Политика, 18. 1. 2026, Војвода Вук у сећању Јадра, Подриња и Србије

Старавински вис (1035 m), место погибије Војводе Вука (1350 метара северозападно од „Грунишког виса”, Груништа, на топографској карти Војногеографског института означен је као Врот, 1128 m) Фото: Wikimedia Commons, Petar Milošević

Савременици су команданта Јадарског четничког одреда описивали као човека строге личне дисциплине, ненаметљивог, а чврстог ауторитета и јасно израженог моралног кодекса

Име Вojина Поповића, познатијег као Војвода Вук, не припада само војној историји Србије, већ и простору из којег је црпео снагу, Јадру и Подрињу. Веза између овог краја и његовог ратног пута није само организациона или географска, већ дубоко људска и симболична. Јадарски четнички одред, којим је командовао од првих дана рата, представљао је војни израз једног граничног простора навикнутог на сталну будност, на одбрану и одговорност која се не преноси на друге.

Јадарски четнички одред формиран је 4. августа 1914. године и окупљао је борце са подручја Јадра и Подриња, али и добровољце из других крајева, укључујући Србе из Аустроугарске монархије, па чак и из Америке. Назив одреда није био случајан, Јадар је у том тренутку симболизовао и границу и упориште, простор из којег су потицали људи навикнути на ратне прилике, али и на строгу самодисциплину. Војвода Вук је у тим људима препознавао поузданост и спремност да се, без много речи, изврши задатак.

Сачуване фотографије и записи сведоче о сталном ангажовању Јадарског четничког одреда на најтежим задацима, као што су извиђање, диверзије и обезбеђивање осетљивих праваца. На њима се види војна свакодневица без патетике: борци у покрету, извиднице на острву Штефанац током одбране Београда, портрети људи чија су лица одражавала озбиљност времена у којем су живели.

Посебно место међу тим сведочанствима заузимају фотографије самог Војводе Вука, његовог побратима и заменика, мајора Душана Јездића, као и потресна фотографија тек рођене Вукове ћерке Слободанке, која је у очев штаб стигла свега два дана после његове погибије.

Савременици су Војводу Вука описивали као човека строге личне дисциплине, ненаметљивог а чврстог ауторитета и јасно израженог моралног кодекса. Није пио алкохол, није се издвајао од својих бораца и инсистирао је на поштовању цивилног становништва и забрани пљачке. Његове наредбе сведоче о уверењу да рат, колико год суров био, има границе које се не смеју прећи. Управо у тој мери огледа се и његов однос према Јадру, крају који је кроз историју опстајао захваљујући јединству, реду и осећају части.

Јадарски добровољачки одред Војводе Вука у Великом рату (август 1914. г – јануар 1915. г), Никола Филиповић и Немања Алексић Фото: Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца, Звечан, 2025.

Посебну тежину имају и сведочанства страних посматрача. Швајцарски криминолог Рудолф Арчибалд Рајс бележио је да су добровољачке и четничке јединице у српској војсци одликовали ред, унутрашња контрола и ауторитет старешина који је почивао на личном примеру. Такав поглед са стране потврђује да лик Војводе Вука превазилази локалне оквире и улази у шири европски контекст разумевања ратне етике.

Војвода Вук је погинуо 29. новембра 1916. године, у борби са бугарским јединицама, код коте Сива стена (Старавински вис), у близини села Груништа. Смрт је дочекао одбијајући повлачење, иако рањен. Његови саборци изнели су тело са бојишта носећи га на рукама, у тишини која је говорила више од било каквих речи. Тај призор остао је дубоко усађен у памћење преживелих и постао део неписане историје српског страдања и достојанства.

На том истраживачком трагу настала је и књига „Јадарски добровољачки одред Војводе Вука у Великом рату”, аутора Николе Филиповића и Немање Алексића, као резултат готово петогодишњег рада на прикупљању и систематизацији архивске грађе, релевантне литературе, сведочанстава и фотографског материјала. Аутори су настојали, како су истакли на недавној промоцији књиге у читаоници Библиотеке Вуковог завичаја, да ратни пут Јадарског четничког одреда и личност Војводе Вука сагледају целокупно, у споју локалног искуства Јадра и ширих историјских процеса Великог рата, без идеолошких поједностављивања.

Сећање на Војводу Вука данас је највидљивије сачувано у споменику подигнутом у Београду, у парку на Топличином венцу, свечано откривеном 1936. године. Споменик је дело вајара Ђорђе Јовановић, једног од најзначајнијих српских скулптора прве половине 20. века. Та скулптура не говори само о једном војводи, већ и о времену у којем су крајеви попут Јадра давали људе спремне да личну судбину подреде општем добру. Управо у тој тихој вези између места, људи и историје налази се разлог због којег се име Војводе Вука и данас изговара са поштовањем, не као мит, већ као опомена да су одговорност и част темељ сваког трајног сећања.

Татјана Јовичић