Печат, 4.11.2010, СРБИ У МАКЕДОНИЈИ: Погубне последице перфидне асимилације

Црква Успења Пресвете Богородице, Матејче, 2020. Фото: Вести, др Јасмина С. Ћирић

Црква Успења Пресвете Богородице, Матејче, 2020. Фото: Вести, др Јасмина С. Ћирић

Да ли се тако поступа са македонском мањином у Србији?

„Не“, свесна је Стојковска, и зато напомиње: „И то су овде педагошки стручњаци знали а ћутали су. У Србији невладине организације које брину о македонској мањини за своје активности добијају преко 150.000 евра. Ми овде, ништа. Тражимо с правом само помоћ и разумевање за наше потребе на бази реципроцитета. И у квантитету и у квалитету.“

Председница Стојковска поткрепљује своју оцену и чињеницама да емисија на српском језику, која иде три пута на државној телевизији има веома лош термин: 15 часова – када деца иду или одлазе из школе, а радио емисије се емитују у 19 часова – када се гледа телевизија. Тражили смо промену термина, али није било добре воље. Новинари за ову емисију на телевизији врло тешко добијају камеру и возило, па им најчешће ми помажемо.

 

„Последице укидања школа на српском језику годину-две дана после распада Југославије и недостатак уџбеника на српском језику, уз слаб кадар и прекид непосредне и медијске комуникације са Србијом, резултирао је ишчезавањем српског језика из свакодневне употребе и у српским породицама, а посебно у мешовитим браковима“: Гордана Јовић-Стојковска, председница Скупштине Српске заједнице у Македонији

 

Резултат је, напомиње наша саговорница, још један пораз на плану очувања националног идентитета.

„Ни у Куманову ни у Скопљу, већ три године не успевамо да обезбедимо довољан број ђака за отварање једног одељења на српском језику. А до две године од распада Друге Југославије, радиле су четири средње школе на српском језику у Македонији. Но, пораз је само увод у победу, каже једна мудрост. Већ су изашли први професори српског језика и књижевности са групе на Филолошком факултету у Скопљу, која је почела са радом пре четири године. Покрећемо и курсеве српског језика кроз дружења наше деце. Стигло је пет уџбеника на српском језику.“

То је кап у мору, у односу на потребе за нормално одвијање наставе. Али, то је и нада да ће се до краја ове школске године појавити и остали.

„Надамо се да ће када смо чекали  две деценије бити бар квалитетни. Указали смо на чињеницу да се у македонским уџбеницима за основну школу неадекватно третира историја Срба. Сматрамо да српска деца треба да знају да је на просторима садашње северне Македоније у средњем веку, постојала јака српска држава. Утолико пре што деца у Србији уче о Самуиловом царству.

Историјске чињенице се не могу мењати. То неће негативно утицати на пријатељске односе између два православна народа. А да се македонски и српски народ високо уважавају, упркос покушаја неких екстремиста, показују и чињенице да 90 одсто свих мешовитих бракова у Македонији су између припадника ова два народа. Српски народ не сме да заборави изузетно садржајну солидарност Македонаца изражену већ првих дана бомбардовања Србије 1999. године. Исто као што македонски народ памти помоћ Србије после земљотреса у Скопљу 1963. године.

Боли ме истина, признавање Косова, али то је учинила Влада, а не народ под притиском“ – закључује Гордана Стојковска.

Треба некако решити и питање верског живота Срба, како Срби за причест не би ишли у Бујановац и Врање. Срби су једини народ у Македонији који нема своју цркву. „Ми би волели да нам свештеник на српском честита Божић и Ускрс“.

 

МАКЕДОНИЈА НАТОПЉЕНА СРПСКОМ КРВЉУ

Заменик министра културе у Влади у Републици Македонији је наш сународник Драган Недељковић, заменик представника Демократске партије Срба у Македонији која учествује у владајућој коалицији коју предводи ВМРО ДПМНЕ. Он нам указује на то да је једно од најболнијих тема свакодневног живота Срба у Македонији, питање образовања на матерњем језику и као такво заслужује највећу пажњу.

Питање националног идентитета је духовна потреба човека, а језички идентитет је и емотивна потреба, посебно младих људи.

„Добио сам обећање на седници Владе да ће до краја године бити одштампани скоро сви преведени уџбеници на српском језику. Добро је што су стигли неки уџбеници из Србије за основну школу за ван наставну активност како би попунили садашњу празнину.

Споро се решавају и проблеми расељених Срба из Скопске Црне Горе. Људи из Метејча, Опаје, Отље и других села у Скопској Црној Гори која је претежно била насељена Србима, морали су да напусте своје куће и имања због оружаних сукоба 2001. године. Од тада су они избеглице у сопственој земљи. Дуго се оклевало са доношењем правих решења, што је недопустиво“, каже Недељковић

Дуга је и плодна културна сарадња између Македоније и Србије. Међутим, поводом очувања културно-историјских споменика Србије Недељковић каже:

Имамо много културно историјских споменика који су у врло лошем стању, што је својеврсна увреда за наше претке, али и њихове потомке: Драган Недељковић, заменик министра културе у Влади Републике Македоније

„У Македонији политичари морају да признају ноторну истину: да је Македонија једина земља на свету где Срба има више под земљом него на земљи.

На овим просторима Срби су се рађали, живели, борили, умирали… Имамо много културно историјских споменика који су у врло лошем стању, што је својеврсна увреда за наше претке, али и њихове потомке. Спомен костурница на Кајмакчалану, Зебрњаку, Велесу, Валандову, Кривој Паланци, Скопљу… нису само српски споменици зато што су тамо сахрањени војници који су се борили за протеривање Турака са Балкана и фашиста из Првог и Другог светског рата.

Мислим да је садашња Влада Николе Грујевског спремна да направи позитиван помак у том правцу. Ја сам средином августа, на бази постигнутих договора, потписао захтев Министарству за иностране послове Македоније, како би се покренула процедура за потписивање билатералног споразума о заштити културно-историјских споменика. То значи да ће наши споменици у наредном периоду, од којих су  неки под заштитом државе а неки нису, моћи да се ревитализују и да се обнове. Очекујем да ће руиниран споменик Кумановској бици на Зебрњаку до 24. октобра 2010. године, бити обновљен у изворном облику.

Срби у Македонији подржавају идеју председника Тадића да ће обновљени споменик бити место помирења балканских народа. За Србе у Македонији је исто тако важно да се реши проблем српског народног позоришта „Бранислав Нушић“ у Скопљу и да оно добије адекватан третман у културном миљеу Македоније. За Драгана Недељковића то је један од приоритета.

Обишли смо и општину Старо Нагоричане. Ово је једина општина у Македонији у којој је српски језик други службени језик. Градоначелник је машински инжењер врло агилни Миодраг Јовановић. У овој општини ради основна школа „Светозар Марковић“ са наставом на српском језику, коју посећује 105 ученика. Ова еко-општина је осамдесетих година прошлог века имала 16.500 становника, а по попису од 2002. године има 5.074 становника, од тога 1.296 српске националности.

Процентуално највише се иселило Срба из ове општине. Овде има много породица у којима родитељи у презимену имају -ић и носе шајкачу као национално обележје, што се види посебно у кафани поред чувене и светски познате цркве Светог Ђорђа, иначе задужбине краља Милутина из 13. века, док деца уместо -ић у презимену имају –ски. Све је то довело до великих раскола чак и унутар породица. Асимилација је била интензивна после Другог светског рата.

Градоначелник Јовановић је формирао екипу чији је превасходни задатак да привредно опорави општину. Израдили су педолошку карту целе општине, граде се путеви, водовод и канализација у свим селима. Ове године за те намене инвестирано је 700.000 евра. Уз помоћ Холанђана један повратник, Србин из ове земље, изградио је модерну хладњачу.

„Морамо искористити атрактивност наше лепотице цркве Св. Ђорђа, за чију обнову смо добили од европске заједнице милион евра. Много очекујемо од обнове споменика Кумановској бици на Зебрњаку. Верујем да ће се обећање Владе Македоније о добијању дозволе за обнову реализовати, како би 2012. године обновљени споменик био место помирења балканских народа. Тиме ћемо следити и европске поруке свим народима које су други свађали због сопственог интереса. Већ су споменик обишле екипе стручњака из Македоније и Србије. Неопходно је утврдити степен оштећења због минирања у оближњем каменолому. И поред судске забране пре неколико година, с пролећа је предузеће ‘Гранит’ поново минирало гранит у подножју спомен костурнице са 250 килограма експлозива и растресла блокове у темељу костурнице. Захваљујући нашој агилности и ангажовању највећих функционера Македоније и Србије, обустављено је даље минирање. Ми, као општина покрећемо акцију изградње недостајућег асфалтног пута до подножја споменика. Идеја је да се овде изгради спомен парк са свим условима за туристичке посете“, каже градоначелник Миодраг Јовановић.

_________________

Како је Куманово припало Македонији

Наша прослављена шахисткиња велемајстор Милунка Лазаревић, одличан је познавалац наше историје. Недавно ми је у разговору, сазнавши да припремам овај текст, препоручила да чујем нашег академика Добрицу Ћосића који има лепу причу за новине о томе како је Куманово припало Македонији после Другог светског рата, иако је у њему доминирао српски живаљ. Наш велики књижевник љубазно се одазвао мојој знатижељи.

„Једном приликом сам упитао Александра Ранковића, зашто је Куманово припало Македонији када је у њему доминирао српски живаљ. Он ми је одговорио да је после издаје Шаторова и враћања КП Македоније, на личну интервенцију Димитрова, у састав Комунистичке партије Југославије, на чело македонске партије дошао Александар Колишевски. Он је затражио да Куманово привремено припадне Македонији, јер му је подршка кумановских комуниста била врло важна. Тој одлуци је допринела и чињеница да је Куманово било далеко од Ниша, а у том ровитом стању 1944. године везе су одржаване преко курира. Наравно, то је требало да буде привремено, а да ће се народ изјаснити којој републици ће припасти Куманово. А шта се догодило видели смо“ – рекао ми је тада Добрица Ћосић. Том приликом ми је препоручио да прочитам скоро издату књигу Славољуба Ђере Петровића „Сећања и записи једног борца и допломате“, која открива многе непознате детаље о збивањима на југу Србије и кумановској области.

_________________

Колико стварно има Срба у Македонији

Срба је све мање и у Македонији. По попису из 1994. године, било је 40.228 Срба од укупно 1,94 милиона становника Македоније. Осам година касније (2002) на попису број Срба пао је на 35.939 од укупно 2,02 милиона становника. Срби су тек уставом из 2002. године, после Охридског споразума, признати као државотворан народ Македоније. Пре три године добили су и свој државни празник Светог Саву, који се обележава сваке године свечаном академијом организованом од стране Српске заједнице у Македонији. У невладиним организацијама Срба у Македонији тврде да у овој земљи живи око 100.000 Срба.

„На претходна два пописа није било могућности да се контролише пописивање становништва. Утврдили смо да је било случајева уписивања података у формуларима графитном оловком а не хемијском, што је омогућавало манипулације разних врста. Сада смо од Владе тражили да се Срби укључе у попис, посебно на подручјима где има највише Срба и да се формулари попуњавају искључиво хемијском оловком. Обићи ћемо све породице у којима има оних чија се имена завршавају на –ић, али и –ски, а славе крсну славу. Значајан је број породица где родитељи носе презимена на –ић, а деца на –ски што илустративно говори о последицама асимилације од завршетка Другог светског рата до данас“ – истиче Гордана Јовић-Стојковска, председница Српске заједнице у Македонији.

 

Пише Љубиша Стоиљковић

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed