Стање ствари, Печат, 27.8.2021, Карлхајнц Дешнер: Фашисти и нацисти о усташким злочинима

Најужа сарадња са Римокатоличком црквом

Од почетка до краја режима постојала је најужа сарадња између њега и цркве. Индикативно је да су усташка надлештва већ првог дана своје егзистенције, 11. априла 1941, обнародовала преко Радио Загреба да ће неградском становништву свештеници жупних уреда давати директиве, такође и о понашању према окупаторској сили. Многобројни клерици су већ годинама припадали усташама, међу њима сарајевски надбискуп Иван Шарић. Такође су многи борци Католичке акције били усташе. Хрватски „крижари“ обухватали су 30.000 чланова и годишње одржавали преко 3.000 сусрета у црквама, с месечним причешћем, молитвеним часовима итд. Неки од њихових првака који су били, у исто време, усташке коловође и нарочито активни носиоци странке, преузели су одмах највиша места у управи земљом, полицији, постајали повереници, жупани, надгледали расподелу животних намирница итд.

Бискупи и свештеници седели су у Сабору, усташком парламенту, који је зазивао Духа светога песмом „Veni Creator“, свештеници су служили као официри у Павелићевој телесној стражи, фрањевци су командовали по концентрационим логорима, чак су опатице, груди делимично прекривених усташким ордењем, поздрављале на фашистички начин и код парада марширале непосредно иза војске. Сагласно томе, усташке вође стално су држале у устима речи Бог, религија, папа, црква. Сам Анте Павелић не само да је путовао у Фиреров главни штаб и на Бергхоф (где му је Хитлер у јуну 1941. године препоручио да води „50 година национално нетрпељиву политику“), него је, такође, ишао на ходочашће Пију XII. Био је он ватрени католик, апсолутни поданик Рима, стално окружен духовницима, а један свештеник је био васпитач његове деце; имао је сопственог исповедника и у своме двору властиту капелу. На стотинама фотографија појављује се међу бискупима, свештеницима, фратрима, опатицама и семеништарцима. И одмах после прокламовања своје страховладе, замолио је папу да је призна. „Клечећи до ногу Твоје Светости“ и љубећи „посвећену десницу“, Павелић је као „одани син“ изјавио:

„Свети оче! Пошто је благо провиђење Божје дало да преузмем кормило својега народа и своје домовине, чврсто сам одлучио и жарко желим да хрватски народ, веран својој славној прошлости, остане и у будућности веран светом апостолу Петру и Његовим наследницима, а наша домовина, прожета Еванђеоским законом, постане Царство Божје.“

 

 

Царство Божје!

Годину дана потом, на годишњицу Римских уговора којима је Павелић уступио Италији један стратегијски и привредно важан део Југославије, признао је, с пуним правом: „Заједничка идеологија коју исповедамо, запечаћена је у Риму.“ Министар за религију и школство Миле Будак, формулисао је то овако:

 

„Један део Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку веру и тако претопити у Хрвате.“

 

Католичка штампа планираног „Царства Божијег“ обилато је уверавала усташе у своје симпатије. У мноштву чланака славила је „Нову и слободну Хрватску као хришћанску и католичку државу“, видела „ускрслу Божју и Маријину Хрватску из древних времена“, „Христа и усташе, Христа и Хрвате“ како марширају „заједно кроз историју“, обећавала папином миљенику Павелићу лојалност и славила Хитлера као „крижара Божјег“. „Нека је слава Богу, наша захвалност Адолфу Хитлеру и неограничена љубав и оданост поглавнику др Анти Павелићу“ – тако је 27. априла 1941. године загребачки лист „Недјеља“ спојио све оно што спада заједно.

Хрватска као Царство Божије и Маријино, то је, наравно, значило уништење српских „кривоверника“. „У независној Хрватској нема Срба нити такозване српско-православне цркве“, јављао је 29. јула Радио Загреб. „У Хрватској не може бити никаквих Срба и никаквог православља, Хрвати ће се за то постарати што је могуће скорије.“ Сасвим отворено је лист бискупије надбискупа сарајевског Шарића прокламовао да проповеда католицизам „уз помоћ топова, митраљеза, тенкова и бомби“. Свакодневна појава били су свештеници који проповедају: „Браћо моја, досад смо за католичку веру радили молитвеником и крстом, а сад је дошло време да радимо пушком и револвером.“ Или: „Више није грех убити ни мало дете од 7 година, ако се огрешило о усташко законодавство. Иако носим свештеничко одело, ја често морам да узмем митраљез у руке“.
Злочинци у служби Ватикана

Иво Губерина, свештеник и вођа Католичке акције, капетан Павелићеве телесне страже, хтео је да види Хрватску очишћену од „свег отрова и на сваки могући начин“, „такође мачем“; „такође и превентивно, а да се не чека тренутак напада“. И назвао је „дужношћу католика да чини све како би постао оруђе савршеног откровења онога што је у усташком покрету битно и позитивно… Црква ће бити задовољнија ако се њени верници свесно буду борили у усташким редовима“.

Свештеник Божидар Брало, покровитељ злогласне „Црне легије“ Јуре Францетића, такође главни саучесник надбискупа-убице Шарића, именован за поглавниковог повереника путовао је с машинком кроз земљу, стално урлајући: „Доле Срби!“ Учествовао је у масакру над 180 Срба у Алипашином Мосту и са усташама је заиграо коло радости око убијених. Језуита Драгутин Камбер, који је средином августа назвао Хитлерову солдатеску борцима за „политичку и социјалну правду“, градитељима „фундамената срећног света за будуће генерације“, био је срески усташки повереник за Добој у Босни и сам одговоран за смрт на стотине православних Срба. Друге покоље подстакао је духовник Никола Билогривић из Бањалуке.

У клању 559 српских мушкараца, жена и деце у Пребиловцима и Шурманцима (Херцеговина) суделовали су католички свештеници Илија Томас и Марко Зовко. Бранимир Жупанчић, жупник у Босанској Градишки, организовао је покољ у Рогољу, где је страдало 400 људи. У Травнику је, још првих дана режима, одстрељен неки фратар, који је, с распећем у руци, подбадао своју банду убица. Слично су радили језуити Липовац и Цвитан, фрањевци Јосип Вукелић, Звонимир Брекало, Јустин Медић, Хинко Прлић; они су предводили усташке крсташке походе у Босни, пљачкали, палили и убијали затворенике.

Нарочите „заслуге“ у истребљивању православних стекли су, према надбискупу Степинцу, синови св. Фрање Асишког. А нису ли за то били и предодређени? Јер, „ко год да им дође, пријатељ или непријатељ, лопов или разбојник, треба да буде лепо примљен“, како то већ лепо стоји у Другом правилу фрањевачког реда. „Злонамернима не треба да пружају отпор (Мт. 5, 39), него ко их удари по образу, ваља да му и други окрену; ко им плашт узме, не треба да му ускрате ни капут.“

У стварности, фрањевачки самостани су одавно служили усташама као складишта оружја. Фрањевци су фунгирали као саветници у Павелићевој околини, као усташки организатор фратар Радослав Главаш, који је свакодневно имао приступ до Павелића и који је 1945. године, од ратног суда осуђен на смрт. Фрањевци су били усташки цивилни гувернери, као патер Шимић, који је 21. маја 1941. године, у Книну, на питање италијанског команданта дивизије „Сасари“ о правцима усташке политике, објаснио: „Побити све Србе, за што је могуће краће време.” И како генерал није поверовао својим ушима и замолио је да му се то понови, патер је сместа поновио: „Побити све Србе за што је могуће краће време. То је наш програм.“

Није случајно словачки католички лист „Гардист“ – орган Хлинкине гарде (в. стр. 18), чији клерикални профил ју је чинио нарочито сродном са усташама – хвалио фрањевце као „првоборце за независност“. С друге стране, ни сами Италијани се нису заваравали. Тако је септембра 1941. године писао, у листу Resto del Carlino, под насловом „Gli uccelini di Graciae“ (Птичице од Грације), председник Италијанског географског друштва, Корадо Цоли: „Онај први фрањевац из Асизија звао је Птичице својом браћом и сестрама, док ови његови ученици и духовни потомци који живе у НДХ, испуњени мржњом убијају невине људе, своју браћу у небеском Оцу, истог језика, исте крви, истог завичаја…; убијају их, сахрањују их живе, бацају мртве у реке, у море или у јаме…“

Стварно су чак и фашисти били „наклоњени Србима, а строги према католицима“, како се тужио мостарски бискуп своме примасу.

 

„Италијани су се вратили и преузели грађанску и војну власт. Намах су шизматичке цркве поново оживеле, православни свештеници изронили из њихових скровишта.“

 

А сам надбискуп Степинац приметио је „стално опадање(!) верског живота у хрватским областима прикљученим Италији, те такође извесну тенденцију ка прелажењу из католицизма у шизму“. Јер, слобода религије за некатолике била је за хрватског надбискупа – у потпуном сагласју с најлепшим начелима друге браће у Господу – права грозота. Само ако њу саму прогоне, catholica виче: Слобода! – стварно частан обичај још од античког доба.