4. Тјерали су их, те непрегледне гомиле тежака које су мучили у затвору и дворишту Куле страве и ужаса, како ваља звати Капетанову кулу, да један другога пребијају, да пјевају до изнемоглости, коначно, да псује мајку српску ријечима: – Опсуј српску мајку!, што је један ситан жгољави сељак скврчен уза зид Куле, суво и одлучно одбио ријечима – Нећу!
Тим својим „Нећу“ тај безимени педесетогодишњи тежак који ће за који минут бити само безимена шака патње, раван је, чини се, новомученику из Клепаца који је јасеновачком кољачу прозборио – Само ти сине ради свој посао! Да би од тих ријечи и његовог погледа кољач полудио и на крају се сам заклао оним истим ножем, званим србосјек!Када су их претходно измрцварене повели на посјеченије, гаравичким мученицима свемилостиви Господ, гле чуда, послао је утјеху у лику тридесетогодишњег свештеника коме су наредили да им чита Оченаш. Остало је свједочење о њему, достојно првомученика за вјеру – да је млади поп говорио Оченаш „тако заносно, одушевљено и свечано као да му је пред очима сам Господ Бог“!
Тако изговорена Христова молитва значила је благодарност за робњеничке муке као и за скоро избављење, за оне страшне крваве ноћи, кад су се крвници још стидјели бијелога дана да би потом побјесњели од потока људске крви сијекли и дању, настављајући своју крваву вршидбу, не бојећи се да ће их посјећи Христов мач казне.Тај изречени Оченаш стигао је и до нас да га ево спомињемо у ово свијетло јутро новога дана након седамдесет година од оног свенародног страдања, потврђујући и овим примјером снагу мисли Светога Јована Златоустог када је записао: „Нема ништа светије од језика који у несрећи уздиже благодарност Богу!“
5. Остало је у архивама да је у јулу, августу и септембру 1941. године само у бихаћком округу убијено 20.000 људи, жена и дјеце, а на Гаравицама понајвише, тако да је град Бихаћ годину 1942. дочекао без иједног Србина.
Стога се разлогом питамо: ко то бјеху крвници који поклаше толики православни народ, усташе црнокошуљаши, ко ли?
„Нису само усташе убијале“, резолутан је академик Србољуб Живановић. „Немојмо помагати теорију да су само усташе убијале. Није. Убијали су и сељаци, грађани и занатлије и интелектуалци“, опомиње нас и исправља професор Живановић. Истина је, наиме, да су ово безумно зло Србима „урадиле комшије, које су до јуче долазиле код жртава на ракију и кафу, кумовали једни другима, да би кум онда урадио оно што је урадио“.
Тако је, према свједочењу, један од егзекутора био и старац Томо Јанковић од преко 70 година који је признао да је полумртве људе убијао ударцима крампа по глави, па чак и жене кад би пошле на њиве да накопају кромпира, па затицале недоклана тјелеса. Само би им пришле и мотиком их докусуриле, а онда наставиле да копају кромпире фамилији за ручак!Злочин на Гаравицама као и у никад упокојеном Јасеновцу па Јадовну и осталим стратиштима, починиле су њемачке квислиншке слуге које су поздравиле долазак Хитлеров у Загреб и формирање усташке Независне Државе Хрватске „као државе са двије религије, католичком и исламском“, како је изјавио Миле Будак 6. јула 1941. године. Кроз све њих проговорила је националистичка охолост и надувеност какву су исказивали и њемачки тзв „аријевци“ у односу на Јевреје, а усташе у првом реду према народу српском. Тај сирови шовинизам ношен збратимљеном хрватско-усташком и муслиманско-усташком србомржњом сезао је до „мајмунске групне дрскости“, како би се изразио Св. владика Николај.
Гаравице су дјело свирепих квислиншких слуга Трећег рајха и његове масовне идеологије која се уочи рата незауставиво ширила диљем просвијећене западне Европе и њене културе препуне вјерског фанатизма који је био и остао геноцидан према православу као и према јудаизму.
У исти мах, Гаравице су доказ докле може да се спусти човјек кад отпадне од Бога, мада су крвници, кад би кретали у крвави пир, око врата стављали крстиће у увјерењу да ће им се злочини против шизматика унапријед опростити јер су их у то увјеравали њихови фратри.
6. Усташки геноцид над бихаћким Србима у којем је управо клање и убијање крампом било устаљено, човјекоубице су чиниле у име католичког западног Бога и антицркве, а из мржње према православљу и светосављу и његовим светињама без коих српству нема спаса ни опстанка. Никада не смијемо сметнути с ума да је фашизам у Италији као и нацизам у Њемачкој био резултат отпадања Запада од хришћанства које је скончало у потпуном дивљаштву и отвореном сатанизму.
Гаравице су биле поприште најцрњег нечовјештва и разбојништва, најгорег пораза разума, оног европског, и најдивљијег тријумфа бруталности; повратак човјечанства у дивљаштво о чему свједочи шест дугих јарака препуних костију српских мученика, да не помињемо јаме безданке у које су се „голобрада браћа у бездан гурала“ или Црно језеро поред Крупе.На овоме мјесту, на добровољачкој српској земљи породице Куштриновића и покојног Петра Куштриновића, добровољца првог свјетског рата, Срби су још једном скупо платили крв са Кајмакчалана, проливену од стране српских родољуба и добровољаца који су дошли са свих страна свијета да ослободе мајку Србију од црно-жуте немани, да би на костима њених синова, по нашаптавању Кнеза таме била утемељена версајска Југославија.
7. Браћо моја и сестре, драги пријатељи, поштовани гости, овим опомињањем на вријеме када је простором бихаћког среза и западне Крајине владао култ ножа, а српско становништво просто затрто, ми не оптужујмо никога, али понављамо да то зло нису чиниле само усташе које су носиле црне униформе, кућишта све одреда палили и пљачкали, а стоку тјерали ријечима – Ајде џабуља!
У то вријеме када је Кватерник позивао на биолошку чистку од Срба било је, по ријечима равноапостолног Светог владике Николаја – „или пропаст државе или пропаст народа. Бог је ударио по ономе што је јефтиније, да би сачувао оно што је скупље“. Међутим, умјесто да пропадне држава, моћници са Јалте оставили су државу, а по ко зна који пут ударили по српскоме народу изложивши га пропасти. Да се то није десило у посљедњих сто година било би нас бројем колико и Енглеза.Помињемо зато што никада више и нипошто српске жртве не би смјеле да буду „џабуље“, „нека ми драги Бог опрости ако гријешим“, рекла би Стоја Јењић, јер називам безмјерне српске жртве прошлог рата овом ријечју.
Али ево, по трећи пут у само једном вијеку историја нам се понавља, иако су управо Срби били спремни да принесу највећу жртву да би створили а потом спашавали прву и другу југословенску државу, којој спаса одавно није било.
2.
„Црвена герила закопа усташки срам“
1. Стратиште и светилиште гаравичких новомученика ни након седамдесет година не престаје да опомиње и оптужује, јер је злочин заборавити злочин, а он је заиста и предуго, скоро педесет година, био мјесто највећег заборава, па и оног посебне врсте, присилног заборава.
Први парастос пострадалима на Гаравицама служен је тек 2. новембра 1991. године, први пут послије пола вијека! Па чак и данас, у самој западној Крајини много је оних којима су Гаравице познате као још једно од бројених стратишта жртава фашистичког терора из Другог свјетског рата са ових простора, како је гласила типизина формула којом су комунисти настојали да замагле истину о жртвама и починиоцима злочина, у највећем постотку српским, иако се знало ко су њихове жртве. Ни данас многи у Босанској крајини не знају за ово стратиште, а камо ли у Републици Српској и шире, што није никакво чудо погледају ли се ови пагански мегалити, камени трупаци и блокови који би прије пристајали стародревним прехришћанима, а не мученицима за вјеру православну! Притом, жалости наша, подигнутим од руке обезбоженог, а никад раскајаног Србина!Међутим, захваљујући групи малој, али одабраној, потомака гаравичких жртава, дошло је вријеме откривања пуне истине о овдје почињеном злочину, премда је стратиште зарасло у траву, а у локалним размјерама чак размишљају да на њему граде индустријски комплекс!
Са овим као и бројним другим стратиштима, догодило се, како рече пјесник, да „црвена герила закопа усташки срам“ тако да се временом почело заборављати „ни ко је жртва, ни ко је убица“ (С. Живановић) и ко то уопште почива испод ових безличних мегалита. Томе је највише кумовала сива и бесвјесна маса српских културидеолошких удворица, зло домаће, које се ставило у службу комуниста у циљу планског и систематског обезличавања, омаловажавања, негирања и заборављања српских жртава у другом свјетском рату и несамјерљивог доприноса Срба у односу на друге југословенске народе побједи антифашистичке борбе.Како би се умањио и заташкао хрватско-муслимански усташки покољ према Србима, на мјестима страдања недужних српских жртава умјесто часног крста за који су умирали, на спомен-обиљежја стављали су кабалистичку звијезду петокраку као да су пострадали невјерници.
2. Како је било могуће да се злочин геноцида оволиких размјера учињен према српском народу у посљератном периоду заташка и временом постане табу тема; којим начинима и методама? Како су нам то затирали сјећање на Гаревице, а истину затрпали у лажи, да се не зна за усташки срам? Зашто је у неко доба наступио мукли мук кроз постидно ћутање о томе како је прије другог свјетског рата Бихаћ имао 16.000 до 17 .000 Срба, а током другог свјетског рата ниједно; сада свега 380?
Између осталог, одговарамо, што је комунистичка историографија настојала да по сваку цијену прошири географски појам Подгрмеча, познатог по томе што је у другом свјетском рату то подручје било слободно 1.350 од укупно 1.379 дана, и на којем је живјело 70.000 становника. Тако су појму Подрмеч високи партијски функционери попут Хајре Капетановића лукаво и подло приписали и оне територије које се партизанским, антифашистичким Подгрмечом наводно „осјећају“ и „сматрају“, а то је значило не само територију „испод Грмеча“, него и „преко Грмеча“, који је припадао бихаћком срезу, на лијевој обали Уне, насељен муслиманским живљем, а који је безмало цијели рат био, бива, „окупиран“ од стране усташа!Томе обезличавању антифашистичког Подгрмеча и десемантизовању усташког Бихаћа кроз ширење географског појма „Подгрмеч“ и на бихаћки срез као најјаче усташко упориште, допринијела је чињеница да се у њему новембра 1942. године одржало прво засиједање АВНОЈ-а. Тада је Бихаћ био ослобађен од усташа који су се крволочно бранили, а за његово ослобођење Срби, а ко би друго, платили су животима преко 600 жртава.
