Политика, 7. 5. 2026, Призренски Ђурђевдан, нека нова стварност

Саборна црква Великомученика Георгија, Призрен, 17-22. 3. 2004. Фото: СПЦ, Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска

Радост празника у храму Светог Ђорђа од којег су после Погрома 2004. године остале само зидине има посебан значај у дану страдања нестала је интима призренских Срба

Ђурђевдан, слава Призрена, саборног храма у центру овог града и крсна слава митрополита рашко-призренског Теодосија, обележили су јуче низом догађаја. Викарни епископ моравички Тихон је у беседи, пред неколико десетина присутних верника и гостију, говорио о смислу жртвовања Светог Ђорђа, истичући да ми не живимо прошлост, већ „будућу стварност“.

Радост празника у храму Светог Ђорђа од којег су у Погрому 2004. године остале само зидине има посебан значај у дану страдања нестала је интима призренских Срба, дарови богатих и сиротиње трагови средњег века и уметност која је говорила да је најгоре прошло. Историја града и овог простора рекла је нешто сасвим друго. Сада, након обнове, на хладном мермеру почиње да живи нека нова стварност.

„Икону за целивање је донела моја породица“, каже Бојан, а по зидовима неки наивни цртежи и дечији радови.

„Од многих смо данас непожељни“, каже митрополит Теодосије и наглашава да су и данас „многи спремни да својим животом осведоче светиње и дела наших предака“. Иде литија око храма, косовска полиција је на капији, а понеко униформисано лице надзире догађаје са оне стране црквене ограде. На зачељу литије три војника КФОР-а.

За свечаном трпезом Хор призренске богословије Свети Кирило и Методије пева „Што је лепо под ноћ погледати где господа рујно вино пије“ и „Онам онамо, да виђу Призрен“.

Стара разгледница Призрена крајем 19. века, Тврђава Призрен (Каљаја) и српски део града са куполом Цркве Светог Спаса Фото: Друштво пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена

Влада Младеновић стално живи у Призрену и има потребу да се рукује са свима који дођу, недостаје му руковање. Јасмина Савић стоји у призренској народној ношњи, свечана и важна.

Призренски Ђурђевдан је употпунила изложба фотографија „Слике живота“ коју су приредили Марко Марковић и Горан Судимац. Реч је о првим фотографијама Косова и Метохије у боји које су настале 1913. године, захваљујући француском мецени Алберу Кану. Он је овде послао свог фотографа Огиста Леона и забележио је град и свет тек изашао из ропства „Француски фотограф се најдуже задржао у Призрену, очаран лепотом овог града, и ту је урадио највише фотографија“, рекао је историчар Марко Марковић на изложби коју су организовали Центар уметности у Призрену, Архив Косова и Метохије, Галерија уметности у Приштини и Дом културе „Грачаница“.

Историчар Александар Гуџић је на почетку истакао значај фотографије као историјског извора и подсетио присутне на реалност у спречавању фалсификовања данашњег тренутка и пружању реалног увида у могућности заједничког живота.

Призрен на снимку Ханса Хилденбранда из 1923. године: Тече Бистрица испод Подкаљаје и Светог Спаса Фото: Међуратна разгледница, приватна архива

Директор Центра уметности у Призрену Бојан Бабић, који од 1999. године на различите начине брине о култури у Призрену, подсетио је на непрекинути континуитет културног и духовног живота.

„На изложеним фотографијама за вечност је сачуван Призрен, и он се на исти начин чува данас у сликарима, песницима, фотографима, и свима који овај град воле. Ми смо као институција сервис уметника и уметности.“ Он је најавио нове трибине, разговоре и манифестацију „Спасовдански дани“.

На изложби су наступале музичке наде Анђела Доганџић и Ангелина Шмигић, а присуствовали су игуман Светих Архангела Михајло Тошић, отац Саво Шмигић, званичници Ненад Филиповић и Маријан Станисављевић.

Живојин Ракочевић