Печат, 24. 4. 2026, Божидар Зечевић: Западна граница православља – Ускочка епопеја [VI]

Кула Јанковић Стојана у Исламу Грчком Фото: Политика, архивска фотографија

Ускочка епопеја започиње историјским падом Маџарске и избором Фердинанда Хабзбуршког за угарског краља 1526. који је подразумевао стално наоружану и на борбу са Турцима готову Војну границу, што је и остварио 1530. године насељавањем неколико стотина српских породица из крајева око Гламоча, Унца и Срба, које је настанио на царској земљи, у Жумберку. Права и обавезе првих Крајишника уређени су 5. арила 1535. владаревим актом

После катастрофе код Мохача 1527. године, када је са карте Европе, под најездом Турака, нестало и некад моћног мађарског краљевства, остао је на тромеђи Турске, Венеције и Аустрије српски православни пук, спонтатно окупљен у народне чете отпора и немирења са окупацијом. Те су се чете називале ускоцима, добро наоружаним и искусннм борцима, које су штитиле своје породице и нејач иза сурих зидина тврђава у брдима Лике, Крбаве, Велебита и Динаре, долинама Уне, Крке, Зрмање и Цетине, све до обале Јадранског мора, предвођене својим вождима и свештенством, са још живим сећањима на Немањиће и Косовски завет. Из ове борбе, која се водила као непрекидни рат за границе хришћанске Европе, православну тековину и засаде Светог Саве и трајала још пуна три столећа, рађала се тада Српска Крајина, нова народна држава на темељима старе, на предањима о првим становницима наше Далмације и вечитом мегдану на граници два непомирљива света: хришћанске Европе и исламског Истока. Тако је у тешко приступачном крају Крајине почела херојска епопеја, која је обележила једну од најсветлијих страница српске историје.

АГОН ДВА ВЕЛИКА СВЕТА

„Историја манастира Крке над чијим су каменим здањима кроз пуних шест векова сјале уплакане, крупне очи наше христољубиве владичице Јелене Немањићке, углавном је историја нашег многопатног народа, који је задро ту, најдаље на запад, на догледу најплаветнијег и најмекшег мора на свету, нашег Јадрана, у заглушје севернодалматинског крша, где је наша мртва стража била најмртвија, где је покосовски јаук кроз дуге векове био најглубљи и где је одјек Карађорђевског трешњевог топа имао најдаље да путује“ пише надахнуто Далматинац рапсод Мирко Королија средином ХХ века, у предвечерје најстрашнијих искушења Јадовна и Јасеновца.

„А та историја није била лака. Била је једна од најтежих, јер се развијала на једном многовековном фронту, на једној линији, на којој су се кроз дуге векове стварно сукобљавала два велика света, две велике вере, међу којима трећем свету није било места… Турци и Млечани на том фронту прогонили су се неколико глувих векова; међутим су долазили и Мађари, а на концу су дошли и Аустријанци; али и једни и други и трећи и четврти не само да су сматрали да светосављу ту нема места, него мрзећи се и једући једни друге, њега су тек прождирали пуном душом, ничим несузбијани и незадржавани. Задржавали су их можда само оне матичне, уплакане очи Душанове Сестре, српске властеоке Јелене, које су живеле у души тог дела нашег народа и ти црни крчки калуђери, са својим изгледом мрких, неукротивих вукова. Сузбијали су их, али уз најскупљу од свих скупих цена… Али оно најдрагоценије што чува још и данас, а што је невидљиво, то је успомена на ту благоверну сестру нашег најсилнијег цара… да на концу њене очи засјају од радости, кад је ту недавно мирна рука манастирског монаха у тишини сводова, закључујући древну књигу манастирских посетитеља записала у њу речи које одјекују јаче него сва манастирска звучна звона: „Радуј се сестро Душана Силног! У твоју задужбину крочи данас Син Петра Великог!“ (Мирко Королија, Северном Далмацијом, Београд-Шибеник 2011, стр. 77, 82 passim). Стиже изасланик последњег рата који се данас води за благословени мир а против Антихриста, Син који ће ускоро стати на саму западну границу православног света да ту остане заувек.

Ускочка епопеја започиње, дакле, историјским падом Маџарске и избором Фердинанда Хабсбуршког за угарског краља 1526. који је подразумевао стално наоружану и на борбу са Турцима готову Војну границу, што је и остварио 1530. године насељавањем неколико стотина српских породица из крајева око Гламоча, Унца и Срба, које је настанио на царској земљи, у Жумберку. Права и обавезе првих Крајишника уређени су 5. арила 1535. владаревим актом. Они су добили право да уживају своје аграрне баштине без плаћања икаквих дажбина, али су били обавезни да бране земљу о свом руху и круху. Њима се 1538. придружила и друга група досељеника, који су у повељи са додељеним повластицама именовани као „Rasciani sive Serviani“. Потпуни правни положај, којима су аустријске војне власти обећале ускочке слободе био је уређен тек течајем стогодишње крваве борбе са Турцима, када је цар Фердинанд Други, својом дипломом од 15. новембра 1630. године српској ускочкој заједници признао самоуправу и извршио разграничење између њених органа, војних заповедника и цивилних власти. Тада су основани и нови српски православни манастири Марча, Лепавина и Гомирје.

Нешто другачије биле су ускочке прилике на јужним границама Хабсбуршке државе, око Сења и горње Далмације, као и доњих предела око Задра и Шибеника, који су на разне начине дошли под републику Венецију и временом запали у колоплет интереса Аустрије и Млетака, као и њиховог заједничког непријатељства према Турској, која се учврстила у личком и клишком санџакату, са тврдим градом Удбином. Временом, то се претворило у паклено клупко међусобних сукоба и крвавих обрачуна, у којима су српски ускоци, као респективни војни чинилац у овим суровим и неприступачним крајевима, играли водећу улогу.

Језгро народног покрета за ослобођење било је у Равним Котарима, флишном пољу између Задра и Шибеника са градом Бенковцем и низом ускочких села (Полаче, Корлат, Врана, Брибир, Жегар, Будин, Лепури, Земуник), а предводиле су га ускочке харамбаше, међу којима се истицао симбол народног отпора Стојан Јанковић (1635-1687, поглавар далматинских Срба, сердар Котара, коњички капетан, заповедник тврђаве Островице) и главно лице „ускочког циклуса“ српске јуначке епике из збирке Вука Караџића. Око историјског лика Стојана Јанковића највише се трудио његов директни потомак др Бошко Десница, (1886-1945) адвокат и архивски радник из Обровца, аутор обимног дела Историја котарских ускока 1646-1684, САНУ, Београд, 1950.

Стојан Јанковић (1635-1687) Фото: слика око 1850. из радионице Ф. С. Дриолија, Архива, Народни музеј

СТОЈАН ЈАНКОВИЋ ПРОТИВ ЦАРЕВИНЕ

„Освојењем Клиса у марту 1648. године престала је у Далмацији свака дјелатност млетачке војске. Притешњена на Кандији, Венеција је бацила (на Крит – Б.З) сву своју снагу, препуштајући одбрану Далмације Богу и ускоцима“ (Бошко Десница, Стојан Јанковић и ускочка Далмација, СКЗ, Београд, 1991, стр.98 passim). Млетачки генерал и проведитор Далмације Леонардо Фосколо превукао је на своју страну 28.000 српских душа и препустио им судбину своје провинције, склонивши се на галију код задарског острва Првић, одакле је слао наредбе и вредне награде морлачким поглавицама Јанку Митровићу (1613-1659), његовом сину Стојану, браћи Илији и Филипу Смиљанићима, браћи Баљцима, Вуку Мандушићу, калуђеру Петронију Селаковићу, попу Шорићу и многим другим, који су кидисали на Турке и продирали дубоко на југ, преко Цетине, на Имотски, Омиш и Макарску и даље према Херцеговини, а на северозапад, преко Велебита, на Удбину и Кладушу, заузимајући тврде градове Клис, Сињ, Скрадин, Книн све док 1684. нису заувек отерали Турке из Северне Далмације и дела Лике, што је Венецији од Европе признато, а Србима остала слава, смрт и вечни спомен у народној песми. У њој је Стојан Јанковић досегао размере хомерског хероја свог доба, о чему пише Ђурић у својој знаменитој Антологији:

„Стојан је – како сами Турци говоре – ‘љута под каменом гуја, стари мегданџија, који је додијао цару и ћесару, у Латинској краљу латинскоме’. Под раскошним рухом и оружјем, смеђих до рамена брка, ‘необичан јунак погледати’ син прослављеног Јанка од Котара, он ниче свуда као и земље и шири страх и трепет. Везаних руку он је кадар да седморицу непријатеља растави са душом. Од његовог даха ‘уз јелу се узвијају гране’. Од његове руке гине знаменити турски јунак Тале од Орашца“ (Војислав Ђурић, О јуначкој поезији, СКЗ, Београд, 1954, стр. LX) као и чувене турске поглавице Али бег Дураковић, Реџеп ага Филиповић, Ибрахим ага Ковачевић, ага Велагић, ага Пајазитовић…

У фебруару 1666. заробљен је у боју код Обровца на Цетини, где је погинуло много Турака, између осталих алај-бегови Атлагић, Ченгић и Бараковић. Одведен је султану у Цариград, али је оданде успео да се избави после 14 месеци, што описује епска песма „Ропство Јанковић Стојана“. За војне заслуге одликовала га је Република златном колајном Св. Марка вредном 500 дуката и доламом, именован је каваљером Serrenisimаe и добио посед у Исламу Грчком „са 2400 гоњала земље“. Убијен је током напада на Дувно 1687. Његов млађи брат Илија такође се борио против Турака, али млетачка власт није успела да га уклопи у свој војно-управни систем. Одметао се од Републике у време мира и нападао турске земље. Славио је, као и сви Митровић – Јанковићи, Ђурђевдан. У јесен 1683. године покренуо велики устанак против Турака после њиховог пораза код Беча када предузима своје личне походе на Лику и Босну. Отровали су га Млечани 1693. године, али је идеја општег српског устанка на Балкану остала да живи.

Спомен-попрсје Вука Мандушића на Цетињу Фото: Wikimedia Commons, August Dominus, CC BY-SA 4.0

МРКИ ВУЧЕ ПОДИГНИ БРКОВЕ

То је можда и био разлог што је, повративши се са своје раскошне галије као победник, генерал Фосколо више истицао Вука Мандушића у иначе пропалом рату Венеције за Крит. Вук је заиста био див-јунак, кога је Његош „позајмио“ из далматинске традиције у свој „Горски вијенац“. Десница мисли да је Његош нашао Мандушића у гусларској песми из Равних Котара „очаран његовом пуноћом и звонком љепотом, узео га отуда и њим крстио оно микеланђеловски силно оличење мушкости у свом ‘Вијенцу’. По Златовићу и Колендићу, Вук Мандушић доселио се у Шибеник из Петровог поља или Промина са народом кога је Ружић дигао на устанак проти Турцима и превео у млетачко подручје…

„Мандушић је дакле прешао Млечићима концем фебруара 1648, а како је погинуо 31. јула исте године то је његово ускочко дјеловање у дуждевој служби трајало свега пет мјесеци. И већ та кратка дјелатност била је довољна да име Вука Мандушића отме забораву и да му отвори двери народне епопеје“ (Десница, нав. дело, 91). Фосколо, који још не беше побегао на своју галију, описује млетачком Сенату како је Мандушић пришао неопажен планинама, затим како „напада турска насеља ненадно у освит дана, пали џамије са хоџом који таман окуише, хара, пљачка, подмеће ватру и враћа се натоварен плијеном и одсјеченим главама, бранећи се од потјера пролазећи кроз бусије. У попратној депеши, Фосколо пише да је ‘влашки капетан Мандушић искушан у свим потребама, доиста врло храбар, али уједно и смотрен, што је необично својство код људи његовог кова…

Кад би за капетана Мандушића дошла друга колајна једнака Шорићевој, јер је он на Крајини цијењен више него иједан други. Те награде Мандушић није доживио… Уместо тога, неки харамбаша из Дрниша сведочи о Мандушићевој погибији: ‘Бијућ се жестоко са Турцима побисмо их педесет, од којих смо двадесет тројици покидали главе и оставили их на пољу… Наших је пало око двадесет, а међу њима јадни Мандушић. Турци, којх је могло бити дванаест хиљада одоше пут Книна, а ми се вратисмо у Скрадин’. На то Фосколо додаје: ‘ Из Шибеника стиже потврда о погибији јадног Мандушића, којему нек Господ Бог подари рајско насеље, погибији коју је он прије смрти осветио смрћу петорице Турака. Био је заиста храбар војник, скроман и некористољубив војвода. Ја сам живо осјетио његов губитак, ради штете која ће отуда настати за опћу ствар’… Из тог суда би могао да се изведе закључак да јунаштво није давало присупа у народну епопеју, него кад је било спојено својствима која су изазивала симпатије и стицала народну љубав“,  закључује Десница. (исто, 56 passim) „А у руке Мандушића Вука биће свака пушка убојита“ додаје однекуд Његош. Вук погину, али је Крајина и данас пуна вукова и пушака.

Морална вертикала ускочких поглавица имала је пресудног удела у градњи јуначког епоса Крајине. Нису само храброст и умешност били „довољна улазница“ за вечни спомен ових и још десетине хиљада лудо смелих Срба у борби против душмана са полумесецом и латинским крстом на самој граници свега православља.

Тражило се од хероја још нешто, што избија на површину на Видовдан у селу Далматинском Косову, недалеко од Книна, код цркве (сада манастира) Лазарице, како описује Мирко Королија: „Народ све ‘љут Србаљ’ прихватио је пуним грлом и грудима појање, ирмос, стихиру или тропар, који се састојао из три вечито опетујуће речи: ‘Свјатог Цара Лазара’…Тако и српски народ из Северне Далмације једнпут годишње сабира се на том пољицу, да својом заједничком животном и духовном снагом изазове своје полубогове, своје јунаке, цареве и угледнике, да му даду нове снаге за одолевање и спремање далеке победе. И живело се тако с године на годину, од Видовдана до Видовдана, полажући инстинктивно и несвесно на тај датум, на обављање тог мистичног видовданског обреда готово главно тежиште заједничког живота“ (Королија, нав. дело, стр.133-134). Тежиште заједничког живота!

И после „Олује“ сакупља се данас српски народ на овом месту око једне једине водиље. Косово! То Косово не постоји за српски народ од 1389. него кажу да је од памтивека све једна битка, један рат, иста жртва и спремање вазда далеке победе. Нису бесмислене и узалудне жртве Стојана Јанковића на Цетини ни Илије Смиљанића на забитом велебитском Вучјаку, ни мајора Тепића, ни стотине хиљада других. Све је то једна битка која никада не престаје за одбрану државности, идентитета и вере што се кроз векове преноси и траје.

 
Божидар Зечевић

Печат, Број 879, 24. април 2026. године