Вести, 3.7.2017, Обнова спомен-капеле жртвама усташа у Ливну: Ни кости им нису биле свете

Слојеви српских костију у јами Пролог Фото: Будо Симоновић „Огњена Марија Ливањска“

Ако све буде по плану, 30. јула ове године, на Огњену Марију, односно свету великомученицу Марину, у Ливну ће бити поново отворена обновљена и уређена спомен-капела са криптом у којој вечно почивају посмртни остаци 1.587 жртава усташких покоља почињених над Србима у овом крају, углавном на Огњену Марију и Светог Илију 1941. године.

Капела са криптом је, да подсетимо, подигнута у лето 1991. године и у њој су 11. августа положене кости жртава извађене из двадесетак јама и са губилишта у Ливну и селима рубом Ливањског поља.

У крипти су изложени и разноврсни предмети нађени у јамама и плитким ракама, непобитна сведочанства и докази усташких зверстава испољених над Србима у овом крају током организоване и добро испланиране акције затирања трага Србима по монструозном геноцидном пројекту Анте Павелића: трећину Срба покатоличити, трећину раселити, остале побити.

У ливањском крају тај сулуди наум је спроведен доследније него игде јер се приступило систематском уништењу тако да у појединим великим селима није остало ока за сведока (Голињево на пример, а слично је било и у Горњим и Доњим Рујанима).

Оно што злочине у ливањском крају издваја и чини бестијалнијим од сличних у другим крајевима јесте чињеница да су људе у највећем броју живе бацали у јаме безданице и што није било милости ни према трудним женама и деци – побијено је више од 700 деце до 12 година, а само у Голињеву је у јами завршило и 24 некрштене деце.

Кад су по избијању ратних сукоба 1991-1995. године и стварања нове Независне Државе Хрватске, односно кад су до речи и власти дошле новоусташе, верни потомци неверних предака и злотвора, Срби из Ливна и околине су у највећем броју успели да избегну судбину својих предака.

Бојовници Фрање Туђмана су се тада окомили на српску, православну цркву у Ливну, и посебно на спомен-капелу и крипту, непобитна сведочанства усташких зверстава. Капела је тешко оштећена, а кости и изложени предмети разбацани и разнети.

Помоћ из Фонда патријарха Павла

Захваљујући прегаоцима и добротворима окупљеним око Бихаћко-петровачке епархије и нарочито Ливњацима, активистима из Удружења Огњена Марија Ливањска (поред Београда, има своје подружнице и у Новом Саду и Бањалуци), и црква и капела су обновљене:

– Однедавно је почело и фрескописање спомен-капеле у Ливну – каже Гордана Достанић, секретар Удружења Огњена Марија Ливањска. – По благослову епископа бихаћко-петровачког Атанасија капелу осликава мр Горан Јанићијевић, ванредни професор и помоћник директора за наставу Академије Српске православне цркве за уметност и конзеравцију у Београду.

Од њих су у животу још Милица – Милка Бошковић, удата Маљковић (живи у Сурчину), Мара Лалић, удата Јурић (живи у Банатском Деспотовцу) и Божана – Боја Лалић, удата Радета (живи у Ливну).

Средства за фрескописање је обезбедио Фонд патријарха Павла при Патријаршији у Београду, а очекује се да радови буду завршени до краја месеца, када се, већ по традицији у Ливну одржава парастос жртвама. Свечаност освештавања спомен-капеле очекује се ипак тек на јесен.

До тада ће у крипти бити уписана имена, односно изложени спискови свих жртава, а како незванично сазнајемо, постоје и велики изгледи да се у костурници нађе и посебни крст намењен ливањским жртвама, који треба да стигне из Јерусалима.

Потресно сведочанство

Пре 26 година, 11. августа 1991. године када су у спомен-костурницу у Ливну положене мошти жртава усташких злочина, промовисана је и књига „Огњена Марија Ливањска“ нашег новинара Буде Симоновића, потресно сведочанство о овим злочинима, исповести случајно преживелих и извађених из јама, са списковима свих жртава.

Књига је од тада доживела шест издања у великим тиражима (два од тих издања су финансирале „Вести“, односно компанија Нида Ферлаг), а књига је преведена и на енглески и руски језик.

Спасавао и Хрват

Једно од најстрашнијих губилишта у ливањском крају била је јама Равни долац на Динари у коју су усташе 30. јула 1941. године бациле 218 Срба из Доњих и Горњих Рујана, углавном жена и деце. Четрнаесторо од њих је преживело и, захваљујући Хрвату Винку Томашу, извађено из јаме након месец и по дана.

Б. Симоновић – Вести