Вечерње новости, 28. 4. 2026, На стазама српских ратника од Лерина до Кајмакчалана: Капија слободе сведочи о јунаштву

Кајмакчалан, капела Светих Петра и Павла на врху Свети Илија Фото: Политика, travelmacedonia.info

Огрејало је на Кајмакчалану, на коти 2525 – ’Капији слободе‘, крајем априла 2026, на само осам испод нуле успели смо да прокопамо рупу кроз смет који је завејао врата зелеђене капеле Светих Петра и Павла, посвећене српским јунацима који су овде изгинули пре 110 година. Црквена врата била су отворена, сасуљали смо се низ снег до олтара са мноштвом икона и уписали имена на влажни папир отворене књиге утисака.

Завејана унутрашњост капеле Светих Петра и Павла на врху Свети Илија Фото: Борис Субашић, Вечерње новости

Смрзнути ловоров венац и српску заставу на њему тврду као лим, лед је сјединио с подом црквице. Упалили смо воштанице у свећњаку наспрам мермерне урне у којој се налазило срце великог српског пријатеља Арчибалда Рајса. Неко ко разуме рат и ратнике оставио им је на дар флашицу ракије и цигарету, као што се обично ради на нашим сеоским гробљима. Није било простодушнијег и примеренијег дара сенима хиљада ратника који нису разумљиви данашњој псеудо-религији ’здравог живота‘. Они нису мислили о животу када су јуришали четири километра узбрдо кроз барикаде од бодљикаве жице и под ураганском ватром бугарских митраљеза и артиљерије на врх Свети Илија, планинску коту 2525. где је почињала тадашња Србија.

На поклоњење сенима ратника кренули смо преко вароши која се 1916. звала Лерин, а од 1926. Флорина, по грчком закону којим су укинути готово сви историјски словенски топоними. Станислав Краков и Стеван Јаковљевић тада су разговарали са овдашњим становништвом на српском, а данас је то немогуће, као што је немогуће користити старе срспке војне карте без упоредног списка старих и нових имена.

Према Лерину је крајем августа 1916. кренула бугарска офанзива на непотпуно опремљену српску војску која је тек стигла са Крфа. Уз страшне борбе и губитке Срби су се повлачили ка Островском језеру, данашњем Лимни Вегоритиди. Прошли смо крај њега у блиставом сунчаном јутру и наставили вожњу кроз бујне расцветале воћњаке на земљи натопљеној крвљу ратника.

Ступили смо на праг планине Ниџе, крај Чегана, данашњег пасторалног сеоцета Агиос Анастасиос, где је 26. августа 1916. Шумадијска дивизија зауставила Бугаре. Пели смо се оштрим серпентинама ка ски-центру Ворас и прошли крај шиљатих стрмоглавих стена забитог планинског села Кели, некадашњег Горничева, где су 14. септембра 1916. српске Прва и Трећа армија кренуле у контранапад уз стрмину на којој и мотор аутомобила губи дах. Дринска дивизија је незадрживо напредовала трасом данашње саобраћајнице с леве стране оивичене стрмом падином погривеном густом шумом, а се десне провалијом. Српски ратници савладавали су бугарска митраљеска гнезда која су их чекала на свакој кривини серпентина скривена међу тамним четинарима, све док нису стигли до данашњег паркинга скијалишта. Крај њега стоји велика гола стена са малом спомен-таблом бугарским војницима прве линије одбране врха Кајмакчалана које су Дринци збрисали од 16. до 18. септембра.

Одатле почиње успон од око четири километра, са висинском разликом од око 500 метара на коме је од 20. до 30 септембра 1916. погинуло, рањено и нестало 4.643 српских војника. На том простору су се 10 дана смењивали напади и контранапади, а сваки метар се освајао бомбама и бајонетима. Кајмакчалан је у силовитом јуришу коначно освојен последњег септембарског дана, а када је 3. октобра освојен и врх Флока и почело гоњење Бугара низ падине Сокола, Капија слободе била је отворена.

Кајмакчалан: Српска осматрачница Фото: Политика, Ристо Шуковић, Дигитална библиотека Матице српске, ратна разгледница

Стене на којима стоји капела тада су биле црне од ватре и црвене од крви. Испузао сам из храма кроз рупу у снегу. Поглед је шетао по суседним крвавим врховима Старков гроб, Старков зуб, Кочобеј, Флока на којима је као и на Кајмакчалану слој априлског снега био дебљи од метра. Испод њих се простирала широка пруга заснежених шума у којима су се 1916. усталили српски и бугарски ровови све до 1918. и пробоја Солунског фронта. Током две ратне зиме ту се водио рововски рат о коме се није много писало јер је био страшнији од окршаја у сусрету. Нису у рововској војни само меци и гранате узимали животе, већ и промрзлине, ’планинско лудило‘, болести. Током зимских мећава свежа храна и по недељу дана није могла да се допреми у линије ровова у којима су војници живели у дубоко укопаним хладним земуницама.

Из њих су се, у снежном априлу 1917, српски војници поново одазвали на позив великих савезника из Антанте и кренули у офанзиву. Нису добили помоћ и искрварили су на девичански белом снегу под Кајмакчаланом по коме увек брише ледени ветар који реже као бријач. Планинарским штапом сам разбио лед на клатну залеђеног звона крај капеле и оно се мукло огласило над овим величанственим и страшним местом.

Двојица усамљених грчких турно-скијаша удаљених педесетак метара стали су, изненађени, а затим скинули капе и прекрстили се. Знали су да су Срби дошли да одају пошту прецима. Врх Свети Илија, на данашњој северномакедонско-грчкој граници, увек ће бити српска света земља.

Бојиште на Кајмакчалану, годину дана после битке Фото: Архива, НБС, Ристо Шуковић

ПЛАНИНСКИ ПАКАО

Међу јунацима Кајмакчалана био је и поручник Станислав Краков, новинар и писац, чија се редакција ’Времена‘ налазила у истој згради, на истом спрату, где су данашње ’Новости‘. Путовање на Кајмакчалан било је ходочашће траговима које су оставили он, уз биолога и писца академика Стевана Јаковљевића и криминолога и књижевника Арчибалда Рајса. Они су истински хроничари пакла Маријовских планина, што је заједничко име за масиве Ниџе, Кожуф и Сокол који раздвајају данашњу Грчку и Северну Македонију. У септембру 1916. оне су биле планинске међе Србије ослобођене у балканским ратовима, по страшној цени од 31.800 људи погинулих и умрлих од болести.

 
Борис Субашић