Проф. др Мирјана Влајисављевић: Гаравице мрачне и крваве Српски меморијал Страна 3

3. Драга браћо и сестре, сарказам је своје врсте све оно што се дешавало послије гаревичког погрома Срба, погрома који је потпуно пао у засјенак због краткотрајног трајања тзв. бихаћке републике. За ово што намјеравам рећи молим Бога да ми да ријечи које неће бити израз неке патетичне евокације:

Наиме, 7.000 непотребно је рећи српских антифашиста из неколико бригада мотивисано је за учешће у „бихаћкој операцији“, како се звала акција ослобођења Бихаћа од усташа, управо тиме што су се у Бихаћу налазили забарикаридирани окорјели усташки злочинци који су починили покоље не само у Гаравицама већ диљем Босанске крајине. У штабовима бригада су у наређењу за напад намјерно истицали аспект кажњавања усташких зликоваца за почињена злодјела јер су знали како да најлакше пробуде осветнички набој и жељу за борбом. Није потребно ни наглашавати колико је 4.000 усташа и домобрана опкољених у Бихаћу било мотивисано за одбрану , свјесни не својих почињених злодјела за која се нису кајали, већ казне која их евентуално чека.

Међутим, кад је Бихаћ коначно ослобођен уз огромне жртве, заробљено је 835, наводно домобрана и усташа, да би већина, наводно, домобрана, била пуштена, док је свега 130 усташа стријељано! Тако је 7.000 српских антифашиста крв своју пролило, заџаба, зарад 130 побијених окорјелих усташа!

Био је то тек наставак невиђеног српског страдања у Крајини који је као домино ефекат исходио из гаравичког погрома. Не само да су Срби пострадали у јунско-јулском геноциду диљем Крајине, већ је због подизања устанка и ослобођења велике територије од усташа на коју су одмах дошли комунисти, у највећем постотку муслимански и хрватски, и наметнули се као предводници устанка који ће завести немилосрдни „црвени терор“ над српским живљем – због двомјесечног трајања тзв. бихаћке републике, окупатор помислио да се ради о јаким партизанским снагама.

Зато ће против њих покренути четврту непријатељску офанзиву која је трајала од јануара до марта 1943. године под командом генерал-пуковника Лера у којој су вођене три крваве битке, на Уни, Неретви и Дрини, тј. Сутјесци. Само у бици на Уни било је ангажовано 27.000 људи, Нијемаца, Италијана, усташа и домобрана, од чега само 5.500 усташа, и то све због тзв. бихаћке републике, битке која је подгрмечке устанике коштала небројених живота, а предузете само зато да Коста Нађ, командант бихаћке операције – обрадује врховног команданта, да не спомињемо име том аустроугарском каплару, за 25. годишњицу октобарске револ(љ)уције! Дакле, иронијом судбине, Бихаћ је због тога био ослобађан, а не да би се казнили усташки зликовци за своја злодјела, као што уосталом и нису били кажњени!

Након што је у Бихаћу одржано прво засиједање АВНОЈ-а град је поново пао у руке усташа , што довољно казује како је ова крвава партизанска побједа сама себи била циљ.

4. Директне посљедице двомјесечног трајања тзв. „Бихаћке републике“ била је, дакле, четврта непријатељска офанзива која је народ Подгрмеча нагнала у збјегове снијегом завијаног Грмеча, предузета од стране здружених њемачко-усташко-домобранских снага са циљем уништења не бихаћке републике већ коначног сламања партизанског отпора на широком подручју Босанске крајине. И овога пута српски Подгрмеч платио је највећу цијену: у грмечким „бијелим ноћима“ смрзло се на хиљаде људи, жена и дјеце, док су остало побиле њемачке и усташке хорде у збјеговима или одвеле у Јасеновац, док се остаци његових искасапљених борбених јединица са чак 4.000 рањеника повлаче пут Неретве да би највећи дио заувијек остао на Сутјесци, па и Ћопићев Николетина Бурсаћ и његов вјерни друг Јовица Јеж.

Дотле, дакле, сежу Гаравице, мрачне и крваве. То су та велика знања о српској историји која се нису могла да добију учењем јер нас није имао ко научити, знања о којима национална историографија ћути ли ћути!

Шта рећи након свега, осим поново позвати у помоћ ријечи Светог владике Николаја , тог српског Златоустог када каже: „Бог је имао у виду наше крајње добро, наше вјечно спасење, и када даје и када узима, и када милује и када бије, и када глади и када сијече.“

3.
„Крвави пир побједника“ ¹

1. Историја коначно мора да упамти да су невине гаревичке жртве, односно бихаћке жртве биле управо многоструко веће јер се у њих ваљају прибројити сви они српски антифашисти погинули за ослобођење Бихаћа, слободног непуна два мјесеца од 5. новембра 1942. до 29. јануара 1943, али и све жртве њемачке четврте непријатељске офанзиве предузете против крајишких и личких антифашиста због бихаћке операције и наводног кажњавања зликоваца у гаравичком погрому. Ово је тек један фрагмент крваве историје коју су писали Срби, а која се као таква уопште не памти.

Наиме, давно је смишљен план маскирања конфесионалне антисрпске и антиправославне агресије према православним Србима у 20. вијеку, план преиначавања историје геноцида над српским народом у Другом свјетском рату. Њега је са необичном страшћу проводила титоистичка историографија, што свједочи о свој њеној биједи и моралној посрнулости, посебном тамних синова српства који тај план настављају да спроводе и данас.

О томе свједочи поразна чињеница да геноцида над Србима нема у читанкама, као што га можда неће бити ни у будућим, дозволимо ли и даље да нам властити синови, исказујући ужасну сервилност југословенској или, данас, све агресивнијој босанској идеји и идеологији, растачу и босанче српску етничку самосвијест, да је крчме, регионализују и далеко од јавности, шићарџијски служећи дневној политици, распродају, попут српског језика и књижевности, српске историје, духовности и традиције, не презајући ни од лицитирања и погађањима око српских стратишта, тих наших светишта!

2. Остаје да се питамо: Гдје је српска историографија да опише цинизам с којим је у посљератној историографији дошло до преиначавања историје геноцида над Србима у другом свјетском рату при чему кривотворци историје нису презали ни од најгрубљег огрешења о истину, тражећи од Срба да занијекају властито историјско искуство како би им се, тим лакше, историја поновила? Као да смо ми Срби изгубили историјску свијест, сјећање на своје поријекло и своје страдалништво које остаде трајно забетонирано под фирмом жртава фашистичког терора..

Да наша потрага за истином и правдом о стратишту Гаравица не би била само једна испрана ријеч, да пјесниик не би поново пјевао „видим истину затрпану у лажи“ ², неопходно је да нас све прожме сазнање како „само истина спречава нове злочине“, на шта нас опомиње проф. др Владимир Лукић, предсједник извршног одбора Удружења „Јасеновац-Нова Градина“. Тим прије што су неоплакане гаревичке цивилне жртве остале неким чудним сплетом околности неувезане са осталим српским стратиштима из прошлог рата упркос препоруци са највишег мјеста да се морају да увежу велика српска стратишта.

4.
„Вјековна воденица црно мливо меље“

1. Сакупљајући своју прошлост сабрасмо се овдје на Гаравицама да се између осталог још једном подсјетимо како „вјековна воденица црно мливо меље“ и освједочимо како су се прије седамдесет година у Европи ослободиле варварске снаге, дивљи и најпримитивнији инстинкти, па се кроз велики ратни вихор сручиле на голоруки српски живаљ. И данас можемо да тврдимо како никада ни једна генерација није пала ниже него она нацистичка и усташка, коју је породио европски дух, огрезао у паганске и сатанистичке култове којима се клањао и Адолф Хитлер. Онај исти аустроугарски каплар којег је христоиздајичка Европа својевремено здушно предлагала, да се зна и не заборави, управо за Нобелову награду! Толико о „ученој“ Европи и њеној Нобеловој награди!

Тај и такав дух антихришћанске Европе и њене горде културе који је произвео фабрике смрти које трајно и егземпларно свједоче о њеној интелектуалној „премоћи“, а уистину, о моралној посувраћености и најгорој могућој деградацији какве није било у историји човјечанства – тај просвијећени европски дух, човјекоубиствени и христоубиствени, произвео је два свјетска рата и незнани број локалних, само у једноме вијеку, милионе и милионе мртвих, бескрајне рушевине и пропаст разума, кад су сви коњи апокалипсе под знамењем свастике и слова „У“ насрнули да истријебе православне Србе .

Гаревице су „опомена и наук“ (Б. Цвјетићанин) како то у пракси изгледа религиозна толеранција на начин тзв. pax romana, она толеранција и вјерска трпељивост према јеретицима коју су проповиједали још француски просвјетитељи, а у праксу проводиле јахачи западне јереси, фашисти и усташе. Посебно оне побратимљене муслиманске и хрватске усташе које су биле слаба копија њемачког националсоцијализма и италијанског фашизма, а код којих се религиозна нетолеранција већ на самом почетку рата распламсала у крволочну србомржњу, која је по својој гнусоби згражавала и њемачке нацисте.

Не смијемо заборавити да је та и таква идолопоклоничка и безбожна Европа која је била и остала паганска и неопаганска, измислила масовне погроме читавих народа, јер је србомрство и антисрпски геноцидни план и програм уништења православних у 20. вијеку у Хрватској и Босни и Херцеговини производ аустроугарског освајачког инжињеринга у његовом продору на исток. Начињен је у сарадњи са сарајевским надбискупом Јосипом Штадлером, а разрађен од стране Штадлеровог насљедника католичког надбискупа Ивана Шарића, потом Бауера, Јеглића и Натлачена, чији је синоним фабрика смрти Јасеновац која је „радила“ током читавог рата пред носом антифашиста, у највећем постотку српских. Али шта вриједи кад их је водио србомрзац Тито.

2. Понављамо: као што је антисемитизам производ Хитлеровог неопаганизма и мита о Нијемцима као аријевској раси и изабраном народу, када је Њемачка кренула за варљивим мислима својих филозофа, у првом реду Ничеом, у прогоне и погроме Јевреја, Срба и Рома, што је све чињено у име Христа по ко зна који пут га разапињући, тако су и Гаравице резултат осветничког похода гордих католика, у највећем постотку покатоличених Срба на те шизматике, како православне од мојих родних Хашана подно Грмеч планине, као посљедње тачке на крају западног пута на исток, па све до Владивостока називају сјемеништарци из Завода светог Јеронима.

Дакле, од мојих Хашана до Владивостока простире се православни свијет, само је велико питање у којој је мјери тај свијет свјестан себе као таквог јер се растакање православне духовности незаустављиво наставља упоредо са недиђеним духовним васкрсом православне Русије у односу на Европу, ту „нероткињу пророка“ (Св. Владика Николај).

3. Оно што дубоко боли данашње потомке недокланих Срба у потрази за истином умјесто нуђене историјске брбљарије, нас који смо помало изгубили додир са сопственим народним страдалништвом, јесте што је, како рече Св. Владика Николај “и данас Србији све милија таква Европа од васкрслог Христа , чије крсно знамење носи на грбу своме и на барјаку своме кроз вијекове и вијекове“ . Скупо смо ми Срби платили науку европску коју смо слијепо, идолопоклонички слиједили, прихватајући туђинске шаблоне мишљења за којима и данас идемо.

Па и то што у Бихаћу скоро да и нема Срба такође је резултат охолости западне Европе и њеног покровитељства над онима који се горде да нису презрени Срби, посебно они православни мада говоре српским језиком. У свом посљедњем походу на исток, који је увијек имао важну религиозну, прозелитску компоненту унијаћења и покатоличења, Европа ни овог пута није презала од примјене старог инквизиторског правила који је устоличио први велики инквизитор – једну трећину покатоличити, једну раселити, а једну побити. Каткада се, у зависности од случаја, тај проценат мијењао па се, као у случају православних Срба, примјењивала гола сјеча.