Искра, 8. 5. 2025, Док се чека избор папе: Марко С. Марковић о папизму и Србима

Ежен Делакроа „Улазак крсташа у Константинопољ“ (1840), уље на платну Фото: Wikimedia Commons, Лувр INV 3821, The Yorck Project (2002), GNU FDL

Уводна напомена

Марко С. Марковић (упокојио се 2012. у Француској ), један од највећих српских мисилаца друге половине 20. века, доктор са Сорбоне и аутор низа значајних књига, бавио се, између осталог, и односом римокатолицицизма и православних Срба у 20. веку. Доносимо два његова текста, која нас подсећају да је мржња папизма према православнима трајна и да порицање Јасеновца потиче из истих извора одакле су провреле црне реке демонијака званих усташе. Толико о екуменизму.

В. Димитријевић

РИМОКАТОЛИЧКА ИЗБЕГАВАЊА НАЗИВА „ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА”

Изгледа невероватно, али назвати једну Цркву „православном” то може да изненади или чак да смета. У наше време, спој те именице и тог придева не би имао потребе да буде брањен. Требало би га одмах разумети. Међутим, ништа није несигурније од тога. Између три велике гране савременог хришћанства, само православни, противно католицима и протестантима, имају жалосну привилегију да им се често не признаје назив који себи дају.

У Речнику католичке теологије (Dictionaire de theologie catholique), Жиги (Jugie) говори о „Грчкоруској цркви” — погрешан назив, јер искључује православне Румуне, Србе, Сирце, Либанце итд. Изрази као „Грчка црква” или „Византијске цркве” које употребљавају Дишен (Duchesne) и Довилије (Dauvillier) су још незгоднији, јер би се по њима могло претпоставити да се неГрци ту не убрајају, мада су по схватању аутора и они укључени.

Поред сувише уске подлоге, наилази се и на прешироку у Речнику канонског права (Dictionaire de droit canonique, писац чланка C. de Clerg) „Источна црква”. Термин „источна” Црква имао је доста дуго добру прођу. 1936. године, Довилије (Dauvillier) и де Клер (de Clerg) пишу о „Браку у источном канонском праву”, 1958. г. Раес (Raes) о „Браку у источним црквама”, 1959. г. Далме (Dalmais) о „Литургијама Истока”. Називи као „Исток” и „источни” су несумњиво угодним, можда су чак сачували неки мирис романтизма или мистерије, али њихов главни недостатак је што мешају православне час са источним јеретицима, час са верницима Католичке цркве. Најбољи доказ је примедба доајена Ле Бра (Le Bras), тада младог професора Правног факултета, који жели да буде духовит на рачун „источњака” или, тачније, „збрке и вербализма земаља Истока које негују своје особитости и покривају свој формализам чудесним називом ’Драгоцени бисер‘ или ’Кандило у тами‘ (наслови дела из коптске књижевности)“. И поред дражесних примера „бисера” и „кандила”, православнима неће бити пријатно да то прочитају, зато што их писац сврстава у исти ред са Коптима, наследницима монофизита, које је IV Васељенски сабор Једине Цркве осудио као јеретике 451. г. у Халкидону и с којима отада православни више нису у општењу, требало би да један историчар то зна.

Најгоре је од свега када припадника Православне цркве неко с висине именује „такозвани православни“. Срећни што су бар признати као хришћани, православни су мање срећни под том етикетом, јер она садржи негативан суд, који се а propos подразумева код неправославних, али који је непристојно наглашавати.

Постоји ипак најпростије решење: називати православне њиховим сопственим именом. Мудра идеја, за коју треба захвалити папи Пију XI, ако је веровати Жанену (Janin)који је усваја: „Установио се обичај да се називају ’Православне цркве‘ или напросто ’Православље‘ све групе византијског обреда које не признају папску власт“.

Ми ћемо овде употребити израз „православни“ само у показном смислу, као што је чинио папа Пије XI. Дакле, у показном смислу или не, говорећи о православном хришћанству уопште, треба рећи Православна црква, без икаквих додатака, а неправославни су слободни тврдити да она то није.

Авај, тек што је написао реч „православни“, Жанен (Janin) се каје и признаје своју забуну: „Уосталом, човек се налази у неприлици кад им треба дати заједничко име које би заиста свима пристајало“. Не знајући шта да ради, Жанен (Janin) се хвата за стари предлог Жозефа де Местра (Joseph de Maistre) да се усвоји назив „Фотијева црква“. У ствари, тиме би се она уједно смањила — јер ма колико да је био допринос Патријарха Фотија, он је био само генијалан кодификатор — и не би се довољно разликовала, јер на основу релативно савремених Дворникових истраживања, Патријарх Фотије је умро у општењу са Римокатоличком црквом.

Ако је, упркос свему „Православна црква“ њено име, како је дефинисати по садржају, одредити по структури и ограничити просторно? Не доносећи суд о легитимности њених претензија, јер би то било изван нашег задатка, може се рећи да се она сматра не само „Црквом седморих Васељенских сабора“ него и чуварком традиције Једине Цркве Христове и наставка заједничког стабла хришћанске Цркве која је претходила расколу.

Догматски једна, имајући на свом челу једино Исуса Христа и примајући као унутрашње мерило Истине само Духа Светога који се манифестује кроз традицију, вечно живу али истоветну самој себи, Православна црква се — на организацијском плану — оваплоћује у свету кроз сазвежђе аутокефалних Цркава. Ми намерно употребљавамо реч „сазвежђе“ јер, с правне тачке гледишта, то није ни конфедерација ни конгрегација Цркава, с обзиром да су атукефалне Цркве потпуно независне једна од друге, што не искључује — напротив — помесне, обласне и Васељенске саборе.

Па ипак, било би такође нетачно дефинисати Православну цркву као „скуп националних Цркава“. Ако се извесне аутокефалне Цркве поклапају са одговарајућим народностима, оне могу обухватити више разних народности — као Цариградска патријаршија — или представљати као Кипарска црква, на пример, само незнатан део једне народности. Укратко, постојање једне народности не повлачи обавезно стварање једне нове аутокефалне Цркве. Уосталом, теорија да свака народност треба да има своју аутокефалну Цркву је била свечано осуђена на Цариградском сабору од 1872. године као „етнофилетизам“.

Др Марко С. Марковић

Крсташка опсада Константинопоља 1204, минијатура у венецијанском рукопсу Ж. Вилардуенове историје Четвртог крсташког похода (De la Conquête de Constantinople), око 1330. Фото: Wikimeda Commons

 
НИСУ ИМАЛИ ПАПКЕ НЕГО КАНЏЕ

Поводом интервјуа Монсињора Симчића у НИН-у од 23. новембра 1990. године

Међу многим изјавама католичких црквених великодостојника у вези са догађајима из Другог светског рата, био је запажен интервју који је Милан Симчић, пореклом истарски Хрват, а данас подсекретар ватиканске Конгрегације за клер, дао Братиславу Грубачићу крајем прошле године.

Поменути Монсињор је одмах дао пријатан тон разговору једном духовитом пируетом, управо анегдотом о Џозефу Харнету, католичком свештенику, чији су протестантски домаћини на Исланду били пренеражени видевши да он нема папке на ногама, како су они веровали по лутеранским легендама. И Симчић се одмах тим примером користи, да би разбио српске предрасуде о католицизму.

Ако је њему веровати, Срби су прво били затровани „бизантинизмом“, затим су се огрешили о Хрвате и друге југословенске народе приликом стварања Прве Југославије, да би од збивања у Другом светском рату направили неку врсту митологије. А иза свега тога се крије српски хегемонизам. И тако, кад се на једној страни доће до сазнања да „ђаво није тако црн како га сликају“, а на другој прихвати метод да је „напад најбоља одбрана“, произлази да Срби сносе велики део одговорности за оно што их је снашло, а да је Католичка црква чиста као сунце.

Ипак, да би се признала исправност те Симчићеве дијагнозе, вреди прво испитати у којој мери се она заснива на чињеницама.

Благосиљање крсташког разбојништва

По Монсињору Симчићу, Срби су своје неповерење према Католичкој цркви наследили од Византије. Да би илустровао ту византијску нетрпељивост према Риму, он наводи случај када су крсташи, 1204. године, напали и опљачкали Цариград, зато што им млади цар Алексије IV Анђел није исплатио дуг, па онда у Византији основали Латинско царство, уместо да ослобађају Јерусалим. Укратко, грчки цар није одржао реч, а Грци свалили кривицу „на папе и Рим, као да су они криви за све“.

Монсињор ту баца поглед на историју из птичијег лета. Много је, међутим, сигурније да се историјски подаци посматрају изближе. Према француском средњовековном историчару Роберту Де Клари (Robert de Clari Historiens et Chroniquers du Moyen Age, Paris, Pleade 1952), Алексије беше крсташима обеђао двеста хиљада марака, ако му помогну да његовог противника свргне са престола, а после испуњеног задатка платио им је само половину, јер је његов претходник однео државни новац. Насилна провала крсташа у Цариград би се могла оправдати да су се они ограничили на исплату обећане суме, са евентуалним интересом за накнадне трошкове. Међутим, један други историчар тога времена, Вилардуен (Villehardouin) тврди да су, после пљачке, Млечани и Французи поделили четири стотине хиљада марака, али додаје да је то била само свота коју су они званично признали, а да су крсташи и ходочасници небројена блага за себе задржали.

Уствари, крсташи су опљачкали све што им је до руку дошло и руски византолог Острогорски, у својој „Историји Византије“, то дивљаштво овако сажима: „Три дана и три ноћи освајачи су пљачкали византијску престоницу и вршили свирепа насиља. Најскупоценија блага највећег културног центра тадашњег света постала су плен победилаца а делом су и уништана на варварски начин“.

Кад је реч о варварском уништењу драгоцених здања, цркава и споменика који нису могли бити однети, Де Клари и Вилардуен помињу три велика пожара у Цариграду. Приликом највећег пожара, који је трајао два дана и две ноћи, Вилардуен, историчар крсташа — са очигледним смислом за иронију — бележи да су вођи крсташке армије, који су пожар посматрали са друге стране Босфора, са великим жаљењем и болом присуствовали уништењу велелепних двораца и храмова, мислећи на страдање многобројних људи, жена и деце.

Крсташи су ипак успели да из цркава и манастира собом понесу најпознатије светиње, реликвије и ствари. Де Клари помиње између осталих, императорску икону Пресвете Богородице, делове Христовог крста и Његове хаљине, копље којим је био прободен, трнов венац Исусов и друго. Од људи који су „на раменима носили уткан крст Христов” и били заклети да за Христа, ако треба, и свој живот положе, одиста се није могло очекивати да са таквом дрскошћу и бесом изврше толика светогрђа и отимачине. Монсињор Симчић ту појаву не објашњава, али историчар Де Клари сведочи да су крсташи за своја злодела добили благослов присутних католичких бискупа градова Соасона, Троа и Анета, као и других црквених лица. Они су „потврдили да је битка била праведна и да је требало прећи у напад, јер су се некада становници града (Цариграда — н. прим) покоравали закону Рима, а сада су му одрицали послушност и тврдили да су сви они који су му веровали били достојни презира. И рекоше бискупи да је дужност напасти, да то није грех него велика благодат… и да ће, у име Бога и апостола, греси бити унапред опроштени свима који буду учествовали у нападу“. Ето зашто су крсташи са светињама и становницима Цариграда зверски поступали: њима је била чиста савест, јер су имали благослов Римске цркве. Уосталом, томе се не треба чудити, с обзиром да је тим истим крсташима претходно сам папа Иноћентије III дао благослов за напад на град Задар, иако је он припадао католичком и крсташком краљу Угарске, а браниоци на градским зидинама истицали крсташку заставу. „Ко може више (према католицима), може и мање (према шизматицима)“.

Као што се види, Монсињор Симчић је нехотице стао на трулу даску помињући крсташко освајање Цариграда, јер баш тај пример показује са коликом сиврепошћу поступа Католичка црква према својој хришћанској браћи кад год за то има одрешене руке. Истина, крсташи за тај злочин нису добили лични благослов Римског папе, али Католичка црква није никада тај поступак осудила. Украдене православне светиње и данас красе римске катедрале на Западу, од Венеције до Париза, где је чак подигнута Света капела (La Sainte chapelle) у славу и част трновог венца Христовог.

Од Инођентија III до Јована Павла II, ниједан римски папа се није за тај грех у име Католичке цркве покајао, нити за то од Бога јавно замолио опроштај. Ниједна од украдених светиња није враћена. Историјски пут Римске цркве је још увек поплочан неисплаћеним дуговима и неокајаним гресима. Зато је избор цариградског мучеништва био уједно врло символичан, али и врло лош предзнак за тумачења која ће Монсињор Симчић дати о скоријим историјским догађајима.