Стање ствари, Печат, 20.9.2021, Јован Б. Душанић: Три сведочења о страдању митрополита Јоаникија (Липовца)

 

Треће сведочење

Подгорички лист Дан објавио је дужи фељтон који је припремио Драган Радовић на основу своје књиге Братоубилачки рат – Црна Гора 1941–1945.

Један од наставака, објављен 2. децембра 2015, носио је поднаслов „Страдање митрополита Јоаникија“, где пише: „Дуго послије ових трагичних догађаја остала је мистерија како и гдје је окончао митрополит црногорско приморски Јоаникије Липовац кога су партизани заробили у Словенији?

„О томе у Операцијском дневнику Осме црногорске пролетерске бригаде од 12. маја 1945. године, који је у Цељу потписао капетан Перо Перовић, између осталог пише: ’Међу непријатељским војницима предао се и усташки генерал, те још неколико виших официра а ухваћени су и издајници црногорског народа митрополит Јоаникије и Саво Вулетић… ’

„Митрополит Јоаникије Липовац затим је спроведен за Загреб, код генерала Пеке Дапчевића, команданта Прве армије НОВЈ. Дапчевић је о томе хитно извијестио Милована Ђиласа, који је наредио да се митрополит одмах спроведе за Београд. На жељезничкој станици Топчидер чекао га је лично Ђилас са Василијем Чилем Ковачевићем, пуковником Озне.

Послије испитивања и мучења у Београду, митрополит Јоаникије је по Ђиласовом наређењу отпремљен у вилу ’Малер’ у Аранђеловцу.

„Мистерију шта се тамо све догађало и како је завршио митрополит црногорско-приморски Јоаникије разријешио је 1985. године Радојица Рака Ивановић, тада већ пензионисани мајор југословенске Удбе, из села Крћевца код Крагујевца.

„У веома исцрпном исказу Ивановић, који је био начелник ОЗНЕ за срез Опленачки, између осталог, прича: ’Добио сам крајем маја 1945. године од свог претпостављеног Славка Зечевића, веома повјерљив задатак да у вили Малер у Аранђеловцу одем код митрополита Јоаникија, који је ухваћен у Словенији и по налогу Милована Ђиласа доведен овдје. Наређено ми је да из Јоаникија ишчупам све што зна о Дражи Михаиловићу и Црногорском националном комитету. Колико је четничких главешина побјегло, гдје и у које земље и ако не можемо да их изведемо пред суд, пошаљемо агенте да их побију.’

„Када је стигао у вилу, Ивановић се сјећа да су му довели измученог човјека, подбулог од батина. Пошто су му донијели и Јоаникијев досије, он га је отворио и почео да чита. У њему је Милован Ђилас дословце написао: ’Ради се о једном од највећих и најокорелијих непријатеља комунизма, сараднику талијанских окупатора и најближем сараднику зликовца Ђуришића, Станишића и Ђукановића. Организовао је народ Црне Горе да се повлачи у иностранство. Треба му судити народни суд а ако буде требало и по кратком поступку. Он може да узбурка јавност и иностранство. Опрезно са њим.’

„Када га је капетан Ивановић упитао да ли је све то истина што Ђилас пише о њему, митрополит Јоаникије му је одговорио: ’Како ја све то чинио, велики Бог ми судио.’

„Једног дана док је митрополит Јоаникије још боравио у вили, дошла је Спасенија Цана Бабовић, високи партијски руководилац, да га обиђе и том приликом почела је да га вуче за косу и браду. Рекао сам јој, свједочи Ивановић, да је то срамота, а она ме је само погледала и бијесно напустила кућу.

„У Аранђеловац је 11. јуна 1945. године стигао и Милован Ђилас са Василијем Чилем Ковачевићем. Довели су им митрополита Јоаникија са којим су разговарали више од два сата. Том приликом су га, тврди Ивановић, тукли и псовали…

„Слободан Пенезић Крцун и Ћећа Стефановић дошли су 15. јуна да га обиђу и нијесу га малтретирали.

„Ивановић пише да му је тог дана митрополит Јоаникије рекао: ’Знам ја, капетане, да жив одавде нећу изаћи, али да знаш да сам био бранилац српског народа и да сам га штитио од сваког зла.’

„Том приликом је митрополит капетану Ивановићу пружио завежљај у коме је био прстен из којег су од силног премлаћивања били поиспадали каменчићи, са молбом да га прослиједи његовој породици.

„Коначно, свједочи Радојица Ивановић, 18. јуна из Београда у Аранђеловац стижу Василије Чиле Ковачевић, један веома бруталан и сиров човјек, и Павле Баљевић, официр Озне. Предвече су извели митрополита Јоаникија. Упитао сам Ковачевића куда ће са њим? Одговорио ми је: ’Ту у Буковик, подно Букуље, гдје ће му бити добро, а ти гледај своја посла’.“

 

Духовна обнова и преображај

Страдања које је претрпела Српска православна црква на територији Црне Горе током Другог светског рата и непосредно по његовом завршетку оставила су вишедеценијску духовну пустош.

До озбиљне духовне обнове и преображаја у Црној Гори долази тек 1990. устоличењем Амфилохија (Радовића) на трон црногорског митрополита. Када је дошао у Црну Гору, у њој је затекао свега тридесетак свештеника, а многобројне цркве и манастири били су уништени, претворени у школе, магацине, па и штале или једноставно напуштени.

Три деценије неуморног рада митрополита Амфилохија обележене су повратком народа у Цркву и ширењем свештенства и монаштва. У овом периоду обновљено је више стотина цркава, службује стотине свештеника, а оживео је и монашки живот у десетинама обновљених манастира који су деценијама били пусти.

Због тога многи ово време духовног препорода пореде с епохом Немањића и добом династије Петровића, који се сматрају најзначајнијим раздобљима у историји духовности Црне Горе.

Свети архијерејски сабор СПЦ, а на предлог митрополита Амфилохија, обновио је 2000. године древну Епархију будимљанско-никшићку и за првог владику изабрао Јоаникија (Мићовића), који је недавно на трону Светог Петра Цетињског наследио благопочившег митрополита Амфилохија.

Као његово духовно чедо митрополит Јоаникије ће сигурно бити достојан овог узвишеног звања и наставити духовни преображај који је трасирао његов претходник.

 

 

Јован Б. Душанић