ФБ Репортер, 13. 9. 2016, Зорица Пелеш: Прота Стеван М. Димитријевић (1866-1953) из Архиве

Прота Стева Димитријевић (1866-1953) Фото: архива Зорице Пелеш

Сажетак: Циљ овог рада је да се на основу необјављених и објављених података да кратак приказ живота и рада неуморног проте Стеве Димитријевића, који је пуних 88 година дисао за српство и свој родни Алексинац, из кога је пешке кренуо на школовање у Београд. Био је професор и један од ректора чувене Богослоско-учитељске школе у Призрену (1899-1903; 1911 – 1920). Оснивач је први и декан Православно-богословског факултета у Београду (1920) на коме је био и први професор Историје Српске православне цркве. Био је професор петорице српских патријараха: Варнаве, Гаврила, Германа, Павла и садашњег Иринеја (био му је председник испитне комисије на матури у Призренској богословији). Такође је био и професор двојице светитеља: Николаја Велимировића и Јована Шангајског.

Овај рад представила је публициста Зорица Пелеш на међународном научном скупу „Алексинац и околина у прошлости – 500. година од првог писаног помена 1516-2016.“ Скуп је одржан у општини Алексинац 3.септембра 2016. године.

Најзаслужнији је што је Хиландар, чији је био референт при Генералном конзулату Краљевине Србије у Солуну (са краћим прекидима, у периоду од новембра 1905.године до априла 1911.године) остао у српским рукама. Одиграо је и кључну улогу, као делегат Црвеног крста Краљевине СХС, у време велике глади у Русији (у бившем СССР- у), где је од 16. јуна 1923. године до 10.марта 1924. године разносио помоћ у храни, лековима, одећи и обући за гладну православну руску браћу и због тога су га у Одеси изједначавали са светитељем.

Прота Стева је био несвакидашња личност у српском народу. Сав је киптео од родољубља и љубави за свој српски род, а посебно за свој родни Алексинац коме је много тога поклонио, почев од имања – воћњака и винограда – које је поклонио бившој Учитељској школи и на том имању саграђена је касније Техничка школа, која од 2004.године носи његово име. Алексинчани су једној улици дали његово име.

На Старом гробљу у Алексинцу, на коме се налази његова задужбина Светих Архангела, коју су осликали чувени руски сликари, који су пре тога под његовим вођством украсили цркву Св.Ђорђа на Опленцу, налази се и звонара за коју је он из Беча донео звона и одредио да сиромашни људи не плаћају ништа за звоњење истих.

Алексиначкој гимназији давао је прилоге у новцу, књигама и пригодним сликама с националним и библијским мотивима.

Где год је путовао доносио је и поклоне алексиначкој цркви: из Свете Земље, Русије, Грчке. И свим својим суграђанима увек је притицао у помоћ у свакој ситуацији.

Његов лик, живот и дело најлепше је одсликан кроз сећања његових бивших ученика, студената, пријатеља и поштовалаца и овде ћемо неке од њих навести.

Свети владика Николај Велимировић:

„Сам по себи као карактер прота Стева Димитријевић је несумњиво једна велика и оригинална личност у српском народу овог полустолећа. Он је добро разумео свога Господа да онај ко хоће Њему да угоди мора попут њега бити слуга свима. И прота је заиста био слуга свима који су од њега тражили неку позитивну услугу. Ниси му морао ићи на ноге, нити слати кола да га довезу; само ако си га ти позвао па био ти старији или млађи од њега, он би одмах допешачио до тебе својим дугим и вихорним корацима, баш као да је нарочито очекивао твој позив.

Српски епископи, митрополити и патријарси овога полустолећа тражили су савете од проте Стеве у многим тешким питањима.И он је у истини био главни саветник српских црквених поглавара, српске Патријаршије, јер је његово знање било неисцрпно, његово родољубве и верољубље несумњиво, његова дискретност позната.

Трудољубље проте Стеве просто не подлеже опису као ни трудољубље пчеле. Тешко је рећи на ком се он пољу више трудио: црквеном, националном, просветном или хуманом. Радио је много за добро Хилендара. Припремао је српски народ за ослободилачки рат 1912.године. На њега се ослањала Српска Влада у Београду више него на своје конзуле.

Био је то човек без икаквих страсти и порока: аскет, чист, уредан и умерен. Једина страст – и то племенита – била му је учинити неко добро дело, било појединцу или целини, по могућности да се то не дозна, не објави. У својој превеликој скромности он је као желео, да му цео живот прође анонимно. Стидео се похвала: никад није стављао ордење на груди, ништа осим сребрне значке Кијевске Духовне Академије. О новцу, плати, приходу мрзео је говорити. Понеког среброљубивог свештеника називао је „Кир Јањом“, а оне синове богаташке, оне београдске набобе, који су (пресићени свих порока и неспособни да дођу до икакве почасти у националној држави) отишли у комунисте, прота је називао „фалсификатима“.

Његов спољашњи изглед био је јако упадљив. Висока раста, дуге косе и браде, мало повијен напред, он је ходао увек журно, као да је за неким јурио или од неког бегао. Нарочито је падала у очи његова коса: густа, кудрава и таласаста, као смет снега или – како су неки запажали при његовом литургисању – као бео светитељски ореол око његова лица.

Његове благе плаве очи, вазда влажне и готове да заплачу над свачијим болом, ублажавале су утисак његове нептунске главе. Никад није викао, говорио је полугласно, готово шапатом, можда навикнут на то под дугогодишњим животом под Турцима. Био је јаког физичког састава. Много се кретао. Волео је телесни рад. У Призрену је посведневно радио у богословском воћњаку или винограду, а у Београду стругао дрва у свом подруму. Не зна се да је икад боловао. Увече је легао здрав а ујутру освануо мртав. Као сиромах проживео је цео свој дуги век и као сиромах умро. Од ране младости он се приволео царству небесном, послушан речи Господњој: „Не сабирајте себи блага на земљи, него сабирајте себи благо на небу.“

Алексеј Бељајев, руски конзул у Скопљу (1904):

„Протојереј Стеван Димитријевић без сумње један је од најистакнутијих у младом покољењу Срба руских васпитаника. Завршио је Београдску богословију, а затим Кијевску духовну академију. У току четири године био је ректор Призренске богословије, а сада је директор Српске гимназије у Скопљу. Довео је у пристојан поредак обе те школе. Основао је у Призрену „Фонд цркве Св. Георгија“ који је обезбеђивао сиромашном српском становништву кредит са ниским каматним стопама. Сада вредно ради на обнови старих српских манастира у широј околини Скопља. И у Призрену и у Скопљу се много потрудио око организације српских школа и око подмлађивања њиховог учитељског кадра.

Протојереј Стеван је најпопуларнији од свих српских националних радника у Старој Србији и Македонији. Нарочито га воле сиромашни српски људи, којима никада није одбијао да пошаље помоћ. Срби Призренци су га због његових заслуга изабрали почасним грађанином Призрена.“

Петар Кочић ( 1905):

„Од српских установа, на првом мјесту вриједна је спомена Српска мушка гимназија, која је интернатски урађена. Она је једна од највећих и најљепших зграда у Скопљу. На десној обали Вардара мајестетски се она издиже изнад ниских и незграпних кућерака са својих 40-50 одјељења, ограђена огромном бијелом авлијом, у којој се налази двориште и школски врт са необично лијепо уређеним повртњаком и цвејетњаком, из кога високо деру млазови умјетнички конструисаног водоскока. Уређење је у интернату скроз модерно.

Нарочито се истиче својом љепотом огромна сала са бином за позоришне представе, затим школска капела и купатило. Иако за ову српску установу нису чињене никакве нарочите рекламе, ипак ни један странац или путник неће проћи кроз Скопље а да не походи Српску мушку гимназију.

Да се ова наша установа просвјетна модерно усаврши, на томе је неуморно, и дан и ноћ, радио и ради г. Стево Димитријевић, човјек који је својом тврдом вјером у побједу Завјетне мисли и својим патриотским досадашњим радом с ону страну Качаника толико учинио да је у очима онамошњег народа постао као неки светац, као нека загонетна, митска личност.“

Патријарх Варнава (Росић):

„Високопоштовани и драги Оче Прото,

Најсрдачније честитам Вам заслужено признање од стране Београдског универзитета. Ви сте први положили камен темељац Богословском факултету на Београдском Универзитету. Независно од овога Ваш дугогодишњи и неуморни просветно – научни, свештенослужитељски и културно-народни рад дао је позитивне резултате и уврстио Вас у свести нашег народа међу најдостојније његове синове. Као поглавар Српске цркве, у име исте, изјављујем своју искрену радост што служите нашој Цркви као дика и понос својим узорним животом и преданошћу светосавском аманету.

Лично сам гајио према Вама искрено поштовање и дивљење. Ово се датира још од оних дана мога школовања у Призренској Богословско-учитељској школи када сте Ви били ректор и професор исте.

Од тада па све до данас свагда сам имао пред очима Ваш примерен живот и неуморну делатност у нашем црквено-народном и просветно-културном животу. На основу свега овога срећан сам што као Ваш ученик могу и на овом положају уверити Вас у моју свакдашњу оданост молећи се Богу за Ваше крепко здравље и да продужи лета Вашега живота на радост свих нас, а на славу свете цркве и народа.

Ваш топли молитвеник у Господу и одани Вам

Патријарх Варнава с.р.“

Патријарх Гаврило (Дожић):

„То је прави апостол, највећи и најзаслужнији трудбеник у Цркви нашој.

Он је као свећа горео на својој дужности и сагоревао ревношћу за добро Цркве и свога народа.

Служећи Цркви и народу, он заборавља себе и своје интересе и ове је увек подређивао општим.

У својој жељи и ревности да у Цркви и држави нашој буде све најбоље, он често критикује многе, међу овима и мене, чујем ја то, дође ми до ушију.

Али нити ја нити ико други, који га познајемо, не љутимо се на његове критике, зато што знамо да су оне увек добронамерне и често оправдане. Нема човека, који би нашој Цркви и држави више добра желео и за то све жртвовао, од њега.

Он је прави апостол!“

Патријарх Викентије (Проданов):

„Драги прото, ти си од учитељске и професорске службе достигао до професора универзитета, историографа и научника. Твој је рад многострук и разнолик на унапређењу науке. Будући историчари, црквено – православни и културни радници имаће посла да твој културни и научни рад опишу и прикажу.

Драги прото, увек када си одлазио у Алексинац ти си нам се јављао да путујеш у своје родно место. Отуда си нам се враћао пун снаге и полета за рад, и ми смо се сви радовали.

Драги прото, ти си нам био саветник и сабеседник. Био си отворен и искрен и добар да нам кажеш истину за добро свете Православне цркве и српског народа.

Добар си рат ратовао, трку свршио, веру одржао, и Бог ће те наградити венцем славе.“