Живадин Јовановић: Неко и мртве Србе опет покушава да убије

Сведок, број: 1014, децембар 2015 / јануар 2016.

Живадин Јовановић Фото: Печат pecat.rs

Иницијатива за изградњу Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку

Давно је речено – ко не поштује своју историју ризикује да му се историја понови.

А историја српског народа је историја вековног страдања за слободу, страдања бранилаца на фронту, али и страдања нејачи на кућном прагу, на улици, у збегу, цркви, школи, логорима, душегубкама, на вешалима, у јамама… У Србији и другим српским крајевима, али и далеко од домовине, на огромном пространству од севера Европе, преко Медитерана, до севера Африке.

Све то, указује на потребу да се у име поштовања жртава српског народе палих за слободу, у име жртава геноцида над српским народом, подигне Српски меморијал у Београду, главном граду Србије.

 

То треба да буде споменик, али и више од споменика: државна и национална институција за прикупљање, сређивање и проучавање документације о страдањима, геноциду и другим злочинима над српским народом, посебно током 20. века. То је дуг савремених генерација према својим прецима и пример будућим генерацијама како се треба односити према прецима и историји.

На то смо се подсетили посебно 2014. када смо обележили 100 година од почетка Првог светског рата и ове 2015. када се навршило 70 година од победе над фашизмом.

Осећамо се поносним на херојство предака у одбрани од агресора, на савезништво и огроман допринос победи над фашизмом и нацизмом као највећим злом у историји човечанства. Али, истовремено и потиштени, постиђени, па и забринути због слика недоличног стања у коме се налази велики број спомен обележја тим жртвама.

Истина, неки од обележја и споменика су обновљени, посебно они у Србији, као што је, на пример, обновљен споменик палим херојима Церске битке и неки други. Али, и даље је много тужних слика оронулих, или зубом времена оштећених спомен обележја, споменика и ратничких гробаља зараслих у шипраге, што више говори о непажњи, несхватању и небризи него о вечитом недостатку финансијских средстава.

После разбијања бивше заједничке државе, многи споменици у славу српских жртава за заједничку слободу, нашли су се у иностранству, у другим државама. Срби су протерани, многи споменици вандалски су порушени. Паралелно се одвија процес ревизије историје, изједначавају се жртве и њихови џелати, агресори и браниоци слободе, окупатори и ослободиоци, квислинзи и патриоте, фашисти и партизани.

При свему томе, запажа се тренд да се доведу у питање милионске жртве српског народа у борби за слободу Србије, али и за слободу Европе.

Драстичан је пример манипулације бројем жртава геноцида НДХ у логору Јасеновац где се 700.000 зверски убијених Срба, Рома, Јевреја и других антифашиста покушава свести на 70.000!

Неко и мртве покушава да ликвидира. Пошто су једном заувек ликвидирани из живота, у току је покушај њихове ликвидације из историје. Ствара се конфузија.  У име којих циљева?

Све то, указује на потребу да се у име поштовања жртава српског народе палих за слободу, у име жртава геноцида над српским народом, подигне Српски меморијал у Београду, главном граду Србије. То треба да буде споменик, али и више од споменика: државна и национална институција за прикупљање, сређивање и проучавање документације о страдањима, геноциду и другим злочинима над српским народом, посебно током 20. века. То је дуг савремених генерација према својим прецима и пример будућим генерацијама како се треба односити према прецима и историји.

Иако поређења носе одређене ризике, треба рећи да су неке друге државе и народи поодавно остварили сличне подухвате који Србији могу послужити као инспирација.

Да подсетимо, на пример, да јеврејски народ има такву институцију познату као „Јад Вашем“, а јерменски народ институцију „Арарат“.

Удружење грађана, на чијем је челу историчар академик Василије Крестић, прихватило је и наставља иницијативу за подизање Српског меморијала. Удружење је окупило већи број научника, културних и јавних личности из Србије, окружења као и из српског расејања. Заједнички је циљ стварање расположења у јавности и државним институцијама да се покрене предузимање конкретних корака за оснивање и подизање Српског меморијала.

Први је корак – постизање сагласности државних институција да је Српски меморијал дуг и потреба; други – доношење Закона о оснивању и изградњи Српског меморијала; трећи, утврђивање извора финансирања; четврти, израда пројекта и одређивање локације; и пети, почетак и рокови изградње.

Што се тиче финансирања, оно би требало да буде обезбеђено из комбинованих извора.

По мом мишљењу, део би требало да се обезбеђује из државног буџета, а део из донација и добровољних прилога грађана и удружења из матице и расејања. Што се тиче рокова, изградња и почетак функционисања би, свакако, захтевали најмање пет година, али то ипак треба препустити проценама државних органа и компетентних стручњака.

На крају, треба рећи да потреба за изградњом Српског меморијала, као најшире државне-националне институције не умањује потребу за подизањем или реконструкцијом других споменика и меморијала везаних за конкретне места од историјског значаја.