Хрватски усташки логор Стара Градишка, одвајање деце од мајки, 1942. Фото: Архива
Умањивање броја жртава упоредиво са ревизијом историје
Упоредо с овом политиком, у контролисаној историографији и уџбеничкој литератури коришћен је податак о „најмање 600.000 убијених“, припремљен у време суђења нацистичким злочинцима у Нирнбергу, а потом повећан на 700.000нирн. У наредним деценијама много је пута и са различитих страна оспораван, да би у савременом добу био проглашен за мит, чије се порекло нетачно и често приписује „српским националистима“. Ако се то и не чини, инсистира се да га они радо користе. Према тврдњи новинара Саше Косановића, у време разбијања Југославије служио је као:„…погонско гориво бројних српских националиста и црквеним првацима који су се натјецали у разним облицима потпаљивања ватре под међунационалне односе, првенствено Срба и Хрвата, што је у коначници довело до распада земље, а касније и до братоубилачког рата“.
Такав став према овом броју, једном од најчешће помињаних у историографији, публицистици и политици, неодвојив је од ревизије тумачења не само Другог светског рата него и готово целокупне националне историје, поготово односа који српски народ има према својој прошлости.
Као пример могу се навести многобројни јавни наступи, чланци и интервјуи Дубравке Стојановић, професорке опште савремене историје на Филозофском факултету у Београду, с обзиром на то да се стиче утисак како је методично посвећена разоткривању свих српских мана и грешака. Пре двадесетак година, говорећи на једном од заједничких скупова српских и хрватских историчара, професорка Стојановић је анализирала најважније стереотипе који, по њеном мишљењу, постоје код Срба, „утврдивши“ два најкарактеристичнија: да су убеђени како су у 20. веку били жртве и да је Римокатоличка црква тежила да оствари политички утицај на југословенском простору. Мада би и једно и друго као историјске чињенице могао доказати сваки студент историје, њено тумачење деловало је као подсмех националном менталитету.
Када историчарка гледа ,,слику у огледалу“
Неколико година касније, 2008, иста историчарка је једнострано проглашење независности Косова протумачила као историјско исправљање неправде због злочина (?) које је српска војска починила над албанским становништвом у Првом балканском рату 1912. У време обележавања његове стогодишњице пак прихватила је тезу турске историографије о узрочној вези између овог догађаја и геноцида који је Турска починила над Јерменима. Јер, према образложењу појединих турских историчара, Турци су били озлојеђени због злочина српске војске на Косову и Метохији, те су свој осветнички гнев нужно усмерили према другим хришћанима. Осим тога, био им је, како се говорило, потребан простор за насељавање муслиманског становништва протераног са Косова и Метохије. Без упуштања у, најблаже речено, неисторичност таквих погледа, требало би ипак истаћи да је геноцид над Јерменима започео султан Абдул Хамид крајем 19. века. Последњих година много смо пута чули или читали колико упорно професорка Стојановић понавља и то колико је током Другог светског рата било логора у Београду.„Да би се од Сајмишта направило спомен подручје холокауста“, казала је у мају 2020. године, „било би неопходно признати да је Београд био први град Juden frei, очишћен потпуно од Јевреја, и да су, поред немачких, у томе учествовале и домаће снаге. Овде се и даље шире свесне дезинформације да је Сајмиште било у НДХ, то чак и пише на једној комеморативној плочи. Та територија је била изузета од НДХ и припадала је Београду, јединој престоници Европе која је имала четири логора на својој територији. Али, овде то и идеолошки не може да се призна, јер не желите стварну историју, не свиђа вам се, не ’слажете се с њом’ . Хоћете ону историју која се уклапа у слику коју о себи желите да направите. У овом случају је то слика жртве број 1. Ако нисте способни да погледате своју слику у огледалу, ако то упорно одбијате, ви као друштво не можете да ’одрастете’, нисте спремни за захтевније задатке будућности него се и даље самосажаљевате. Заробили смо се у том наративу и не умемо из тога да изађемо.“
Посматрајући српски народ као митомански и незрео, коме је потребно политичко и свако друго усмеравање од стране самопроглашене интелектуалне елите, „зреле“ и способне да укаже на једини правилан пут, професорка Стојановић превиђа чињеницу да су Срби, као мало који други народ у Европи, били далеко од антисемитизма и да су у Јеврејима најчешће видели своје сународнике „Мојсијеве вероисповести“. Уместо тога, она у исту раван ставља однос нациста према Јеврејима и јадно послушништво домаћих колаборациониста, не запажајући да инсистирање на логорима у Београду, у којима је страдало више Срба него Јевреја, изазива запитаност да ли ико озбиљан сматра Пољаке одговорнима за постојање варшавског гета.Штавише, усмерена на трагање за свим поводима да се поучно или цинично изјасни о српском схватању историје, чак толико да расправља о легитимности покушаја атентата на Анту Павелића, самоуверено истиче нужност деконструкције „јасеновачког мита“ као стајне тачке српског национализма. Притом, подразумева се да припада разнородној, али веома бројној скупини оних који патриотизам Срба безрезервно проглашавају национализмом у најтежем смислу тог појма.
Велики страх такозваних интелектуалаца
Колико је широко распростирање страх многих тзв. интелектуалаца, а међу њима и дела историчара, види се у многим примерима, који потврђују да данашњи интелектуални кругови, нарочито они који се декларишу као „грађански“, у ствари болују од исте бољке као српски комунисти пре Другог светског рата, током њега и после њега.Као што су се они панично плашили да могу бити осумњичени и оптужени за пристајање уз „великосрпски национализам“ и „великосрпски хегемонизам“, због чега су предњачили у осуди та два најстрашнија „греха“ по мишљењу Партије и на томе правили политичке каријере, тако њихови данашњи следбеници своју правоверност „европској идеји“ доказују бесомучном критиком националне историје и националног менталитета. Тако се, између осталог, може образложити чињеница да је у писању програмског документа будућег меморијалног центра Старо сајмиште, састављеног у време постојања тзв. прве његове комисије, учествовало четворо историчара из Београда, који су пропустили да Србе помену као његове жртве.
„Сместили“ су их у категорију „осталих грађана Југославије“, одлазећи толико далеко да су за групу Срба доведених са Козаре написали „цивили са Козаре“. Овим несрећним људима је таквим поступком поништен разлог због којег су страдали, а „колеге историчари“, међу којима је био и један универзитетски професор са Филозофског факултета у Београду, на најбољи су начин показали да су заборавили да наука којом се баве захтева етичност и правичност.
,,Ревизионистички наратив“ рехабилитује НДХ
Такви опортунистички ставови погодују савременим токовима конзервативне струје у хрватској историографији, с акцентом на ревизију тумачења Другог светског рата, НДХ, геноцида, холокауста, Јасеновца и других усташких логора. Како показују истраживања Мирјане Касаповић, професорке на Факултету политичких знаности Свеучилишта у Загребу, тај „ревизионистички наратив“ садржи три главне поставке:„а) НДХ је била нормална онодобна протупобуњеничка држава која није користила државни терор како би уништила вјерске и етничке заједнице које су у усташкој идеологији и политици биле одређене као природни или органски непријатељи те творевине, него је примјењивала ограничена легитимна средства борбе да би се заштитила од политичких побуњеника;
б) у НДХ нису извршени масовни злочини, а камоли геноцид, ни над Србима, ни над Жидовима, ни над Ромима; штовише, главне жртве били су Хрвати те злочине НДХ треба десрбизирати и дејудеизирати;
ц) логор Јасеновац био је само радни и сабирни логор, а не концентрацијски логор смрти, у који је НДХ приводила политичке противнике како би се заштитила од њихова разорног дјеловања, а не како би их убијала; прави смртоносни логор у Јасеновцу основала је тек југословенска комунистичка власт послије свршетка Другога свјетског рата.“
Мира Радојевић, професор Филозофског факултета у Београду и дописни члан САНУ
