Глас Српске, 1. 5. 2025, Годишњица акције ’Бљесак‘: Село Медари нестало у 30 минута

Медари, Западна Славонија, инфо-табла, илустрација Фото: Глас Српске, Documenta.hr

ОКУЧАНИ – Акција Хрватске војске и МУП-а Хрватске под називом “Бљесак” на подручје Западне Славоније, које је било под заштитом снага УН изведена је прије 30 година, 1. и 2. маја 1995. године .

Током операције убијани су српски цивили, нападнуте су избјегличке колоне, а након операције на подручју тадашњег УН сектора Запад остаће 2.000 до 3.000 Срба, што значи да је подручје напустило готово цјелокупно српско становништво.

Предсједник Документационо-информационог центра ’Веритас‘ Саво Штрбац изјавио је да је хрватска војна злочиначка акција „Бљесак“ представљала завршно етничко чишћење Срба из Западне Славоније, те да за ове злочине нико није одговарао, упркос прикупљеној обимној документацији, преноси Танјуг.

Штрбац, који је присуствовао помену страдалим Србима у Бљеску у Цркви Светог Марка у Београду, напоменуо је да је прво етничко чишћење Срба са тог подручја почело још у јесен 1991. године када је између 60.000 и 70.000 Срба очишћено из 167 села и неколико мањих градова.

За Западну Славонију је, каже Штрбац, интересантно да је то област која је била под заштитом УН коју су Хрвати очистили од Срба, посебно око Окучана, као и да се ни после толико година број српских повратника не повећава, односно да их је остало 1.500, док је више од 15.000 отишло.

Истичући чињеницу да за ове злочине нико није одговарао, Штрбац је рекао да је Хашком трибуналу у име Владе тадашње Републике Српске Крајине доставио прикупљене доказе, али да тај случај никада није покренут.

Он је навео да акција „Бљесак“, односно ниједан почињени злочин, нису били обухваћени хашком оптужницом и пресудом хрватским генералима Анти Готовини, Младену Маркачу и Ивану Чермаку.

Штрбац је напоменуо да су и у Хрватској покушали да воде неке своје поступке, али је увијек остајало у преткривичној фази.

Он је подсјетио да је Хрватска вратила БиХ сву документацију, која јој је послата захваљујући полицији Републике Српске, а која је водила истрагу против 14 команданата који су учествовали у акцији Бљесак.

– На моје и изненађење многих других, хрватска Влада је одлучила да то врати нераспаковано у Сарајево, уз образложење – ако ми будемо нешто радили заправо признајемо да су наши команданти и војска погрешили и кршили женевске конвенције, боље је само да кажемо да су наши непогрешиви – рекао је Штрбац.

Он је подсетио да су и у Србији прикупљани подаци од Веритаса, других извора, породица убијених и рањених и избјеглица, посебно за два села која су највише страдала – Пакленица и Медари.

– Све је то достављено, али је још у преткричвној фази, а осумњичена су НН лица – рекао је Штрбац.

Масакр

Првог дана акције, око шест часова у селу Медари, тада општина Нова Градишка, хрватски су војници, усмртили су за 30 минута 22 цивила од њих 24 колико их се тада затекло у селу. Злочин су преживјеле двије дјевојчице, и то само зато што их је препознао и заштитио један хрватски војник.

Од 22 убијене жртве овога злочина, троје је дјеце (брат и сестра Горан и Гордана Вуковић, у доби од једанаест и осам година те њихова сестрична, Драгана Вуковић, у доби од седам година) и 12 жена.

Убијено је седам чланова породице Вуковић, а најстарија жртва имала је 88. година.

Звјездана Вукајловић (тада Дићко), која је преживјела масакр, испричала је прије неколико година да су се тог јутра пробудили јако рано, прије шест часова.

– Мама је отишла на посао у Окучане, гдје је за УНХЦР радила као патронажна сестра, а тата у двориште по дрва. Сека и ја смо га чекале у кухињи гдје је требао наложити ватру и направити нам доручак. Одједном смо зачуле комешање, приближиле се прозору и видјеле да нашој кући прилазе војници. Тати је један од њих рекао: „Жељко, предај се.“ Добио је метак у чело и пао на праг кухиње – тако је за портал Новости причала прије три године 32-годишња Звјездана Вукајловић, чији је отац Жељко Дићко убијен у Медарима.

– Очито је то направио нетко тко га је познавао. Јер како би му другачије знао име. Иако сам тада имала шест година, одмах ми је било јасно што се дешава. Инстинктивно сам секи ставила руку на уста да је не чују како вришти. Нису нас примијетили па су отишли даље. А онда су услиједили ужасни крици наших првих комшија. Била сам дијете, шта сам могла направити… – додаје Звјездана.

Двадесетосмогодишњи Жељко Дићко, чија се кућа налазила свега 20-ак метара од базе мировних снага УН-а, прва је од укупно 22 жртве. Међу убијенима хладним и ватреним оружјем је и Жељкова мајка Ружа Дићко (52). Од свих који су тога дана били у Медарима, преживјеле су једно Звјездана и њезина двије године млађа сестра Слађана које данас живе у Њемачкој. Уз помоћ још једног, спасио их је хрватски војник којем до данас не знају име.

– Након неколико сати ишли су од куће до куће како би, ваљда, провјерили је ли итко остао жив. Чуле смо да се нетко приближава, па смо се сакриле у ормар. „Молим вас, немојте нас убити, нисмо вам ми ништа криве“, преклињала сам војника који нас је пронашао. „Не брините, дошао сам да вас спасим“ – одговорио је и потом ме узео у наручје, а други секу. Тако су нас носили до оближње куће у којој је био Црвени крст – говорила је Звјездана Вукајловић, која је о свему, још као малољетница, свједочила пред Жупанијским државним тужилаштвом у Осијеку.

Иако информације Министарства обране, објављене на његовим службеним страницама, показују које су тачно јединице ХВ-а биле на главним правцима напада на том подручју – а ријеч је о „81. гардијској бојни, Петој гардијској бригади, те дијеловима Прве, Друге и Треће гардијске бригаде“ – починиоци злочина до данас нису процесуирани.

Једини поступци, који се везано уз овај злочин тренутно воде пред хрватским правосуђем, они које су покренуле породице жртава.

У том контексту најпознатији је случај сестара Радмиле и Мирјане Вуковић, којима су у Медарима убијени отац Милутин (50), мајка Цвијета (45) и млађа сестра, седмогодишња Драгана. Трагичну судбину своје обитељи Радмила и Мирјана избјегле су само зато што су тог дана биле код родбине у БиХ. Након дугогодишње правне борбе током које су безуспјешно покушале остварити право на надокнаду штете за смрт чланова најуже обитељи, сестре Вуковић су уз правну помоћ Српског народног вијећа, подигле уставну тужбу. У њој се Радмила и Мирјана, које данас живе у БиХ, позивају на неучинковиту истрагу злочина, због које им је, како се наводи у тужби, повријеђено право на живот.

Водитељка Одјела за културу Српског народног вијећа Анета Владимиров подсјетила је лани да су потомци породице Вуковић покушали да дођу до правде пред правосудним тијелима Републике Хрватске, али да је њихов захтјев 2009. одбијен као неоснован.

– Убиство њихових ближњих, сестара Вуковић, третирало се као ратна штета, а не као ратни злочин. Као да се радило о породичном албуму фотографија, а не о живим људима, о седморо чланова породице Вуковић. И не само да је био неоснован, него су сестре Вуковић изгубиле кућу која је овршена захваљујући томе јер нису могле поднијети судске трошкове за ту „неосновану тужбу“. Мислимо да је овај податак вјероватно најгласнији од свих које данас с вама можемо подијелити – рекла је Владимиров.

Додала је да сјећање на страдале цивиле „није само чување достојанства њихових живота и српског народа који је у Републици Хрватској био аутохтони народ, а којег овдје више данас готово да нема“.

– Ради се о томе да сјећањем на жртве заправо чувамо властито достојанство и на страшноме мјесту постојимо, какво год да је оно – поручила је, прочитавши имена свих који су тога дана убијени у селу Медари.

Никаква права није успјела остварити ни обитељ покојног Жељка Дићка. Кармела Дићко, Звјезданина мајка, која живи без икаквих примања, у неколико је наврата тражила помоћ локалних институција, позивајући се на права која имају цивилне жртве рата.

– Речено ми је да немам то право, уз поруку да се мој супруг борио против хрватске државе. Да се уистину борио, онда не би погинуо у својој кући – причала је прије пар година Кармела Дићко.

– Остале су нам ружне успомене на тај несретни дан. Све нас подсјећа на ту несрећу – додаје Кармела Дићко.

Жртве

Љепосава Бурујевић, рођена 1925.
Миле Бурујевић, рођен око 1935.
Раде Чанак, рођен 1907.
Драга Чанак, рођена 1919.
Ружа Дићко, рођена 1943.
Жељко Дићко, рођеан 1967.
Драга Ђумић, рођена 1919.
Јован Грмуша, рођен 1933.
Јела Мркоњић, рођена око 1945.
Анка Ниниковић, рођена 1919.
Никола Поповић, рођен 1927.
Нада Поповић, рођена 1930.
Драган Романић, рођен око 1935.
Зорка Томић, рођен 1927.
Ката Влаисављевић, рођена 1930.
Анђелија Вуковић, рођена 1959.
Ранко Вуковић, рођен 1955.
Горан Вуковић, рођен 1984.
Гордана Вуковић, рођена 1987.
Милутин Вуковић, рођен 1945.
Цвијета Вуковић, рођена 1950.
Драгана Вуковић, рођенa 1988.

Вучић: Наша обавеза да тугујемо

Предсједник Србије Александар Вучић указао је да је данас 30 година од како су хрватска војска и полиција извеле злочиначку акцију Бљесак, у којој је, како је навео, убијено најмање 270 српских цивила и протјерано око 15.000 Срба из западне Славоније.

Вучић је напоменуо да су се у тој акцији неки од хрватских војника иживљавали из ваздухоплова над српским цивилима, који су покушавали преко моста у Градишки да пребјегну у Републику Српску.

– Наравно, у Хрватској су то славили, славе и данас. Ако неки имају право да се хвале својим злочинима, ми имамо обавезу да тугујемо за нашим људима који су страдали. У сваком случају, то је важан део наше културе сећања и са тим ће Србија, верујем, наставити – рекао је Вучић новинарима на Флориди.