In memoriam Милорад Екмечић: Историјске и стратешке основе Републике Српске

 

Они желе да буде мекша граница – то је точно. И, да се сада све своди о томе како ће се договорити Хрвати и Муслимани, а Срби морају скупоцјено платити“.¹ Папа је мислио да постоји опасност од Муслимана због њиховог фундаментализма који би могао да преовлада. Предвиђало се да подела са Србима буде у смислу да им се дозволи веће повезивање са Србијом, да добију 51 одсто територије Босне и Херцеговине и да се цело Сарајево препусти Муслиманима. То је било на једној седници са западним представницима у Бечу, а саопштено је на састанку у Председничким дворима 14. марта 1994. Туђман је изјављивао (седница 31. маја 1994) да је разграничење са Србима успостављање „границе између Истока и Запада“. Западне земље боје се самосталне муслиманске државе у Босни јер би за десет година то био извор новог грађанског рата. На седници 11. јуна 1994. саопштено је да је „Запад хтио, укључујући САД, да се Муслимани преко Хрватске вежу за западну цивилизацију да се не допусти тамо стварање исламске државе“.

Коначно разграничење, уз окончање грађанског рата, припремано је све време 1994. године. Иницијативу у томе имале су САД. Већ 11. јуна 1994. хрватски амбасадор при УН Миомир Жужул рекао је да је „нацртана карта подјеле Босне и Херцеговине, нацртала ју је Контакт група, предложио ју је амерички представник“.² Туђман је полазио од убеђења да су западне државе пристале на размештај становништва, иако то изричито не помиње. На седници 8. јануара 1995. он истиче да се хрватске избеглице „не могу вратити у српско и муслиманско гротло, него да се насељавају тамо гдје ће јачати национални корпус у тим подручјима“. Одатле одбија да подржи повратак хрватских пребеглица у Посавину јер би у том случају око 30.000 српских избеглица било враћено у Хрватску, све до Загреба. На седници 27. марта 1995. рекао је да је установљен однос поделе територија по коме би Србима припало 49–51 одсто земљишта. Одустало се од идеје да се Републици Српској дâ излаз на море код Превлаке јер би онда „Боку Которску могли користити руски бродови“.³ Помишљало се да Муслимани добију излаз на море прокопавањем Неретве и градњом луке у Тасовичићима, па се одустало и од тога, на рачун претварања Брчког у дистрикт.

Закључак би морао бити да је у различитим јавним и тајним контактима у току 1994, све до Дејтонског споразума 1995, напуштена обавеза ослонца на међународно и етничко право појединих националних заједница, а победио је стратешки интерес западних држава – на првом месту Америке – да се на Балкану створи безбедна зона која неће поновити искуство Другог светског рата, где је герилски рат везао велики број дивизија Сила Осовине. Туђман је у марту 1993, на састанку са Алијом Изетбеговићем, саопштио да су амерички стратези процењивали да би у случају компликација са Русијом дошло до српског герилског рата и да америчка армија процењује да би за гушење таквог устанка било потребно не 100.000 америчких војника, него целих пола милиона.

Ако би се поређали датуми кључних догађаја у време смене легалних метода решавања југословенске кризе у корист стратешких интереса западних сила, закључак би био да је донета одлука да се вођство Републике Српске присили да прихвати решења која су била на виделу у тајним одлукама још 1994. године. Наведено је да су западне силе свеле српски простор на 49 одсто територије, да је изгубљена Превлака као излаз на море и Брчко претворено у дистрикт.

Овде је на располагању Хронологија догађаја од јануара 1990. до децембра 1995, коју је у име Института за међународну политику и економију објавио Бране Марковић.⁴ У време када су колоне српских избеглица биле присиљене да напуштају родна огњишта и кретале се преко реке Дрине, влада САД је настојала да присили вођство Републике Српске да прихвати решења која су без њиховог знања и одобрења била донета, а састојала су се у томе да је извршено етничко разграничење етничким чишћењем Срба из целе Хрватске, са 51 одсто територија Босне и Херцеговине, да је град Сарајево морао бити препуштен Муслиманима.

Колона од 150.000 избеглица из Хрватске грабила је према спасењу на слободној територији Босне и у Србију. Пет дана пре, Амерички конгрес је одобрио председников захтев да се скине ембарго испоруке оружја босанским муслиманима.⁵ Председник Клинтон је то обуставио, уз захтев да САД у овоме не могу саме да делују. Заиста је уследила акција НАТО снага. Експлозијом гранате бацача на Маркалама у Сарајеву је погинуло 37 људи. Генерал Младић је затражио да се формира међународна комисија да испита случај, што је одбијено. Уместо тога, официр Александер Иванко „официр за јавне односе Уједињених нација у Сарајеву“, саопштио је мишљење генерала Руперта Смита да је „без сваке сумње“ граната дошла са српских позиција. Пуковник Андреј Демуренко, заповедних руских трупа УН, саопштава налаз руских стручњака да би могућност да граната из бацача погоди такво место имала само један од милиона вероватноће.⁶

Само један дан после су авиони НАТО бомбардовали српске позиције око Сарајева, Тузле, Горажда, Столица, планине Мајевице и Мостара. Истог дана кад је пала граната на Маркале, вођство Републике Српске се сложило да јединствена делегација од по три представника Срба из Републике Српске, три из Федеративне Републике Југославије, уз потпис патријарха Павла и епископа Буловића, води преговоре о успостављању трајног мира. На ранијим саветовањима, уз учешће бројних најистакнутијих српских интелектуалаца, такав захтев је расправљан и у основи прихватан. Посебно је скуп српских културних радника из свих српских области, одржан у Бијељини, био импресиван. Ипак је све остала декорација у којој српска страна показује солидарност с решењима на која није могла нимало утицати, јер је и захтев да Сарајево остане цело у муслиманској зони био наметнут у тајним преговорима више од годину дана пре него је председник Милошевић био оптужен да га је продао за боцу вискија.

 

Историчари неће никада моћи да размрсе клупко података обавештајних служби који наговештавају да су амерички обавештајци учествовали не само у извештавању о догађајима него и у њиховом креирању.

 

Муслимански функционер у Влади Босне и Херцеговине Мухамед Шакирбеј је крајем 2006. изнео у јавност податке о догађајима око Сребренице у којима је и сâм учествовао. Навео је разговор са Карлом Билтом да Сребреница и Жепа неће бити сматране заштићеним зонама и да ће српска војска тамо ући. На истом месту наводи да је у августу 1995. америчка кључна личност у овим тајним преговорима, Ричард Холбрук обављао „трговину Гораждем како би одржао договор са Милошевићем и после почињених злочина у Сребреници и Жепи”. Он истиче да је главна тужитељица Хашког трибунала Карла дел Понте знала за улогу западних представника у разграничењу које ће бити дефинитивно завршено Дејтонским споразумом. Шакирбеј додаје да „она и ја знамо да ‘они’ никада неће дозволити да започне истрага против тих лица из међународне заједнице“.⁷

Историчари неће никада моћи да размрсе клупко података обавештајних служби који наговештавају да су амерички обавештајци учествовали не само у извештавању о догађајима него и у њиховом креирању. Шеф полиције у Сребреници под муслиманском влашћу пренео је речи Алије Изетбеговића да му је председник Клинтон „у априлу 1993. нудио да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада Муслимана и то ће бити војна интервенција“.⁸

На сличан начин су амерички писци Мајк О’Хенлон и Едвард Џозеф предлагали „босанску опцију” за решење кризе у Ираку. За Џозефа се каже да је деценију провео у мисијама на Балкану. Дејтонски споразум, наводе они, не би био могућ да претходно није постигнута „знатна етничка консолидација која је омогућила територијалну трампу међу Србима, Хрватима и Муслиманима”.⁹

Ово, наравно, нису докази којима би се могли оправдати злочини у југословенском грађанском рату 1992–1995. које су починиле завађене стране. Јесте индикатор ипак да се будућа научна истраживања не могу обављати ако се буде заборавила улога обавештајних служби, државних функционера и агентура западних држава у припремању унутрашњег балканског тероризма. Та је улога далеко дубља и ефикаснија него што се данас сме претпоставити и доказивати. Етничко чишћење Срба из Хрватске праћено је претходним америчким бомбардовањем српских страна, а присуство америчких људи, чак и званичних дипломата на местима исељавања, било је више него белодано.

Председник Туђман је у разговору са вођама босанских Хрвата 6. новембра 1993. рекао да је пресељавање хрватског становништва болно, али корисно за будућност. „То је болно, осим тога, 200 тисућа Хрвата је већ протјерано из својих подручја, бити ће их вјероватно још 100 тисућа. Ужас за те (људе) али повјесно гледано, значи, имати ћемо и тих 100, 200 тисућа Хрвата да учврсте хрватски териториј, овдје од Истре, до Барање, када завршимо то“.¹⁰ На другом месту Туђман истиче да му је папа Војтила у Банским дворима рекао да су сва средства оправдана ако воде успостављању правног поретка.

Закључак

У односу историјских и стратешких основа данашње Републике Српске тежиште је у стратешким темељима. У историјском погледу, то је остатак остатака српског етничког простора западно од Дрине, сведен на минимум, који је и сâм угрожен због стално нових претњи да Сједињене Државе још нису нашле коначну формулу односа са будућом Русијом. Од тога ће зависити стабилност, крхкост положаја и постојање Републике Српске. Треба узети у обзир и чињеницу да су стратешки интереси САД врло растегљив појам.

 

У односу историјских и стратешких основа данашње Републике Српске тежиште је у стратешким темељима. У историјском погледу, то је остатак остатака српског етничког простора западно од Дрине, сведен на минимум, који је и сâм угрожен због стално нових претњи да Сједињене Државе још нису нашле коначну формулу односа са будућом Русијом.

 

Поред подлоге која се од Наполеона 1806. није мењала, постоји и утицај унутрашњих лобија који стварају фиктивну слику виртуелних америчких стратешких интереса. Они су плод импровизације и вештине бивших антисемита међу муслиманским балканским вођама.¹¹ У стању су да мобилишу подршку 50 муслиманских чланица Уједињених нација и западна средства информисања за стално нова отварања криза на подручју бивше Југославије. Америчка политика изван оквира „Jenseits von Gut und Böse” не поштује никакав постигнути уговор, без обзира на то колико је зла претрпљено да се до њега дође. Основна брига западних држава је да се не дозволи стварање муслиманске државе у Босни, али ће све напоре улагати да искоришћавају такве захтеве, који им као запета пушка увек стоје на располагању да отварају ране нестабилности српског народа у свету будућности. Другим речима, свака ће криза са Русијом у будућности изазивати таласања на Балкану, од којих ће положај српске државе, или држава бити све гори.

Слично као пред рат 1914, када су се све велике силе спремале за рат, ниједна га није желела и он је избио због ћорсокака у којој је једна од сила губила ако војнички не интервенише. Тако је и данас. Свет се налази у околностима општег наоружавања, рат нико не жели и сви страхују да не дође до тачке од које нема повратка. Данас се преко питања права српског народа на демократску државу, која им по традиционалном поимању демократије и међународног права припадају, води битка између западног света, који предводе Сједињене Државе, и остатка.

У питању је да ли ће САД бити средиште света које води, одређује цели будући развој, или ће се родити једно ново стање попуштања у коме ће се створити нови систем односа. Другим речима, поново се – као пре 1914. године – преко српске коже решава питање хоће ли дипломатија бити у стању да на миран начин створи нови систем односа и подједнаке одговорности сваке велике силе, или ће доћи до великог ратног пустошења, које ће човечанство уназадити више него сви ратови од почетка света до данас. Српском народу су руке везане, па управо због тога не сме се трчати пред руду, него чекати да нам догађаји решавају ствари будућности, више него ми сами.

 

 

Овај рад је представљен на научном скупу “Република Српска – 15 година опстанка и развоја”, који је одржан у Бањалуци 26–27. јуна 2007. године.

 

 

 

 

1. Исто, 37.
2. Исто, 155.
3. Исто, 445–446.
4. Brana Marković, Yugoslav Crisis and the World, Београд 1996.
5. Датум 1. август 1995, Brana Marković, o.c., 191.
6. Датум 29. август 1995, Brana Marković: o.c., 199
7. Мирко Капор, “Сребреница и Жепа део нагодбе”, Политика, Београд, 9. март 2006. Преноси писање сарајевског листа Дневни аваз, 7. март 2006.
8. Александар Павић, “Забрањена истина о Сребреници”, интервју са Оливером Милошевић,Правда, Београд, 12. март 2007.
9. М.П., “Нуди се и расељавање”, Политика, Београд, 12. децембар 2006.
10. Predrag Lucić, Ivan Lovrenović, o.c., књига прва, 441
11. Haris Silajdžić, Libijska savremena opredjeljenja i sukob sa SAD, аrgumenti. Časopis za društvenu teoriju i praksu, 2, Rijeka 1982, 199: „Izrael simbolizuje kolonijalizam i imerijalizam i zbog toga ima efekat impulsa, pokazuje stalnu polivalentnost vezivanja za centre razvoja van granica Zapada.