Политика, 24. 5. 2026, Никола Тркља: Моша протерао Карађорђа са Калемегдана

Калемегдан: Споменик вожду Карађорђу откривен 1913. године, архивска разгледница Фото: Wikimedia Commons, Завичајно одељење Библиотеке града Београда

Када је откривен споменик српском вожду, револуционар и сликар Моша Пијаде рекао је да је то „бронзана наказа и срамота за Србију и да ту ругобу треба пијуком срушити”

Требало је да прође више од стотину година од устанка у Орашцу да Срби коначно подигну споменик своме вожду, човеку који их је повео у слободу и ослобађање од вишевековног турског окупатора. Уочи самог почетка Великог рата Карађорђу Петровићу на Калемегдану подигнут је монументални споменик који је изливен у Риму. Чиниле су га скулптуре слепог гуслара, два војника из Првог српског устанка и балканских ратова, жена са дететом, богиња Ника и на врху – вожд Србије.

Међутим, када је откривен 11. августа 1913. године, нису сви били задовољни његовим изгледом. Посебно се није свидео револуционару и љубитељу модерне Моши Пијади, који је у Правди написао да је то „бронзана наказа и срамота за Србију и да ту ругобу треба пијуком срушити“.

Прва идеја да се подигне споменик Црном Ђорђу и то насред Теразија у Београду јавила се још 1853. године, али није реализована из политичких разлога. Слободан Јовановић наводи да је предлог о подизању споменика утемељивачу српске модерне државе потекао од Томе Вучића Перишића, који је за време владавине кнеза Александра Карађорђевића заправо владао из сенке. Споменик је требало да симболизује идеју о уједињењу српства, засновану на жељи да се нација интегрише кроз визуелни лик митског хероја. Карађорђе је био симбол борбе против Турака и због тога су турске власти биле против да Срби подижу споменик националном хероју. Убрзо после тога, уместо Карађорђевића, на власт су дошли Обреновићи.

Идеја је поново оживела почетком 20. века, а Министарство војно расписало је конкурс за подизање споменика Карађорђу, који је објављен 21. септембра 1908. године, у Српском техничком листу. Услови конкурса су били јасни – споменик је „морао визуализовати идеју која треба да се изобрази у чисто војноисторијском духу“.

У априлу следеће, 1909. године, у сали Официрског дома у Београду, направљена је изложба приспелих радова, после чега је одабран модел који је приложио сликар рођен у Сплиту, скулптор и декоратер Пашко Вучетић. Око конкурса и подизања споменика распламсала се једна од најжучнијих јавних полемика у српској средини пре Првог светског рата. У лето 1912. године из Рима су стигли сви бронзани делови за споменик и смештени су у зграду Подофицирске школе. Почели су и радови на Калемегдану, али је све обустављено због избијања балканских ратова.

Тријумфални повратак српске војске са фронта био је прилика за свечаност и отварање споменика вожду Карађорђу на Калемегдану. Пре подне 11. августа 1913. године, у присуству бројних званица, споменик је открио краљ Петар. У свечаном говору краљ је посебно захвалио српским војницима који су личним прилозима помогли изградњу споменика родоначелнику модерне српске државе.

Чим је свечано откривен, споменик се нашао на удару жестоких критика, а међу критичарима највише се издвајао револуционар, комуниста и сликар Моша Пијаде.

У чланку „Једна нова болест” Моша Пијаде наводи да се јавила некаква „манија за подизањем споменика“, да се не води рачуна и да је довољно да „неки одбор са доста муке и просјачења сакупи одређену суму новца… да би негде у калемегданском зеленилу никло ново страшило за питоме птице и шетаче“. Називајући Карађорђев споменик чудовиштем, Пијаде се иронично пита како ће бити „осветницима Косова и Сливнице када гледају ту утробу“.

Пијаде истиче да је „престоница скоро добила једну наказу више“, да војник који прима дете у ствари „намигује на публику“, а „фигури виле место је у народним песмама, а не на споменику и камену, где је препуштена болесном романтизму“.

Ипак, по Моши Пијади, „најбеднији део споменика“ је сам Карађорђе, за кога каже да је приказан у „положају резигнираног човека, без снаге, полета и самоуверења“, због чега се пита да ли је уметник радио овај споменик „у помрчини“. Фигуру Карађорђа назвао је „бедном“, да „личи на цепаницу“ и да је у „ставу који је мизерно глуп“. Због свега овога он закључује да ту „ругобу треба срушити пијуком“.

Моша није срушио Карађорђа, али јесу Аустријанци у време окупације. Убрзо почиње Велики рат, а аустроугарски окупатори, под изговором да је оштећен, склањају споменик. Истовремено у Бечу почиње изливање великог бронзаног споменика цару Фрањи Јосифу, који је требало да заузме Карађорђево место.

Споменик цару је одливен, натоварен на лађу и стигао у Београд, али је српска војска била бржа и ослободила престоницу. С обзиром на то да су Аустријанци поскидали већину звона са београдских цркава и од њих излили топове, донета је одлука да се бронзани Фрањо претопи и од њега су сачињена звона на цркви Ружици на Калемегдану.

Нико није знао шта се десило са самим Карађорђем, али поједини делови споменика су сачувани, тако да фигура слепог гуслара још увек постоји и чува се у депоу Музеја града Београда. Било је предлога да се „Карађорђев гуслар“ врати на светлост дана, на место одакле је уклоњен, али је све убрзо заборављено.

Створена је нова држава, нове прилике и уместо захвалности устаничком вођи и творцу модерне Србије, на том месту подигнут је Мештровићев споменик на којем пише: „Волимо Француску као што је она волела нас 1914–1918. године“.

После Другог светског рата неколико истакнутих комуниста, уместо на гробљу, сахрањено је на Калемегдану – посмртни остаци Иве Лоле Рибара и Ивана Милутиновића пренесени су 27. марта 1948. године, а Ђуре Ђаковића на двадесетогодишњицу његове смрти 29. априла 1949. године.

Моша Пијаде је овде сахрањен марта 1957. године. Бисте Иве Лоле Рибара, Ивана Милутиновића и Ђуре Ђаковића постављене су 1949. године. Попрсје Моше Пијаде, рад вајара из Београда Славољуба Станковића, постављено је 1959. године. На зиду на којем се налазе бисте данас је натпис „Смрт фашизму – слобода народу“.

После стотину година на Калемегдану нема више ни трага споменика српском вожду Карађорђу Петровићу, али зато постоји споменик Моши Пијади.

Никола Тркља