Искра, 8. 5. 2026, Траговима нацистичких ратних злочина: Интервју са Виктором Бејатовићем

Виктор Бејатовић Фото: Печат, лична архива, crop

Виктор Бејатовић, рођен у Београду 1977, антрополог и стручњак за форензичку анализу ПИ, аутор књиге „Лепеза смрти“, о злочину „просвећене Европе“, маскиране у нацисте, године 1941, 21. октобра у Крагујевцу, као и других научних радова о злочинима у Јадру, Ужицу, Краљеву. Бави се научно-истраживачким радом из области физичке антропологије, војне историје и пољима психолингвистичких форензичких метода и њиховом применом на пољу решавања проблематике ратних злочина.

У свом раду, наглашава важност умрежавања методологија различитих струка, које својом праксом покривају и основна научно-истраживачка поља, и форензичке углове посматрања. Озбиљан и темељан истраживач, чији су резултати осветлили многа поља, дао нам је на увид низ драгоцених и нових сазнања о овом и другим злочинима који нас, по својој крволочној рационалности, и данас страше и упозоравају. Разговор с њим је драгоцено сведочење да је, и после осам деценија, могуће доћи до потпуне истине о неделима која су, упркос досадашњим истраживањима, још увек била недовољно изучена.

Повод за овај наш разговор је научни скуп у Ужицу одржан 28.11.2024. у организацији Института за савремену историју и Историјског Архива из Ужица. Повод су били ратни злочини Вермахта у области Ужица у доба Другог светског рата. Свакако треба поменути и конференцију од 27.4. 2025. у организацији Институа за проучавање Јасеновца (Jasenovac Research Institute) из Њујорка.

О СКУПУ У УЖИЦУ

Какав скуп је одржан у Ужицу?

Научни скуп у Ужицу са суштинским темама је одржан крајем 2024. године у организацији Института за савремену историју и Историјског архива из Ужица као један од важних догађаја везаних за град културе те године. На њему су учествовали историчари Института за савремену историју и ја као антрополог и стручњак за форензичку анализу писаних изјава. Обрађен је велики број тема ратних околности са новим перспективама и детаљима из периода Другог светског рата. Ту је део радова који су се тицали злочина извршених у ужичком крају током ратних и послератних тренутака.

Чиме сте се Ви конкретно бавили?

Мој рад под називом „Ратни злочини у зони Дрежничке градине 18. августа 1941. године са форезничком анализом извештаја и структуре 1. батаљона 724. пука 704. пешадијске дивизије“ је приказао један сасвим нов, и прилично користан начин обраде злочина, око кога је било одређених недоумица. Оне се тичу како борбених формација и борбених околности тако и оног најважнијег – броја жртава, поступака са њима, али и материјалне и имовинске штете коју је становништво имало. Кад је штета у питању, углавном је реч о породицама стрељаних и вешаних људи.

Оно што повезује овај злочин из августа 1941. са злочином у Крагујевцу из октобра исте године, је војна формација са незнатним променама у људству, која је извршила ове злочине. У питању је 1. батаљон 724, 704. пешадијске дивизије који је од краја маја те године био стациониран са штабом у Ужицу. После потере и борбе са једним делом ужичког партизанског одреда „Радоје Марић“ и погибије припадника немачких јуришних група овог батаљона са деловима жандармерије из Ужица и албанске жандармерије из Косовске Митровице (погинуо је један Албанац), ухапшено је, стрељано и обешено 25 мештана из села Злакуса, Поточане, Крвавци и Узићи. Стрељали су их Немци. Њихов командант био је мајор Паул Кениг, који је касније руководио и злочином у Крагујевцу. То је особа за коју се осам деценија ништа није знало осим имена и презимена.

ПОТРАГА ЗА КЕНИГОМ

Шта сада знамо? Докле сте допрли у својим истраживањима?

Због потребе ових и прошлих радова морали смо да установимо његова ратна и послератна кретања, као и за многе друге. Иако је касније постао и потпуковник и пуковник, и ратовао на територији градова Житомира и Ровна, он се крајем 1944. вратио у своје место боравка Цвикау и нестао из војне евиденције, да би се после маја 1945. појавио на свом радном месту у државној гимназији у којој је и пре рата радио као studienrat. Иначе је био члан Национал-социјалистичке радничке партије Немачке од 1. маја 1933. Он је само један од ратних злочинаца који је био одговоран за бројне злочине извршене у Србији тих година, а за којим је изостала подразумевана и неопходна судска пракса извођења пред надлежно судско веће са опсежним истражним радњама. У оквиру домаћих судова, наравно. Како је, иако не задуго, био доступан за судске власти, било је довољно времена да се то спроведе у послератном периоду. Ипак, није му суђено. О њему је сад углавном све познато јер је већ годинама приказано у мојим досадашњим радовима, осим што ће у последњем раду који ће ускоро изаћи, бити и разјашњено и шта се са њим догодило на крају.

Шта је специфично за овај рад и праксу коју сте применили?

За овај рад је специфично то што је током обраде поменутог злочина примењена најсавременија форензичка метода на његовом материјалу, и то психолингвистичког профила која је дала изванредне резултате. То се нарочито односи на преко потребно утврђивање свих могућих чињеница, а нарочито оних које се тичу тешких кривичних дела убистава или броја жртава. Упоређивањем и анализом података различитих врста извора долази се до најпрецизнијих могућих детаља. Анализа је показала да постоји могућност већег броја жртава од установљеног и пријављеног у званичним извештајима, што је анализа са упоређивањем података и констатовала. Самим тим се и доказује неопходност неколико различитих методолошких поступака који један другог допуњују.

Са друге стране ми је драго да је код нас на овом примеру примењена форензичка пракса психолингвистичког типа на пољу обраде ратног злочина из Другог светског рата. За сада ми није познато да је до сада, било где у свету, то урађено. То све не би било могуће без невероватног инвентивног рада на новим научним методама једног од наших најеминентнијих стручњака на пољу форензике, др Драгана Мијовића, бившег начелника НКТЦ-а (Национални центар за криминалистичку форензику), без кога не само на овом пољу, већ и на многим другим пољима форензике, наши стручњаци не би имали могућност достизања високог нивоа и приступа софистицираним методама.

Остваривши изузетну сарадњу, и одлуком о примени ових метода на садржаје који су везани за ратне злочине из овог периода, показано је да је утврђивање резултата високих вредности апсолутно неопходно. Применити све расположиве методологије на решавању проблема оваквог типа значи темељније и јасније читање одређене проблематике. Мултиперспективност је важнија од примена метода само једне струке, што је више него недовољно и може водити у многе странпутице. Исти поступак примењен на овај злочин, урађен је и за злочин у Крагујевцу, такође везан за материјал већ поменутог команданта немачке јединице. Тим новопримењеним додатним поступком, вредностима упоређеним са досадашњим резултатима, биће отклоњена свака недоумица о многим детаљима и бројевима жртава, и резултати ће ускоро бити објављени.

МИ НИ НЕ ЗНАМО КО НАС ЈЕ УБИЈАО

Ви сте утврдили чињенице о приличном броју злочинаца да су преживели рат и да никада нису одговарали пред домаћим судовима. Како је могуће да се о многима од њих ништа није знало?

Поред ужичког скупа који је одржан у новембру прошле године и који је путем зборника читалачкој публици понудио потпуно нове оквире истраживања везаних за ово важно подручје, показујући разноврсне односе између многих војних актера током периода 1941-1945, ипак се мора рећи још нешто: видимо да многи догађаји нису адекватно и на време истражени, а нарочито они за које су морали да буду отворени судски процеси, а самим тим и покренута одговорност за многе официре Вермахта који су руководили масовним злочинима у Другом светском рату.

Велики број команданата батаљона који су учествовали у злочинима и одмаздама, апсолутно никада није одговарао, јер се о њима заиста ништа није ни знало. Један број њих се налазио на листи ратних злочинаца коју су формирале УН, али велики број чак није ни именом, ни презименом био познат. О њиховим послератним кретањима се тек ништа није знало, али, како се показало током мог истраживања, многи су живели до до средине 60-их па и 70-их. Свакако је важно истаћи: тужилаштва, бар она војна, у сарадњи са окружним судовима су морала да реагују и потражују одговорне.

До кога сте од ратних злочинаца, између осталог, дошли?

О томе сам говорио и претходних година. Међу одговорнима су били, између осталих: генерал 704 пд Хајнрих Боровски рођен 23. 6. 1880 у Мевеу, умро 8.4. 1963 у Целеу. Пензионисан током 1942. и пуштен из активне службе. Генерал 342 пд др Валтер Хингофер рођен 19.5.1884.у Хермаштату, умро 17.2.1951.у Бечу. Командант 697. пука исте дивизије пуковник Ханс Рот рођен 26. 7. 1884. у Стразбуру, умро је 13.11.1961. у Дармштаду. Командант 2. батаљона 697. мајор Валдемар Фрајхер фон Гаал. Рођен је 15.3.1906. у Мајнцу, а умро 27.1.1965. у Франкфурту на Мајни. Командант 3. батаљона 698, мајор др Стефан Костањец, рођен у Љубљани 15.1.1899, а умро је 1967. у Грацу. Командант пука 749 пуковник др Ото Деш из Ашафенбурга, са неколико адреса до краја 60-их и почетка 70-их, такође члан НСДАП од 1.5.1933. Командант 1 батаљона 724. 704 пд пуковник Паул Кениг из Цвикауа рођен 26. 2. 1886. Као што рекох, није живео предуго после рата, али је живео довољно дуго да буде доступан судским органима.

Има и оних који се не налазе у мојим радовима, нарочито нижих официра, који су се налазили у окупационим зонама по сасвим другој командној линији и распореду. Рецимо, ту је крајскомандант Крагујевца мајор Гинтер Фрајхер фон Бишофсхаузен, рођену Минстеру 2. 5. 1890, умро 6. 5. 1972. у Бергу, или његов ађутант Карл Вагнер рођен 1921. у Киселборну, умро 1979 у Лајпцигу. Крајскоманданти, као и ортскоманданти, имали су другачију врсту окупаторске одговорности, јер се и са мањим чиновима и са многим другим јединицама, налазе у другачијем командном низу од мајора и пуковника јединица, које имају губитке и које имају наредбу да обавезно учествују у одмаздама и доносе одлуке у односу на наређења команде дивизије и команданта Србије. Ту је и Страхиња Јањић, припадник добровољачког одреда, из Клења рођен 13. априла 1906. године, а умро почетком 70-их у Хамилтону у Канади, кога је после хапшења од стране добровољачког команданта Марисава Петровића ослободио поменути ађутант Вагнер.

Да ли је то све?

Има их још доста који су везани за друге злочине. Један добар део набројаних није никада био на поменутим листама УН. Ипак, за неке јесу формално били отварани процеси у СР Немачкој и ДДР-у попут Деша и Кенига од стране Централне канцеларије државних правосудних управа, што сам исто спомињао у радовима још пре неколико година.

Процеси су, наравно, били потпуно јалови и отварани су са намером да се и не спроведу, јер су стајали нерешени годинама, што је иначе важило за хиљаде сличних случајева који су покретани без икаквог епилога. Највећи део ових злочинаца се одавно налази у мојим радовима, а понеко у објављеним радовима колега који су резултат изузетне сарадње између њих и мене. Ускоро ће бити објављен рад који се тиче злочина у Краљеву, као и последњи рад везан за злочин у Крагујевцу са коначним обрадама и закључцима.

НАЧИНИ ИСТРАЖИВАЊА И ЗАБОРАВЉАЊЕ ПРАВЕ ПРИРОДЕ НАЦИЗМА

Како теку Ваша истраживања?

Истраживања су дуготрајна и компликована. Примера ради, за пуковника Кенига у ДДР-у нису могли ништа ни да утврде јер о њему ни сами нису ништа знали, слабо је познат процес надлежности послератних администрација обе Немачке, јер је био под оком савезника и западних и совјетских. Испитивали су неке припаднике његове јединице доста касно, не знајући ни да ли је жив, ни где се налазио, а камоли да заврше процес. За оне који су били на територији СР Немачке била је мало другачија клима, нарочито у хладноратовској перспективи.

Међутим, морам да нагласим да је у стручном смислу, само и једино важно то што су та лица везана за поменуте ратне догађаје и извршене злочине. Само их у том контексту треба и тумачити, везујући се за историјску документацију и евиденцију. То је давна прошлост: живих актера више нема, а чињеница да су одговорни за злочине преживели без одговорности највише би требало да занима стручњаке правне науке.

О злочинцима се не сме говорити сензационалистички, нити се они смеју претварати у „обичне људе“, јер је то бременито многим опасностима. Прва је да добију на значају од стране могућих симпатизера или због некаквих непримерених личних интереса. Такво интересовање може да у одређеним околностима доведе и до политичке конотације. У наше време има јасних назнака да је нацистичка идеологија преживела и да би неко могао да је инструментализује. Према ратним злочинцима не сме бити усмеравана никаква непотребна пажња, нарочито од стране лица која се не баве стручно тим темама. Деценијска магла допринела је разним фантазијама приликом формирања локалних „легенди“ и нанела немерљиву штету истраживачком процесу и истини.

Шта то конкретно значи? Какве су последице заборављања истинске природе злочиначке идеологије каква је нацизам?

Веома добар пример је штиво бившег вође Рајха. Мислим да је штампање „Мајн Кампфа“ пре неколико година, са критичким освртом на садржај, била грешка и поред несумњиве жеље стручњака да се полемишу са таквим садржајем.

Популација која конзумира „Мајн Кампф“ данас, углавном се не бави стручним разјашњењима и тумачењима. У савременом брзом технолошком тренутку, подухват добија нови медијски контекст. Због недостатка озбиљне пажње, муњевито се ствара релативистички однос управо према основном садржају Хитлерове књиге, нарочито код генерација које романтичарски доживљавају тај период.

Садржај екстремних идеологија очигледно није појава кратког даха и рецидиви очигледно имају своје удице – као и свака идеологија која је иза себе оставила десетине милиона мртвих. Оне увек имају таласе и фреквенције које изнова започињу свој Dance Macabre. И сада се чују онлајн тонови нацистичког црног марша. Доказ за то је потпуно одсуство и нереаговање на чињеницу да је од пре неког времена високо уздигнут поздрав десне руке дозвољен у меморијалним церемонијама неких земаља ЕУ.