Епархија нишка, 4. 11. 2015, Стогодишњица страдања нишких свештеномученика [из Архиве] – Списак жртава

Пирот: Повратак српских свештеника из бугарских логора, 1918. Фото: Епархија нишка

Апстракт: Поводом стогодишњице погибије свештеника и свештеномонаха епархије нишке у Првом светском рату (од 1914. до 1918. године), објављујемо текст о нишким свештеномученицима.

У Првом светском рату, бугарска војска је интернирала и убила преко 100 свештеника и монаха широм нишке епископије. Не постоји тачан број и тачна слика колико је свештеника пострадало, јер ти подаци из различитих разлога, нису научно прикупљени, обрађени и проверени.

По завршетку Првог светског рата, августа 1919. године, на ванредној скупштини српског свештенства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, проти Стевану Димитријевићу било је поверено да изради споменицу свештеника страдалих у Првом светском рату. Споменица је делимично објављена у „Веснику Српске Цркве“ бр: XV, од 24. јула 1919. године, а допуњена у истом часопису 1921. године, бр: IX-X, на странама 50-62. О страдањима свештеника нишке епархије писао је 1922. године и Јован Хаџи Васиљевић у свом делу „Бугарска зверства у Врању и околини 1915-1918,“ као и лесковачки учитељ и писац Сретен Динић у делу „Бугарска зверства у врањском округу“ штампаном у две књиге 1921. године. У новије време крушевачки прота Драгић Илић објавио је стара писана сведочанства о страдањима свештеника у својој књизи „Птице из Наиса“ из 2005. године.

О страдању свештеника нишке епархије, остала су сачувана сведочанства двојице преживелих пиротских свештеника: Милије Јончића (1870-1951) и Димитрија Мијалковића, који су сведочили и о томе како су преживели рат.

Сведочанство проте Милије Јончића објављено је у часопису „Српски православни календар Васкрсење за 1923. годину“, на странама 20-25, а објавио га је у делимично измењеној форми и Драгиша Г. Здравковић у својој књизи „Бесмртници округа Пиротског 1912-1920.“ штампаној у Нишу 1924. године. Због историографске важности, у наставку преносимо ова сведочанства.

 
СЕЋАЊЕ СВЕШЕНИКА МИЛИЈЕ ЈОНЧИЋА

Ниш је био пун избеглица међу којима и велики број свештеника. Ми се решавасмо да ли да останемо или да идемо за војском. „Ја лично остајем, а сваки од вас може радити по личном нахођењу“ беше одговор епископа Доситеја, на наше питање шта да радимо. И ми сви остадосмо, да са народом делимо зло.

23. октобра су ушли Бугари у Ниш. После 4-5 дана био је интерниран епископ Доситеј, а затим све свештенике који су се у Нишу затекли, позваше у управу града и том приликом управник нам рече, да је упутио питање влади о нам. „И ако будете интернирани не бојте се, јер идете у вашу братску земљу, у којој ћете бити наши драги гости,“ говораше нам он.

7. новембра добош је објавио, да се сви свештеници, професори, учитељи и чиновници јаве командантству најдаље до 10. новембра, ради примања „откритих листова,“ што је значило да нећемо бити интернирани, већ само за слободно кретање, да добијемо легитимације. Не слутећи ништа, шта нам се спрема нас 22 свештеника јавили смо се неки одмах, а неки у року, али уместо да добијемо „открит лист“ ми смо, како се ко јавио били затварани.

11. новембра изведоше нас из затвора и пред затвором видесмо још 3-400 несретника, војника и грађана. Нама, свештеницима придодаше још 2 официра и ова поворка робова у 9 сати пре подне пође из града Нишког пут Белој Паланци, где стигосмо у 11 часова увече прегладнели, преморени и премрзли.

У Белој Паланци нас 22 свештеника и 2 официра зауставише и уведоше у једну кафану, а ону групу војника и грађана отераше даље у мрак по блатњавом путу, да их и даље шиба ветар и киша док их и тих мука не ослободе.

У кафани нас прими официр неки Зарије Стојанов, који нам се лукаво „извињавање,“ што нам услед ратних прилика није могао спремити лепше преноћиште, али ипак да ћемо се моћи ноћас одморити за сутрашњи пут у 8 сати изјутра. Шта је ко имао вечерао је и једва је чекао да легне на прљави патос, назасрт ничим, како би што пре ухватио сан и у сну заборавио све патње душевне и физичке.

Само што смо заспали улетеше наоружани војници и почеше нас будити, да одмах морамо на пут, да бисмо сутра у 6 сати ујутру стигли у Пирот на воз за Софију. Када смо почели протествовати, да смо неспособни за даљи пут, војници нам одговараху кундацима по презеблим телима. На тај начин као стоку истераше нас пред кафану и уредише нас по 4 у ред.

Време беше страховито. Ветар хладан фијукаше, а хладна киша, помешана снегом удараше нас да нам се и крв леђаше. Када опора команда бездушног официра паде, да кренемо, наша поворка од 24 човека, опкољена наоружаним до зуба војницима крену кроз мртве улице окупиране вароши.

Свако заваравање беше ишчезло када један војник пок. Јанку Јанковићу, који беше болестан и хтеде напунити флашу са реке, која пролази кроз Белу Паланку, узвикну: „Шта ће ти вода, сада ћемо стићи, јер је врло близо!“

Заиста село Кременица од Беле Паланке не беше даље од 2 километара. Испред села седосмо да се одморимо и после неколико минути кренусмо даље још стотину метара и тада наредише нам да скренемо десно „јер је туда краћи пут за Пирот“ а на то им покојни поп Лука Марјановић одговори: „Да, да, ово је најкраћи пут за онај свет.“

Кад смо пошли преко једне њиве влажни ваздух проламаше лелек и опраштање изгубљених са својим милим и драгим. На месту „Јанкова Падина“ иза „Големог Камена“ војници се постројише за трен ока позади нас и почеше у леђа да нас пушкарају. Настаде јаукање и самртни крици несретника. Ја почех бежати уз брдо, а са стране од мене видех и једног официра, а одмах испед мене свештеника Тихомира Поповића и Јована З. Поповића. Кроз клисуру одјекују плотуни. Нас су такође опазили и окренули пушке к нама, а куршуми фијукаше широм целог брда уз које бежасмо. Ја наиђох срећом на један жбун и ту се прикрих и остадох до зоре. Око 6 сати видех војнике са једним официром донесоше канте са гасом, полише несретне свештенике и упалише их а даље од мене спазих, како са брега свлаче мртвог Зарију, па и њега метнуше на ломачу.

Ја сам, пошто се сва трагедија у „Јанковој Падини“ завршила и војници се вратили, скинуо свештеничку мантију и готово го провукао се до најближе куће и пошто сам се претставио домаћину као опанчар, затражих да ми да неко старо одело, што он и учини, а затим потражих маказе, да одсечем браду, изговарајући се, да не смем са брадом отићи кући, јер ће ми се деца поплашити. Али како он немађаше маказе, даде ми нож, којим одсекох браду, потом сам се одморио, кренем за Пирот и код куће све до 28. јуна 1917. године лежао сам испод патоса у скривници коју сам ја са женом преко ноћи ископао, а затим преко ноћи и дотеривао за угоднији мој смештај. 6. августа 1918. године био сам интерниран и ослободио се ропства, када је наша дична војска ослободила и цео наш напаћени народ.

Ето како сам се ја спасао, а како су моји другови и браћа страдали од немилостиве, прљаве и крваве руке непријатељске.

(Драгиша Г. Здравковић, Бесмртници округа Пиротског 1912-1920, 27- 31, Ниш 1924)

Сведочанство проте Димитрија Мијалковића објављено је у листу Политика бр: 53002, од 7. децембра 1930. године, на страни 10, под насловом „Човек који је побегао са губилишта.“ У наставку илажемо препис чланка.

СЕЋАЊЕ СВЕШЕНИКА ДИМИТРИЈА МИЈАЛКОВИЋА

Ових дана, навршило се петнаест година од страшног покоља српских свештеника, учитеља и остале интелигенције која се затекла у Србији окупираној од Бугара. Један свештеник који је заједно са сином вођен тада на губилиште и који је имао ту непојмљиву срећу да заједно са сином побегне испред саме смрти, пише нам сада и сам описује како је то било:

На дан Свете Катарине, 24. новембра по старом 1915, увече око 10 часова, извођени су из последње собе у начелству среза сурдуличког један по један Светимир Николић, резервни поручник из Пирота, па један студент, резервни поручник из Врања, па Марко Вапа, резервни потпоручник из Пирота, такође ђак, па један резервни потпоручник из Београда и један резервни потпоручник из Шапца и сви су били везани једним конопцем. За њима у други конопац везани су Анђелко Шопић свештеник, Серафим, јеромонах манастира темског код Пирота, ја, па Стојан Мијатовић, свештеник из крајинског округа, за њим мој петнаестогодишњи син Станислав Мијалковић, ученик IV разреда пиротске гимназије и на крају Владислав Шопић, дете од 12 година.

Сваког појединца су засебно изводили из собе, па пред улазом у среско начелство све до голе коже опицали, све повадили и часовнике и новчанике и перорезе и мараме и трпали у бошчу од једног стоног застирача који је држао сам командант у Струмици Јуруков. А претресао је и у бошчу трпао његов помоћник Маџаров. Како је који од нас изведен, опљачкан је, па везан у конопац.

Прво смо кренули ми, конопац у коме су била четири свештеника и два детета. Испред нас је носио један бугарски војник чкиљав фењер, а иза нас ишла су она петорица заробљених официра, док је поворку завршавало тридесет бугарских војника са пушкама и бајонетима. У том поретку сиђосмо на улицу, па око среске канцеларије избисмо на друм крај Врле Реке и друмом покрај реке навише до једног малог моста с десне стране. То је био гробљански пут.

На по пута повикаше бугарски војници:

– Стојте! Онај брадати официр побеже!

То је био Светимир Николић. Сви се обрадовасмо. Али мало после чусмо:

– Хајде, хајде, ухватисмо га.

Мислим заиста су га ухватили и очајавам:

– Ух, ја сам себи једну руку одвезао и мучим се око друге. Мислим да бежим, а они и онога џина стигли и ухватили. Али ако Бог да…

Сетих се онога облака што се спусти између спровода мртвог тела Свете Богородице и гонитеља. Тако може и нас Божија Промисао спасити, ако хоће. Само да не дангубим. Пружих руке иза неготинског свештеника Стојана да одвежем свога сина Станислава. Стојан ме осети:

– Мене, мене одвежи да дохватим дете.

Смакох му конопац с једне, па с друге руке.

И поп Стојан отиде у помрчину, на леву страну. Нико га не чу и не осети. Али у том часу калуђер Серафим изненађен повика:

– И поп Анђелко побеже!

Ја га лактом гурнух и он ућута.

Но сад се празан конопац отегао и не могу дете да дохватим у помрчини. За то дохватих конопац и претурих га преко обе руке да изгледа као да сам везан, па конопац као ведро из бунара вукох док дохватих мога сина. Брзо му смакох конопац с десне руке, али с леве не могу.

– Брже, сине.

– Не може, оче, торбица се увезала за конопац.

Бугари почеше да се препиру. Онај с фењером виче:

– Тука бе!

Показује нешто што личи на ископан гроб.

А они позади вичу:

– Оште бе, како тука!

Дете још неодвезано. Шта да урадим. Овако ћу:

– Војниче, војниче, оди откини детету торбицу да му не смета.

И војник с фењером одиста приђе, па откиде детету торбицу, задовољан што се дочепао бар неке пљачке. А кад се окрену и оде своме месту, ја брзо смакох детету с те руке конопац и дошапнух му:

– Бежи, сине!

Он се обема рукама ухвати мени око врата.

– Нећу, тата, без тебе! Ко ће нам чувати малу Мицу и Мику? Смакох му руке с врата:

– Бежи, сине и ја ћу.

Али он, на несрећу, не наже у ледину лево, него јурну десно испред нас и фењера. А ту на путу камењар, па се чуше ципеле. Погледах на ту страну, а оно зид од камења висок до појаса. Ухватиће га на зиду као зеца. Приметише га. Стаде вика. Смакох конопце са својих руку и окретох се лицем Бугарима, да ли ће потрчати од њих двојица, петорица, свеједно. Зубе имам, десет прстију, руке и ноге. Ту ћу да их претурам, само дете да не дохвате, а са мном после шта буде. Држим на грудима конопац и грчевито га стежем од страха и муке. Један је дигао пушку и као каписла нешто пуче, али пушка не. Мало затим опет каписла, па опет чегртање па трећа каписла, али пушка не пуче. Дете се претури преко зида и у истом часу одјекну плотун свих тридесет пушака.

Заборавио сам да треба и сам да бежим.

Плотун ме је тргао, те јурнух у противну страну. Још један плотун, не знам да ли за мном пуцају или за дететом, али ја сам већ на ливади изван пута. Убрзо затим и трећи, а затим загрокташе пушке појединце. У исти час чу се јаукање и кукање:

– Јао, јао, јао!

Да се крв у човеку следи.

Кад стигох доле на друм, застадох да мислим куд ћу сада. Горе су војници. Предамном река шуми и ломи се вода преко камења. С оне стране бугарска територија. Са ове друге наша варошица поседнута од Бугара. Тамо ћу. У свештеничком сам оделу, ако ме ухвате опет ће ме одвести на губилиште, али нека воде куд хоће.

Пређох преко моста, никога нигде нема. Само што даље да измакнем, а сутра када сване, горе ћу прегазити реку и отићи ћу до зида. Ако иза зида има крви, други нико није прескочио само моје дете. Онда не треба ићи кући. Зар ја да живим, а он да трули у земљи? Видео сам где је њихово команданство и командант. Биће тамо стражара њихових и пушака…

У том размишљању погрешио сам друм у ушао у неки ћорсокак. Двојица збили главе и шапућу. Неће бити да су Бугари. И заиста, то су била два младића Сурдуличана. Испричах им за покољ и замолих да ме склоне негде.

Један ме од њих поведе својој кући, а кад сам се опраштао са оним другим, ја га целивах у образ и замолих га, ако види кога страног момчића од шеснаест година да га зове „Цанко,“ па ако се окрене, он је, и нека му онда рекне да иде кући у Пирот.

Мој спасилац ме је крио ту ноћ а изјутра уведе ме у њихов дућан и сакри иза тезге. Доцније ме одведе у једно сопче иза дућана.

– Сине, ако имате маказе и чешаљ, дај их овамо! замолих га.

– Немој, господине, да се бријеш, грехота је.

– Опростиће Господ, сине. Грехота је, ако погинем, јер имам још двоје мале деце, а немају мајке.

И мој спасилац отиде, донесе и маказе и чешаљ и метну на сто пред мене.

Ја почех сам да режем. Отсекох леву страну браде:

– Ево, на мени нека је грех!

Па метнух браду у крило. Да не би младић, ако би му се ма када шта десило мислио да је ово зло учинио. Додах му маказе и чешаљ, те ме он лепо ошиша до коже.

Кад ме испрати на капију, ја га пољубих у чело и у образ:

– Како ти је име, сине?

– Милорад.

– А како оцу?

– Стојан.

– А презиме?

– Јанковић.

– А како прекор?

– Гребенчари.