерес свих западних земаља био је да се распадање југословенске државе узме као полазиште и потврда онога што ће се примењивати са републикама Совјетског Савеза. Лорд Овен је ову политику назвао „поливање тињајуће ватре петролејом”.⁵

Шест од дванаест европских држава имале су владе које су створиле католичке партије, а оне су све одзреда биле склоне да стварају нову Европу састављену од католичких земаља. Од целе ове процедуре зависило је решавање питања где су источне границе Европе. Од Волтера и Наполеона увек се сматрало да су источне границе Пољске у исто време и источне границе Европе.

Управо то је изазивало ратове са Русијом, једно је поимање пољских патриота о својим источним границама, а друго стварно стање ствари у томе. Пољски националисти су увек мислили да је њихова граница на Дњепру, са Кијевом као главним урбаним упориштем. Канцелар Кол је словеначком политичару Петерлеу објашњавао да ће његова влада помагати Словенију јер она припада западној цивилизацији. То не значи да је његова влада такође мислила на целу хрватску територију, а посебно не и Босну и Херцеговину.

Када је немачки министар спољних послова Геншер, пре југословенске кризе, цртао границе „земаља језгра” будуће Европске заједнице, онда је граница била у средини Далмације, а Босна и Херцеговина смештена изван тих граница, у чијем је средишту била Немачка. То су тачне границе Лондонског пакта из 1915.⁶ Али те границе „тврдог језгра” Европске уније, пре него што је она створена, нису прешле у његове планове после распадања Совјетског Савеза и Југославије. Он је тада, без сумње, делио убеђења оснивача његове странке, Фридриха Наумана из 1916. да је Србија по својој природи „реметилац мира“. Он је тај термин створио.

 

У време решавања југословенске кризе западне државе су усаглашавале не само своје потезе него и методе деловања, али је очигледно у свему Америка дириговала.

 

У време решавања југословенске кризе западне државе су усаглашавале не само своје потезе него и методе деловања, али је очигледно у свему Америка дириговала. То је време далекосежних стратешких планова САД да постану једина глобална сила која ће обликовати будући свет. У исто време, постојала је стална промена стандарда међународног права и концепта демократске политике. То су дугорочни процеси у којима видимо почетке и промашаје, али не коначна решења. Већ само довођење у питање концепта нације као извора суверенитета у држави, посредно и непосредно мења и демократску структуру.

Политика „Nation Building” политике, која се стално дозива као метод решавања етничких сукоба, избацује на површину стално нове језике и нације. Нација се синтетизује. Остаје питање: ако нација није природна појава, да ли човек, индивидуа, има природно право на слободу? Филозофија природног права није остала само тема рационалистичке филозофије, него је била подлога стварању суверених националних држава, у којима се грађанину не намећу закони, него их он ствара.

С друге стране, Сједињене Државе су истовремено наметнуле и процес замене традиционалних норми међународног права, новим правним нормама, које је Ричард Каплан назвао политиком условљавања. Свакој се источноевропској држави намеће збир услова које морају испунити да би биле примљене у ЕУ. Америчка спољна политика је смештена у оквир „Jenseits von Gut und Böse”, с оне стране традиционалног поимања етике и односа добра и зла. Нова оружја мењају природу рата, али је најзначајнија промена у широкој пракси мешања у унутрашње ствари туђих држава. Невладине организације са буџетима, о чему постоји податак да је за смену режима Слободана Милошевића из америчких фондова утрошено 105 милиона долара, учиниле су да традиционално поимање појма пете колоне изгледа као аматерски посао сиротињског империјализма.

Све је ово дошло до изражаја у решавању питања окончања грађанског рата у Југославији и признања независности Хрватске и Босне и Херцеговине. Било је више него очигледно да Хрватска не испуњава захтеве из Конвенције од 4. новембра 1991. о признању југословенских и совјетских република. Хрватска није поштовала одредбе „Специјалног статуса” етничке мањине по коме je Република Српска Крајина требало да има своју администрацију, националне амблеме, аутономну полицијску силу, судство, образовање и културу. На првом је месту Немачка довела у питање обавезу поштовања „Специјалног статуса“ српске аутономије у Хрватској. Канцелар Кол је на примеру отцепљења југословенских република испробавао своју концепцију будуће католичке Европе. У Хрватску је послао истакнутог правника Кристијана Томушата. У Хрватској су 4. децембра 1991. на брзину прогурали Уставни закон о људским правима и слободама и правима етничких и националних заједница. У основи је то била нека импровизована правна формула да се међународно право изигра.

У Босни и Херцеговини је Европска унија покушавала да реши државну кризу преговорима о решењу статуса Републике Српске. У Европском парламенту кандидат Берлусконијеве странке затражио је иницијативу Свете столице да се покрену ови преговори. Подржали су га француски делегати. Влада Републике Српске је најпре о овоме водила тајне разговоре са представницима Свете столице, преко „Instituto internazionale per gli studi poitici ed economici per la cooperazione e lo sviluppo” (ISPECO). Била је послата једна делегација владе под вођством министра за информације Мирослава Тохоља, која је од 12. до 17. јула 1995. преговарала и, по задатку, учинила да ови преговори постану јавни.

Из Европског парламента дошла су два посланика. Према Платформи за разговоре, која је том приликом послужила као основ преговора, Република Српска је у Босни и Херцеговини добијала статус као државе у Европској унији. Срби су добијали независну државу, са правом уједињења са Србијом и Црном Гором, у статусу „најмање конфедералном”. (Оквир је долазио од Овен-Столтенберговог плана.) Северна граница Републике Српске је река Сава, са најужим простором Брчког од десет километара, ради слободног ваздушног саобраћаја. Грађани су имали право двојног држављанства са Србијом и Црном Гором. Јужна граница је била излаз на море на Превлаци, Сарајево би се поделило по реци Миљацки. Преговарало се о згради која ће Републици Српској у Риму бити изнајмљена за дипломатско и привредно представништво.⁷ Босна и Херцеговина је била дељена између трију етничких заједница, по кључу 56 одсто Срби, 30 одсто Муслимани и 14 одсто Хрвати. Ови су преговори постали јавни пошто је намерно удешено да лист L’Epoca објави све појединости и фотографије са првог сусрета.⁸ Након ових сусрета у Риму, разговори су настављени на Палама са посебним изаслаником Ватикана. Сада је тешко установити како су ови преговори обустављени, али је очигледно посреди била чињеница да су Сједињене Државе наметнуле једну другу процедуру и потпуно друге резултате.

То је време када су и са америчком страном вођени тајни преговори о коначном решавању југословенске кризе. Постоји сведочанство о томе да је председник Караџић, приликом отварања обновљеног споменика Иви Андрићу у Вишеграду, 12. марта 1995, групи београдских, подгоричких и књижевника Републике Српске саопштио да се „воде преговори. За сада је сигурно да су Срби добили Жепу, Сребреницу, Горажде ће причекати, а око разграничења у Сарајеву се не може споразумети, ми тражимо до Скендерије“. Остао је утисак да Караџић није учествовао у овим преговорима. На академији том приликом и ја сам читао беседу. „Колико смисла историје може стати у једну мацолу?“ До тога времена ЕУ и Сједињене Државе нису биле ускладиле ни преговоре, ни методе.

 

Ово избегавање легалних метода и институција, као и одредаба међународног права, погоршало се у време покушаја да се нађе решење за окончање грађанског рата.

 

Како нису постојале правне основе признања независности југословенских република, западне силе су све више споредним колосецима и паралелно са легалном процедуром тражиле начин да осамостаљење издејствују. Бадинтерова арбитражна комисија је одбијала да дâ сагласност за осамостаљење Хрватске, а за Босну и Херцеговину је тражила да се изведе референдум. Страхујући да комисија неће одобрити отцепљење, Немачка је 23. децембра 1991, три седмице пре него је комисија саопштила своје налазе, одлучила да призна независност Хрватске. Бадинтерова комисија је ипак дала негативно становиште о признању независности Хрватске, позивајући се на то да српска мањина у Хрватској није добила права „Специјалног статуса“ која им је гарантовала Конвенција од 4. новембра 1991.⁹

Ово избегавање легалних метода и институција, као и одредаба међународног права, погоршало се у време покушаја да се нађе решење за окончање грађанског рата. Кључни значај у овом истраживању је „Стенограм о подјели Босне“ председника Туђмана за руководиоцима Хрвата из Босне и Херцеговине. У разговорима који су одржани у Банским дворима 13. фебруара 1994. наводи се да је настала „једна нова ситуација преузимањем иницијативе Сједињених Америчких Држава са једном групом европских земаља за даљне рјешавање босанско-херцеговачке кризе“.¹⁰ Мате Гранић се управо вратио са европске турнеје и на тој седници известио да „двадесетак водећих министара спољних послова“, Света столица и сâм папа Иван Павле Други захтевају да Хрвати морају наћи заједничко решење са Муслиманима како би се створио баланс према Србима. Амерички функционери су саопштили Гранићу да „Босна и Херцеговина буду двије републике, а кантон унутра.

 

1. Hamza Bakšić, “Vrijeme bosanskog dozrijevanja”, Oslobođenje, Сарајево,10. априла 1995, 5. Милорад Екмечић, Огледи из историје, 261.
2. Richard Caplan, Europe and the Recognition of New States in Jugoslavia, Cambridge 2006, 60.
3. Исто, стр. 493, цитира Cristian Hillgruber, “The Admission of New States to the International Community“ у European Journal of International Law 1998, стр. 493.
4. Richard Caplan, o.c., 194, Appendix.
   
5. Исто, 96.
6. Границе објавио лист L’Espresso, а затим Limes. Rivista di genopolitica, Рим, 2, 1997, 77.
7. Из Платформе за разговоре Министарства информација, у личном поседу.
8. L’Epoca, Рим, 23. јула 1995, чланак “Il papa e i Serbi“.
9. Richard Caplan, o.c., 37.
10. Predrag Lucić, Ivan Lovrenović (eds), Stenogrami o podjeli Bosne, knjiga druga, Split–Sarajevo 2005, 35.