Политика, 17. 5. 2026, Како су у Северној Македонији присвојили Марка Краљевића – Отимање српске баштине

Фреска Краља Марка (лево) и ктитора Каља Вукашина (десно), изнад јужног улаза у цркву Марковог манастира (Маркова Сушица, Скопље, 1345-1372), посвећеног Светом Димитрију (у средини). Фото: Wikimedia Commons

На данашњи дан 1395. године на Ровинама (код Арђеша, Влашка, данас Румунија), на Влашкој гори, у бици Отомана под Бајазитом и локалног војводе Мирче, погинуо је српски Краљ Марко Мрњавчевић, као вођа једне од помоћних турских снага отоманских вазала.  Четрдесетак година касније Константин Филозоф  у свом Житију деспота Стефана пише да је Марко уочи битке рекао Константину Дејановићу: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату“.

У Маричкој бици учествовалe су македонска и турска војска, а син краља Вукашина и народни јунак био је Mакедонац, пише на северномакедонској „Википедији“

Краљ Вукашин Мрњавчевић и његов брат деспот Угљеша нису били Срби, а погинули су на реци Марици бранећи Македонију од турских освајача, бар тако тврде северномакедонски историчари на „Википедији“.

„Маричката битка одиграла се на реци Марици близу села Черномен (данас Орменио у Грчкој) 26. октобра 1371. године. Отоманску војску предводио је Лала Шахин-паша, а македонску Вукашин Мрњавчевић и његов брат деспот Угљеша“, пише на „Википедији“.

На истој страници овог историјског памфлета стоји да су зараћене стране биле: Прилепско краљевство серске државе и Османско царство. Сер је град на северу данашње Грчке, а у средњем веку био је једна од обласних престоница у Душановом царству.

Северномакедонски „историчари” у дигиталној библиотеци, када описују Маричку битку, говоре о хришћанској војсци, а не српској која се супротставила турским снагама.

Иначе, Маричка битка, или Бој код Черномена, одиграла се на реци Марици у петак 26. септембра 1371. између снага Османског царства под вођством беглербега Лала Шахина и српске војске коју су предводили краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша.

Турски заповедник Лала Шахин одлучио је да Србе нападне на препад у ноћи између 25. и 26. септембра. Пред зору, свом силином ударио је на хришћански логор код Черномена, на десној обали Марице, четрдесетак километара од Једрена. Српска војска није била спремна за битку, што су Турци искористили, део ратника су побили у логору, а део натерали у реку.

У Маричкој бици погинула су оба брата, и Вукашин и Угљеша Мрњавчевић. Бој између Срба и Турака одиграо се код данашњег места Орменио у грчкој области Еврос. Поље на којем се одвијала битка Грци и данас зову Сирф синдиги – српско погибље.

Како су у Северној Македонији присвојили Марка Краљевића Фото: снимак екрана

Маричка битка први је већи сукоб српских и турских снага и она је означила почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан Силни.

Краља Вукашина наследио је његов син Марко, у народу познат као Марко Краљевић. Северномакедонци су и овог најпознатијег српског јунака из епских песама прекрстили у „чистокрвног Македонца“.

У њиховој дигиталној енциклопедији се наводи: „Марко Краљевић је најпознатији јунак епског фолклора, не само међу Македонцима већ и шире на Балкану. Марково краљевство било је у Македонији, са Прилепом као престоницом и стога се сматра македонским краљем“.

Право је чудо како модерни књижевни северномакедонски језик може да истрпи ту количину колосалне историјске глупости. Дакле, по тој логици и цар Константин, рођени Нишлија, највећи је српски владар, већи и од цара Душана и краља Милутина.

Северномакедонци протеклих година нарочито су се истакли по „историјској хајдучији”, па онда не чуди ако су могли да присвоје Александра Македонског и његовог оца Филипа, што не би и браћу Мрњавчевиће и Краљевића Марка.

Античком грчком владару Александру Великом подигли су више споменика у Скопљу, Битољу и другим местима, али су неколико година касније морали да стружу назив са мермера на којем је било уклесано – Александар Македонски.

На дугом путовању ка ЕУ морали су, бар јавно, да се одрекну Александра и оца му Филипа, по коме су назвали градски стадион у Скопљу. Сада су им остали српски владари и јунаци, али није јасно што су прекрстили само Мрањавчевиће, краља Вукашина, брата му деспота Угљешу и Марка Краљевића, зашто нису узели и цара Стефана Уроша Четвртог Душана Немањића.

Он је столовао у Скопљу, ту се и прогласио за цара, зар није логично да буде први северномакедонски цар? Наравно, под условом да северномакедонски историчари занемаре бугарског цара Самуила, који је владао знатно пре Душана.

После смрти цара Душана, 20. децембра 1355. године, на српски престо је ступио његов син Урош. Стари хроничари, летописци, упамтили су га као високог, лепог мушкарца, „детињег ума и разума. У тренутку кад је преузео власт Урош је имао 18 година, а неискуство младог владара искористили су бројни великаши како би се осамосталили у областима које им је цар Душан доделио. Царску власт су признавали само када им је то и колико одговарало.

Августа или септембра 1365. године Урош је разделио и властиту царску власт, а краљевско звање и круну, односно право на савладарство даровао је Вукашину Мрњавчевићу.

У северномакедонској „Википедији“ наводи се да „не постоје поуздани подаци о пореклу породице Мрњавчевић, јер савремени писани извори не пружају податке о њој“. Додуше, помињу дубровачке изворе и Мавра Орбина, Херцеговину и Ливно, владара Мрњаву, који одлази на двор цара Душана, али нигде не постоји реч – српски.

Релевантни историјски извори говоре да Марко Краљевић потиче из српске властелинске породице Мрњавчевића, која води порекло из Херцеговине.

Најстарији поуздани историјски податак о Мрњавчевићима заиста потиче са простора Херцеговине. Дубровачки историчар и хроничар Мавро Орбин (1563–1614) забележио је у 16. веку да је родоначелник породице био сиромашни племић по имену Мрњава из области Захумља и да су његови синови рођени у граду Ливну у Херцеговини.

Властелин по имену Мрњава помиње се око 1280. године у служби српске краљице Јелене Анжујске у Требињу. У овом херцеговачком граду, средишту старе области Травуније, 1346. први пут је забележено име Марковог стрица Угљеше, који је тада био намесник цара Душана.

Мрњава се прво преселио у Благај на Буни, место где је некада столовао кнез Мирослав, брат Стефана Немање, а потом и на двор српског цара и краља Стефана Уроша Душана Силног.

Међутим, упркос историји и науци, данашњи северномакедонски онлајн историчари сматрају да Марко Краљевић, као ни његов отац краљ Вукашин нису били ни Херцеговци, ни Срби, него грађани државе настале крајем 20. века. Или бар претече делегата АСНОМ-а (Антифашистичко собраније народног ослобођења Македоније), родоначелника нове нације, идентитета и наравно историје, који су се окупили у српском манастиру Прохор Пчински 2. августа 1944. године.

Никола Тркља