Политика, 4. 8. 2026, У Поткозарју направио реплику дома из Далмације

Чоста Мала: Поново подигнут маслињак породице Богољуба Поповића Фото: Srbi.hr

Као дете Богољуб Поповић је 1944. био избеглица у Египту, а 1995. морао је да напусти свој дом у околини Шибеника, али је створио нови у Српској

Лакташи – Два пута је Богољуб Поповић био избеглица, први пут у шестој години, када су Италијани 1944. године спалили његово село Чиста Мала код Шибеника, а он с мајком и више хиљада Далматинаца доспео у избеглички логор Ел Шат у египатској пустињи. Одатле се вратио у пролеће 1946. године. Други пут, у 57. години, морао је да остави имање, родни крај, место својих успомена и 4. августа 1995. године, теран хрватском акцијом „Олуја”, трактором, заједно с комшијама и сународницима, крене у неизвесност.

„У Египту, у Африци, завршио сам први разред, а у ’Олуји’ све животне школе”, прича нам Богољуб Поповић, сада 88-годишњи становник Трна код Лакташа.

Његова животна прича налик је на филм. Два пута је боравио у пустињи – први пут као избеглица у Египту, а други пут у Аустралији, где је отишао 1. децембра 1969. године, да заради за бољи живот своје породице. Два пута је, после два рата, обнављао дом, садио винограде и маслињаке. У Трну, где живи с породицом, супругом Божицом и синовима Гораном и Зораном, док је кћерка Ружица, после студија и удаје отишла у Америку, оживео је завичај, изградио куће, конобе, засадио смокву, маслину, винограде и стекао статус винског витеза општине Лакташи. Његова винарија „Далмати”, истог имена као претходна на адреси у Чистој Малој, добитник је две златне медаље на Фестивалу вина у Бечу.

„Хтео сам да ме овде, у новој средини, све подсећа на моје, у рату спаљено, а после рата обновљено имање у Далмацији, где сам имао 10.000 чокота винове лозе и производио 15.000 литара вина. Имао сам 450 стабала маслине. Шта бих ја друго радио, него оно што најбоље знам, што ми је у срцу. То је садња винове лозе и производња вина”, каже Богољуб уводећи нас у причу о највећем избегличком таласу у Европи после Другог светског рата, када је међу 250.000 Срба у Хрватској кренуо према Републици Српској и Србији.

У приколицу је сместио болесну мајку, супругу, троје деце и неколико комшија.

„Заједно с њима повезао сам ракијски казан, ништа друго. Успут, свако се чудио и снимао, фотографисао… Кажу – види овога, оставио сву имовину, а повеза’ кота’ за ракију. А ја сам размишља’ – идем у непознато, било где да станем, има шљива, јабука, крушака, воћа свакојаког, испећи ћу ракију па од тога преживети. Тако је и било”, препричава Поповић, с јасним далматинским нагласком, драматичне догађаје, као да прелистава странице романа.

До Бањалуке је путовао 50 сати. Размишљао је само о парчету земље где је слобода и где неће страховати за децу, за породицу. Остављено велико имање, засади маслине и винове лозе, смокве и вишње, велике куће у Шибенику и Водицама, богато газдинство у родном селу с механизацијом… нису га сувише оптерећивали. Био је свестан, каже, да ће то нестати у пламену, бити уништено, разорено.

„После сталног бомбардовања нашег села и околине од стране хрватске војске и полиције, из окружења у којем смо се нашли, прво смо побегли у село Жежево код Ђевресака, а потом се запутили даље, било где, само да сачувамо голи живот”, сећа се Богољуб свега што је прошао и преживео током дугог путовања, у непрегледној колони која се преко Книна, Босанског Грахова, Кључа, Санског Моста, Приједора, споро кретала према Бањалуци.

„Овде сам, са супругом, кћерком, двојицом синова, бројном породицом, дошао без пара у џепу, а у родном крају имао сам све. На моју срећу, малу кућу с три дунума у Трну, у току рата, заменио сам за кућу у Водицама. Када сам зауставио трактор, пукла је цев од уља, под притиском, и замазала цео зид. Трактор се прегрејао. Помислио сам, мајко моја, да ми се то догодило у Лици, не бих се жив извукао. Овако, имао сам мало среће у тој великој, свеопштој несрећи”, приповеда Богољуб испред лепо уређене куће у Трну, окружен виноградима, воћњацима, смоквама из завичаја, шљивама чије су се гране поломиле од рода.

Поповић, други пут избеглица, није губио наду нити време. Веровао је да у новој средини, у Поткозарју, може да производи вино као у Далмацији, да изнова подигне имање и буде пример другима како се, снажном вољом и вером у свој рад, може све изградити и постићи. Већ у пролеће 1996. године, после хладне зиме, узорао је њиву поред куће и посадио виноград.

Чиста Мала: Богољуб Поповић у обновљеном маслињаку Фото: Srbi.hr

„Помислио сам, кад је Далматинац преживео зиму на минус двадесет, преживеће и винова лоза”, препричава Поповић околности и чуђење овдашњег становништва, које нема традицију у производњи грожђа и вина, уверено да клима не иде томе у прилог.

„Наиђоше једном”, прича нам, „док сам садио виноград, Момчило Крајишник и Драган Калинић, високи функционери Српске, мени познати са телевизије”.

’Помоз бог, јуначе, шта радиш?’, упиташе. А ја одговорих: ’Здраво, другови, садим винову лозу’”, сећа се Поповић. Тако је Богољуб први у Трну и околини засадио виноград. Већ прве године род је био добар. Охрабрен, купио је брдовити поткозарски предео површине 30 дунума, који га подсећа на Чисту Малу, и засадио још 8.000 чокота далматинске и српске сорте винове лозе, али и шљиве, смокве, бадеме, орахе…

„Многи су се чудили. Говорили су, овај Далматинац је скренуо с памети, није при себи, где ће овде, у равници, успевати винова лоза. А сада, многи ме следе и траже савет, подижу винограде. Производим вино, то је најбоље што знам. Знао сам да дробим камен, али овде камена нема. Зато ми је преостало моје прво и најдраже занимање”, прича наш саговорник.

За вино, Богољуб је добио бројне награде на сајмовима, фестивалима, изложбама у земљи и иностранству, а његова вина постала су веома цењена.

Први пут после рата, Богољуб је 2007. године отишао кући у Чисту Малу. Затекао је све спаљено, разорено, уништено. Као што је и претпостављао. Само зидине, гомиле смећа и коров. Виноград, стабла маслине, ораси, вишње, смокве… све је посечено.

„Знао сам и пре шта се догодило, да је имање које сам мучно стицао нестало у пламену. На зидовима у кући, на гарежи, исписане поруке мржње према Србима. Према мени. Није ме то уплашило. Био сам упоран да кућу обновим. Добио сам донацију и почео, по други пут пут, после два рата, све изнова. Засадио сам и 120 стабала маслине, која сада редовно рађају. Обновио сам производњу маслиновог уља. И виноград сам опет засадио”, одлучан је Поповић да сачува имање наслеђено од предака, за синове, унуке и наредне генерације Поповића, да знају и чувају место свога порекла.

У Чистој Малој борави неколико месеци годишње. Од Европске уније, као узоран пољопривредник, добио је трактор и приколицу.

„То је мали трактор од 26 коњских снага. Леп је ка’ цурица. Користим га за радове у пољопривреди, а на трактору идем и у продавницу, у суседно хрватско село. Са мном нико од њих не разговара, када наиђем закрећу главу на другу страну, али ме нико и не напада, не вређа. Па добро. Ако тако мора бити – нека буде”, констатује наш саговорник показујући нам ракијски казан којег је довезао у „Олуји” и чува га као драгоценост и успомену, међу великим бачвама од ростфраја и бурадима пуним вина. „Задовољан сам”, рече нам, „јер је само проклет човек увек незадовољан”. Можда казан, као својеврсну реликвију, опет врати у Чисту Малу, одакле га је одвезао пре три деценије. И о томе често размишља.

Богољубов виноград у Поткозарју, као и друго воће, родили су ове године као ретко када пре. Биће опет пуне бачве вина. Уз поздрав, и констатацију на одласку, домаћин нам узврати: „Богољуба је Бог погледао. И на томе, нека му је хвала!“

Милан Пилиповић