ИН4С, 5. 6. 2025, ИН4С распакивање: Лазарево, Обилић, нарезак и Косово – четири свједока једне лажи [Фото]

Панорама с. Лазарево, Обилић Фото: Зоран Влашковић, Фонд Слободан Јовановић

Замисли да си Албанац, рођен у селу које се зове Лазарево. Не знаш баш откуд ти ту, али ту си. Идеш до продавнице, узимаш литар уља и хљеб, и на рачуну стоји:  „Lazarevë (Komuna Obiliq)“.

Шта је то? Лазареве? Није албански. Није ни граматички. А није ни твоје. Знаш да је Лазарево добило име по кнезу Лазару. А Обилић, општина којој се Лазарево налази — по Милошу Обилићу. И то стоји на рачуну. Два српска јунака у једном ПДВ систему.

Прилажемо фотографију рачуна са бензинске пумпе у Лазареву, како не би погрешно схватио неко ко није упућен у суштину рефрена чувене пјесме „Шта је српско то се српски зове“ коју је написао професор др Драган Вукасовић – а пјева професор Дејан Анђеловић.

Фискални рачун са бензинске пумпе у селу Лазарево, Обилић, јун 2025. Фото: ИН4С

Али ни ту није крај. Улази екипа ИН4С-а у другу продавницу, у Вучитрну. На полици „нарезак viqi“.

„Narëzak“ — српска ријеч. „Viqi“ — теле, на албанском.

Комбиновано. Хибрид. Као што је и све друго ту — фалсификовано, али без стварне дубине. Јер „нарезак“ нема превод. Само присуство.

„Narëzak“ — српска ријеч. „Viqi“ — теле, на албанском Фото: ИН4С

И сад, погледај около. Гдје си ти то стварно?

У Лазареву, што значи да је ту некад живио, владао, ратовао, бранио своје – неко ко је носио то име — Лазар, српски кнез, светац и вођа.  У Обилићу, општини која, рекосмо већ, носи име Милоша Обилића, јунака са Косова поља.

Близу си Газиместана, гдје се и дан-данас српске душе сабирају 28. јуна.

Ту је Прилужје, Племетина, Самодрежа, па и сама Митровица — по Светом Димитрију.

А кад кренеш даље — налетиш на Ђаковицу, по Јакову, вазалу Вука Бранковића.

И на Брезовицу, гдје расте бреза.

И Дреницу, земљу др(иј)ена.

И Србицу, која сама каже све.

Свака ријеч је српска. Свака ријеч је свједок. И не треба ту много истраживања — довољно је само да гледаш око себе. Ово није питање „ко је први био“, јер то се зна. Питање је: ко је оставио језик, ко је оставио смисао, ко је оставио име.

И тај исти апсурд понавља се и у Албанији. Тамо се мјеста зову:

Велипоја — уствари Велико поље.

Вучи доа — заправо Вучји до.

Драч — по драчама..

Кроја (Круја), па Николићи у Тропоји, Какариц, Широка код Скадра…

Свуда исти шаблон: преименовање, фалсификат, али без коријена.

Зато се не чудимо што хоће да промијене име Косова, о чему смо недавно писали. Јер, авај, „Косово“ није албанска ријеч. То је ријеч за птицу кос. На српском. Као и Поље.

Као и Метохија — што значи „црквено земљиште“. Поново српски. Поново стварни.

Али шта је то заправо? То је само дубока, тешка свијест о томе да живиш у земљи гдје су сви називи — свједоци твог одсуства.

И тако, не треба ни истраживање, ни дебата. Ми смо у два објекта у пола сата нашли два доказа. Замисли шта бисмо нашли за један дан. Али заправо — шта бисмо то тек сазнали да само отворимо очи? И ми. И они.

А на крају дана, кад се све сабере, остане исто: Упркос свему Косово и Метохија — трајно и заувијек Србија.

И то није фраза. То је ријеч. То је име. То је памћење.

И то је све што треба да остане!

Миленко Мишко Јовановић