Српски меморијал, 28. 5. 2026, Владимир Умељић: „ОЈ СВИЈЕТЛА МАЈСКА ЗОРО…“

Компилација насловних страна таблоида поводом 21. маја 2026. године Фото: AI generated, ChatGpt, Standard.co.me

Горњим речима почиње химна Црне Горе, коју је Секула Дрљевић 1937. сачинио. Она се наравно орила и при прослави двадесете годишњице одвајања Црне Горе од Србије, спроведено од стране режима Мила Ђукановића.

То је уједно било и одвајање од бесмртног Његоша и читаве династије Петровића, Марка Миљанова и многих других, али у извесном смислу само повратак другим и сасвим друговрсним црногорским „перјаницама“, Секули Дрљевићу и Савићу Марковићу Штедимлији.

„Политика“, Београд јавља 21.05.2026:

„На пријему који је црногорски премијер Милојко Спајић приредио поводом 20 година од обнове независности Црне Горе, у винограду ’13. јул Плантаже‘, код Винског подрума Шипчаник, окупило се друштво које је, само по себи, довољно за политичку фотографију године. Влада је најавила присуство највиших државних званичника, представника власти, дипломатског кора, медија, НВО сектора и јавног живота, а међу присутнима су били Јаков Милатовић, Андрија Мандић, Мило Ђукановић, Филип Вујановић, Душко Марковић, Ранко Кривокапић, Никола Ракочевић, Гојко Перовић, Мираш Дедеић, као и европска комесарка Марта Кос.

Слика је, дакле, била готово савршена за Дан независности. Мило Ђукановић као политички отац пројекта, Филип Вујановић као његов институционални пратилац, Душко Марковић као човек система, Ранко Кривокапић као идеолошки чувар 21. маја, Мираш Дедеић као симбол антисрпског црквеног експеримента и, наравно, Андрија Мандић и Гојко Перовић, као посебан украс вечери.

Посебно је драгоцено што је ту био Андрија Мандић. Човек који је годинама добијао подршку Срба у Црној Гори на причи да 21. мај није њихов празник, сада се појавио на прослави тог истог 21. маја, да својим присуством покаже како се политичка кичма може савити до нивоа протокола. Некада отпор, данас здравица и уместо оног не пристајемо, данас мора због функције. А српски народ је гледао у чуду овај синошњи државни редослед седења или стајања, сасвим небитно.

Ништа мање симболично није ни присуство Гојка Перовића. Ако је Мандић био политички знак капитулације, Перовић је био црквено-интелектуална фуснота исте вечери у име Митрополије црногорско-приморске. У друштву у којем се појављује и Мираш Дедеић, човек би очекивао бар мало осећаја за симболику. Али, изгледа да је Шипчаник синоћ имао чудесну моћ, да су се у њему разлике топиле брже него што су се некада давала обећања српском народу.

И тако је пријем поводом Дана независности постао више од свечаности. Постао је изложба политичке амнезије. На једном месту нашли су се они који су 21. мај стварали разним махинацијама, они који су га годинама славили и користили као симбол дистанце од Србије, Српске православне цркве, српског језика и српског идентитета. И они који су, бар декларативно, требало да буду глас народа који тај датум не доживљава као свој празник.

Србима у Црној Гори сада остаје само да добро погледају ту слику. Јер понекад један пријем каже више од стотину саопштења. А овај је рекао сасвим довољно.“

Оно што боде очи при овој прослави, то је да аутор црногорске химне није био довољно померен у фокус збивања. Јер он је својевремено, заједно са својим саборцем Савићем Марковићем Штедимлијом, несумњиво утро пут Милу Ђукановићу и данашњој црногорској независности.

Покушајмо овде кратко да исправимо ту нелогичност, такорећи неправду.

Секула Дрљевић је био једна од две узданице Анте Павелића из Црне Горе. Студирао је право у Загребу, где је био члан Српске академске омладине¹, а потом се вратио у Црну Гору и укључио у политички живот.

После Првог светског рата преселио се у Земун и активирао у вођству „зеленаша“, црногорског сепаратистичког покрета. Забележена је његова сарадња и пријатељство са хрватским политичарима Стјепаном Радићем, Влатком Мачеком и Антом Павелићем.²

Већ 1921. године он је изјавио да су „србијански и црногорски „менталитети дијаметрално супротни“, 1941. године је тврдио да Црногорци уопште нису Словени, већ динарски народ потекао од античких Илира³ а 1944, под окриљем геноцидне хрватске државе, у Загребу објавио текст „Тко су Срби?“, где је оптужио „агресивну српску политику“ за све бивше и садашње проблеме на Балкану, представио етничке Србе као „дегенерисану расу“ и подвукао њихову „сличност са Јеврејима“.⁴

Закључно, остало је забележено да је он лично 1945. одредио четничког војводу Павла Ђуришића, као и њему блиске Петра Баћевића, Драгишу Васића, и Захарија Остојића, који су се при повлачењу од надирућих партизана нашли на територији хрватске државе 1941-1945. и били заробљени, да буду стрељани од стране усташа, што се потом и догодило у Јасеновцу или околини.⁵

Секула Дрљевић је по завршетку рата успео да се докопа Запада тј. логора за расељена лица у Јуденбургу, где су га 10. новембра 1945. открили саборци Павла Ђуришића и убили.⁶

Биографија Савића Марковића Штедимлије, друге Павелићеве узданице из Црне Горе, показује значајне паралеле са Ђукановићевим професионалним путем, не само због великих осцилација при одабиру политичких опција, којима се приклањао.

Он своје јавне наступе почиње као „бјелаш“ и учествује у прогону сецесионистичких „зеленашких комита“, чији политички наследници и данас представљају монтенегринску ударну трупу Мила Ђукановића. Затим постаје комунистички симпатизер, због чега га 1923. избацују из подгоричке гимназије. У двадесетим годинама XX века почиње да заступа тезу о Црногорцима, као „политичком народу“ у оквиру српства.⁷ Врло брзо иде корак даље и почиње да пропагира „самосвојни идентитет црногорске нације“. ⁸

Није случајно да се онда 1928. сели у Загреб. Тамо 1937. излази његово „научно дело“ под називом „Црвена Хрватска“, у коме по први пут тврди да је Црна Гора заправо старином ето та „црвена Хрватска“.

Исте године се у Загребу рађа и Дрљевићева химна: „Ој свијетла мајска зоро…“ и мало је чудно да се његова творевина није звала по Штедимлијиној „науци“: „Ој свијетла Црвена Хрватско…“, али добро, можда би римовање било отежано, јер рогобатно, нескладно, шта ли…

При томе се Штедимлија једино и искључиво позива на латинску верзију „Летописа Попа Дукљанина“ под називом Regnum Sclavorum. Историјска наука каже следеће о тој верзији летописа:

„Хрватски историчар црногорског порекла Штедимлија (1937) у делу Regnum Sclavorum (Kraljevstvo Slavena), које је у ствари хрватска верзија Летописа Попа Дукљанина, проналази термин Црвена Хрватска, која се простирала од Дувна до Драча. Тај текст историчари одбацују као веродостојан извор пошто не само да се зна да је пристрасан и написан у Хрватској 5 векова после оригиналног летописа, већ је у тоталној контрадикцији са историјским изворима из истог периода“. ⁹ Сама чињеница да постоји ’хрватска верзија‘ која је ’пронађена‘ вековима касније дискредитује Regnum Sclavorum као иоле озбиљан извор, историчари га представљају као ’wishful thinking‘ односно оно што би Хрвати волели да буде а што је ипак далеко од истине. Paul Stephenson пише да је тај текст „одбачен од стране историчара“ (dismissed out of hand by historians) као и да је „сачуван само у касним и претерано измењеним верзијама‘“ (preserved only in late and wildly divergent versions). Такође се каже да „разне непрецизне и тотално нетачне тврдње чине овај извор непоузданим“ (Various inaccurate or simply wrong claims in the text make it an unreliable source.). Овај спис је по мишљењу већине модерних историчара углавном фикција (This work is, as the majority of modern historians think, mainly fictional, or wishful thinking).¹⁰

Од 1941. Штедимлија постаје главни пропагандиста Анте Павелића, ради на оснивању „Хрватске православне аутокефалне цркве“ под распопом Гермогеном и 5. јула пише чланак Das freie Montenegro („Слободна Црна Гора“) у хрватском недељнику на немачком језику Neue Ordnung („Нови поредак“).

У том чланку тврди да Црногорци нису Срби, већ заправо Хрвати и Илири, као и да је језик којим се говори у Црној Гори само један дијалект хрватског језика. Такође износи како православна црква у Црној Гори никада није била део Српске православне цркве и да Црногорци признају римског папу за духовног лидера. Даље тврди да су Мусолини и Хитлер заштитници независне Црне Горе у новој Европи.¹¹

Тиме је доследно крунисао свој „научни“ и политички рад.

После рата је био осуђен на затворску казну од осам година, затим га је Мирослав Крлежа удомио у Југословенском лексикографском заводу. Преминуо је у Загребу 1971.

Као што је горе било речено, чудно је да ови рани весници данашње црногорске независности налазе тако мало пажње при прослављању исте. Но можда би српски представници и учесници могли да пораде на томе, да се ова неправда исправи.

Па макар први и најгласније запевали: „Ој свијетла мајска зоро…“

Dr sci Phil, dr Владимир Умељић

Фусноте

Вишњић, Чедомир (2013). Србобран 1901.-1914. – Српско коло 1903. – 1914., pp. 399. Загреб, Београд: СКД Просвјета, Службени Гласник.
Vukčević, Boško S. (1994). Tito: Architect of Yugoslav Disintegration. New York, New York: Rivercross Publishing
Banac, Ivo (1992) [1984]. The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics (други отисак другог изд). Ithaca, N.Y: Cornell University Press.
Frank, Chaim (2010). „Anti-Semitism in Yugoslavia”. Antisemitism in Eastern Europe: History and Present in Comparison. Frankfurt am Main: Peter Lang. Стр. 67—112.
Fleming, Thomas (2002). Montenegro: The Divided Land. Rockford, Illinois: Chronicles Press.
Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: The Chetniks. 1. Stanford: Stanford University Press. Стр. 447–448.
Đurković, Miša (2013). Tamni koridori moći. Belgrade: Ukronija. ISBN 978-86-84807-81-8. Стр. 129.
Исто, стр. 130.
CHRONICLE OF THE PRIEST OF DUKLJA (Ljetopis’ Popa Dukljanina), Copyright: Paul Stephenson, 9 September 1998. Revised May 2000, July 2010.
Исто
Petrović, Rastislav V. (2005) [1997]. Црногорске усташе (3. допуњено изд). Beograd, Стр. 63-64.