Искра, 5. 5. 2025, Радомир Павловић: Дрина – гробница Срба

Стари Брод на Дрини, део споменичке композиције арх. Н. Мотика, Бојан Микулић вајар Фото: РТ Балкан, Зоран Шапоњић

После Јасеновца ријека Дрина је друга масона гробница српског народа у 20. вијеку. Операција Трио и протјеривање и убијање Срба на ријеци Дрини од стране НДХ и усташа остали су тајна комунистичке власти и та мјеста масовних убијања Срба никада нису обиљежена и пописана. Тек недавно у Старом Броду код Вишеграда постављено је спомен-обиљежје заједничком акцијом Србије и Републике Српске које свједочи о масовним убиствима више од 6.500 Срба Сарајевско-романијске области.

Број убијених Срба од Клотијевца до Дрињаче никада није пописан нити обиљежен. Удружење „Мост“ је 2016. издало зборник радова под називом „Продор Францетића легије на ријеку Дрину током 1942-43. године“ и објавило попис свих српских жртава Сребренице и Братунца од стране НДХ. Само у Сребреничком срезу је убијено 2.263 Србина од чега је 430 дјеце. Мјеста масовних убистава су захваљујући удружењу „Мост“ обиљежена у Скеланима, Црвици, Сребреници, Дрињачи. Наставићемо и даље са обиљежавањем тих мјеста. У мају отварамо спомен-парк у Скеланима. Започињемо спомен-обиљежје у Топлици. Обиљежиће се и мјеста низ ријеку Дрину која нису обиљежена, а која свједоче о масовним убиствима Срба од Факовића до Дрињаче.

Моја мајка је 1942. прешла ријеку Дрину тако што су јој са чамца бацили грану дрвета и тако је прешла у Клотијевцу у Србију. Она свједочи о масовним покољу Срба Подравања, Радошевића, Лубеница и села из Осата. Милош Митровић, професор који живи у Братунцу причао ми је да му је његов дјед Јово свједочио о убиству најмање 50 људи из Подравања током операције Трио од стране усташа. Милош свједочи о судбини своје породице и 1942. и 1992. године. На други Васкрс 1942. године у Бањевићима је убијено 164 у једном потоку испод тога села. О томе је свједочио једини преживјели тај покољ Марковић Цвијан из тога села.

Анка Млађеновић из села Јежештица свједочи о судбини своје породице свог дједа Љубомира из другог и свог оца Анђелка из овог рата. Масовна убиства Срба Јежестице десила су се и 1942, 1944. и 1992. године. О томе свједочи спомен-обиљежје у Јежештици. На друге Тројице 1943. године усташе су побиле 250 српских цивила у Сребреници, Залазју и Брежанима. У селу Залазју, сви затечени, њих 107 од којих 40 дјеце. Само из породице Ракић 45 је убијено. У самом граду Сребреница је убијено 155 Срба. Страдале су цијеле многочлане породице Стевановића, Крстића као и 15 цивила из села Брежани који су се затекли тај дан у граду Сребреница. Плоча са именима настрадалих Срба налазила се у сребреничкој цркви али су у последњем рату плоче полупане и нестале да би се избрисала истина о страдању Срба на овим просторима из Другог рата. Убијени су затрпавани у јаме испод данашње гимназије одакле је изградњим колектора дио посмртних остатака измјештен 1971.године у костурницу коју су називали ”Партизанско гробље”, а у њој били углавном сахрањени све Срби.

Број имена свих настрадалих током 14. и 15. јуна 1943. године никада није тачно утвђјен јер то није био интерес комунистичког система да се тобоже не би угрозило братство и јединство. О овим догађајима у граду Сребреница свједочио је мјештанин Милош Николић чији је дјед Јово са снајом Василијом убијен у кући у којој данас живе његови потомци. О усташком злочину у мом селу Зонићи свједочи Светозар Павловић у својој књизи Мемоари када су у том селу запаљене све жене и њихова дјеца њих 36 и преживјеле мушке главе морале су се поново женити након другог рата. Тада је из села убијено 16 Николића, 12 Павловића, 5 Јовановића и 3 Васића. У подручју кравичких села од стране усташа током 1942-1944. убијено је преко 600 Срба, а највећи злочини били су у Јежештици, Анђићи, Бањевићи и Дрињаче. Буре српске крви из Дрињаче из августа 1941. године свједочи о масовним клању Срба и вађењу очију које су послате Павелићу у Загреб као дар свирепости над Србима. Масовни злочини током 1942. године у Скеланима о којима је свједочио потомак Дражо Глигић као и у Црвици током 1942/3. године о чему је свједочио и записао у својој књизи Цвјетко Стојкановић употпуњује суровост страдања Срба у Средњем Подрињу.

Не смијемо заборавити и масовне злочине над Србима у Факовићима из прољећа 1942. године. То је једино мјесто које су комунистичке власти обиљежиле као мјесто масовних убиства Срба. Њих 56 усташе су заклале пред кућом локалног свештеника, а њихове лешеве побацале у ријеку Дрину. Осталих 179 Срба усташе су побиле из митраљеза и затрпале у двије већ припремљене јаме у Факовићима. О овим масовним злочинима над Србима на ријеци Дрини најбоље је описао у својој књизи „Устанак на Дрини“ Перо Ђукановић. Зашто се ћутало и зашто жртве никада нису све пописане најбоље је Перо објаснио да је то зауставио Родољуб Чолаковић да се због масовног страдања Срба не би угрозило братство и јединство ако би се све српске жртве пописале и та мјеста обиљежила. Зато гдје је стао Перо удружење „Мост“ из Сребренице је наставило да обиљежава та мјеста и држи помен за те невине жртве. Како горње Подриње има свој споменик српских жртава у Старом Броду тако и Средње Подриње би требало да има свој споменик. На тај начин би ријека Дрина свједочила о операцији Трио и о томе да је Дрина највећа гробница српског народа после Јасеновца.

Удружење „Мост“ ће наставити да обиљежава сва мјеста тих масовних злочина над Србима Подриња, а ја као потомак тих страдалих на основу свједочења свог оца и мајке што су преживјели и свједочили о страдању својих породица и својих села Кравица- Зонићи и Подравање наставићу са обиљежавањем свих мјеста геноцида над Србима Средњег Подриња из Другог рата.

Др Радомир Павловић