Глас Српске, 24. 8. 2025, Ђорђе Вуковић: Прогон професора који нам је видио судбину – академик Михаило Ђурић In memoriam

Академик Михаило Ђурић Фото: Архива, Анали Правног факултета

Цијела савремена српска историја прожета је прогоном српских интелектуалаца. Иако се у прошлости многих европских народа могу пронаћи периоди када су мучки посијецане сопствене учене главе, само код Срба у томе постоји – континуитет.

Негдје су интелектуалце прогонили апсолутистички владари, негдје црквене инквизиције, готово свагдје су то чинили страни окупатори и завојевачи, кидисали су на њих и тоталитарни режими и разуларена свјетина, али када је у питању српска интелигенција – на њу су се обрушавали буквално сви: Турци, Аустроугари, Швабе, шуцкори, усташе, прве комшије, али и српски књажеви, краљеви, предсједници и премијери, задригле комуњаре и самопроглашене србенде, унитаристи и глобалисти, каријеристи на функцијама и улична руља. И туђинци и својта! Прогонили су их због свега и свачега, а највише због слободарских идеја, националних мисли и осјећања, заступања демократских принципа и суверенистичких стајалишта. Прогонили су их систематски и стихијски, под окриљем закона и медијском сатанизацијом, под страним утицајима или из личне обијести. Због сваке изговорене и записане ријечи. Бацали су их у јаме, тамнице и логоре, стријељали и вјешали, протјеривали са посла и из земље, одузимали им право гласа, држављанство, имовину, друштвени статус…

Могли бисмо испунити цијели „Плус“ Гласа Српске набрајајући имена наших угледних интелектуалаца који су били жртве антисрпске хистерије споља или изнутра. Тај списак српских научника, професора, учитеља, умјетника, писаца и новинара не би био само хронолошки преглед обрачуна са нашом академском и културном елитом, већ каталог злочина над националном идејом и биолошким опстанком српског народа. Који траје и данас.

Смишљене смутње

Један од најпознатијих случајева прогона српске интелигенције везује се уз име чувеног београдског професора Михаила Ђурића (22. 8. 1925 – 25. 11. 2011), од чијег рођења се овог петка навршило пуно стољеће. Ђурић је био изузетан ерудита и господин, цијењени универзитетски професор и српски академик европске репутације који је избачен са Универзитета у Београду због деликта мишљења, оптужен за непријатељско дјеловање против братства и јединства, етикетиран као српски националиста и осуђен на затворску казну само зато што је говорио о проблемима и пријетњама које су се надвијале над његовим народом, а што се врло брзо и потврдило као сурова истина. Цијену тог прогона још плаћамо. Сви!

Данас сваки иоле писмен Србин зна какве су посљедице уставних амандмана из 1968-1971. и Устава из 1974. године, али само ријетки и одважни могли су то на вријеме да препознају и отворено проговоре о посљедицама које ће неумитно услиједити.

Непосредно прије него што ће разбијачи Југославије омогућити југословенским републикама право на самоопредјељење до отцјепљења, Србији уцртати покрајине и створити вјештачку муслиманску нацију, већ је била срочена тзв. Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика (1967), одиграле се студентске демонстрације и побуна на Косову и Метохији (1968), разбуктао се хрватски сепаратистички покрет Маспок (1971). Српска интелигенција посјечена је крајем Другог свјетског рата у тзв. дивљим чисткама, па су услиједили Информбиро и Голи оток, касније и сјеча српских либерала, а за завршницу се спремала тзв. афера Меморандум САНУ-а. У међувремену, српски интелектуалци су прогоњени појединачно…

Михаило Ђурић осуђен је прво на двије године, а потом на девет мјесеци строгог затвора и удаљен са Универзитета у Београду због говора одржаног 18. марта 1971. године у којем је критиковао предложене промјене Устава и истакао да су оне кобан ударац у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, да је мијењају из темеља и да је она практично разбијена. Ђурић је још тада препознао оно што ће Зоран Ђинђић написати нешто касније, да уставним промјенама Југославија постаје само географски појам и да оне отварају пут као успостављању независних и међусобно супротстављених држава.

Професор Ђурић је констатовао да ни дотадашњи положај српског народа, неправедно оптуживан за централизам, није никако био добар, али да ће постати поготово лош послије предложених уставних амандмана. Његов визионарски говор објављен је у Аналима Правног факултета под насловом „Смишљене смутње“.

„Очигледно је да границе садашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Уопште узевши, границе свих република у Југославији имају условно значење; више су административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда када се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40 одсто Срба, или готово колико и Хрвата y СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и муслимана заједно“, записао је Ђурић и закључио да се на тлу Југославије под маском равноправности између народа спрема сценарио стварања нових и независних националних држава које ће се наћи у конфликту. У случају да југословенске републике уцртају међудржавне границе, како је предвиђено, професор Ђурић претпоставио је двије могућности које би имали Срби: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговачку).

„Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет. То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања.“

Камен раздора

Професор Михаило Ђурић инкриминисан је и због чланка „Камен раздора“, објављеног у часопису „Уметност“ (27/28, 1971) исте те 1971. године, а који говори о рушењу Његошеве капеле на Ловћену и изградњи маузолеја који противријечи српском и црногорском идентитету, православљу, али и самом лику и тестаментарном дјелу нашег највећег пјесника. За Мештровићев маузолеј на Ловћену нема никаквих историјских, моралних и умјетничких разлога, чак се може окарактерисати и као светогрђе, скрнављење Његошевог гроба туђим симболима. „На смрт је осуђена мала капела Његошева…“

Комунистички режим, уз благослов Јосипа Броза Тита, капелу је порушио на Петровдан, 12. јула 1972. године, да би умјесто ње изградили Мештровићев маузолеј, против чега су се побунили бројни интелектуалци и Српска православна црква. Ђурић је тврдио да чак и када би се испоставило да рушење капеле не би било никакво светогрђе, чак када би и било тачно да нема никаквих умјетничких, моралних и историјских разлога против подизања Мештровићевог споменика, чак би и тада било крајње проблематично настојање да се по сваку цијену спроведе оно против чега се изјаснило толико истакнутих књижевника, сликара, научника итд.

„Јер нико нема права да уноси забуну и пометњу међу потомке Његошевог племена. Можда још није касно поставити одлучно питање: у име чега неки провинцијски управљачи уопште присвајају себи право да подижу споменик једном подвижнику духа који је још за живота био грађанин света, када нису у стању да обезбеде ни сасвим обичну, а камоли најширу подршку домаће културне јавности за тај подухват? Коме је то толико стало до једног споменика који тако очигледно противречи својој сврси, који тако оштро раздваја и супротставља људе, под којим се никако неће моћи окупити сви истински поштоваоци великог песника, пред који извесно неће доћи многи данашњи значајни представници српске културе, дакле управо они који су најпре позвани да одају пошту једном од њених највиших врхова? Чему уопште треба да служи један такав споменик раздора?“, запитао је професор.

Оптужница против Ђурића подигнута је почетком јуна, да би га већ средином јула 1972. године Окружни суд у Београду осудио на казну строгог затвора у трајању од двије године. Током суђења чули су се и гласови разума. Огласили су се професори Руди Супек, Војин Милић, Гајо Петровић, Дејан Медаковић, Живорад Стојковић, Лазар Трифуновић и други. Средином јануара 1973. године, тадашњи асистенти Данило Баста и Војислав Коштуница били су међу седморицом наставника који су потписали молбу за помиловање професора Михаила Ђурића. Партијским застрашивањем студената и професора спријечено је потписивање петиције. Оштри гласови протеста стизали су и из иностранства, професори Универзитета Харвард, Стенли Хофман и Инге Хофман, Ернст Блох и Јирген Хабермас, упутили су Титу писмо новембра 1972. године у којем изражавају забринутост због прогона њиховог колеге Ђурића, а с њим и академске слободе и интелектуалне расправе.

Ђурић је у своју одбрану пред Судом говорио: „Моје животно опредељење јесте хуманистичко и нема никакве везе са национализмом и шовинизмом“. Његова велика љубав према српском народу била је без фанатизма и искључивости, одисала је продуховљеношћу, интелектуалном и моралном одговорношћу. „Никада нисам ценио родољубље које долази у сукоб са човекољубљем“, поручио је професор Ђурић.

Када су у часопису „Филозофија“ објављени документи са судског процеса, издање је одмах забрањено. На Правном факултету 26. марта 1973. године одржана је Ванредна конференција Савеза комуниста на којој је закључено да је акција помиловања њиховог колеге Ђурића била „политички штетна и супротна демократском централизму“. Из Савеза комуниста Правног факултета у Београду искључени су Андрија Гамс и Данило Баста, а Ружица Гузина и Бранислава Јојић кажњени опоменама. Одлучено је да се из наставе повуку Александар Стојановић, Војислав Коштуница, Коста Чавошки и Данило Баста.

Професор Ђурић свакако није остао посљедњи српски интелектуалац којем су, док је прогоњен од политичких моћника због слободне и критичке мисли, многе његове колеге са факултета окренуле леђа. Након што је избачен са наставе од 1973. до 1990. године радио је на Институту друштвених наука у Београду, враћен је тек 1991. године и ускоро пензионисан.

Врховни суд Србије почетком 1973. године смањио је казну професору Ђурићу са двије године строгог затвора на затворску казну од девет мјесеци. Издржао ју је у затвору Забела. Судски је рехабилитован 19. октобра 2009. године. Преминуо је двије године послије.

Професор права Јовица Тркуља сматрао је да је један од разлога Ђурићевог прогона било његово противљење приједлогу да се Јосип Броз Тито прогласи почасним доктором Универзитета у Београду крајем шездесетих, а није му заборављен ни активизам током студентске побуне 1968. године. Иначе, у то вријеме Михаило Ђурић, један од најбољих предавача и бесједника друге половине 20. вијека, устајање младих људи против владајућег поретка назвао је њиховом политичком зрелошћу и снагом која разбија самопоуздање и самозадовољство режима. „У нашем друштву нема јасних фронтова, нити постоје чврста мерила помоћу којих се може разграничити истинито од лажног, већ је све измешано и испреплетено. Сви се крију иза крупних речи и сви се позивају на велики идеал… Најгласнији су они који немају шта да кажу и који ни у шта не верују, неспособни одлучују о судбини способних, док кривци позивају своје жртве на одговорност“.

Током агресије НАТО-а на Србију и Црну Гору 1999. године професор је оштро дигао глас, устврдивши да је разарање Србије насртање на саму идеју Европе.

Снага духа

Михаило Ђурић је сматрао да нам је у разумијевању кључних питања нашег времена потребно подсјећање на искуства прошлости. Из историјске перспективе сагледавати нашу данашњу ситуацију.

Указивао је и да се хуманистичко образовање никако не смије сводити на стручну обуку, да хуманизам није скуп правила за подизање животног стандарда. Идеал хуманистичког образовања подразумијева да је бит човјекова у његовом духовном бићу.

„Свет духа је она моћна снага која човека доводи самом себи као одређеном конкретном појединцу, али која човека у исти мах и избавља из појединачности и доводи у везу са другим људима, успостављајући на тај начин универзалну људску заједницу“, откривао нам је професор Ђурић тако цијелу грчку културу која нас упућује на јединство људске и политичке врлине. Објашњавао је како је старим Грцима политика била стожер људског живота, уз васпитање и образовање за идеалног члана полиса.

„Они који су на врху морају се обазирати на оне доле, будући да је опште добро целе заједнице битан услов њиховог живота, али и они који су доле морају тежити навише, будући да је свему што постоји својствена тежња ка савршенству.“

Михаило Ђурић је увиђао да је свијет у којем живимо у превирању, захваћен махнитим кретањем које се непрекидно убрзава на таласу технике и науке. „Није јасно куда води ова грчевита захукталост данашњег света, чему служи овај силовити пораст техничко-економске моћи данашњег човечанства. Не види се никакав циљ коме модерно кретање тежи и у чијем достизању би се могло смирити и окончати“, тврдио је професор Ђурић, уз констатацију да гдје нема циља нема ни смисленог кретања.

Образац моралности

Михаило Ђурић је рођен 22. августа 1925. године у Шапцу. Мајка Милица била је учитељица, отац Стефан један од 1.300 каплара славног Ђачког батаљона у Првом свјетском рату, а послије – судија, оличење честитости и карактера од којег је син наслиједио љубав према истини и правди. Михаило је студирао право, филозофију и класичну филологију. Докторирао је 1954. године на Правном факултету Универзитета у Београду, исте године изабран је за асистента; ванредни професор постао је 1964, а редовни 1969. године. Предавао је историју политичких теорија, теорију државе и права, социологију и методологију друштвених наука. Био је члан редакције часописа Праксис, управног одбора Корчуланске љетне школе и Српске књижевне задруге. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и Европске академије наука и умјетности у Салцбургу. Држао је предавања на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу.

 
Ђорђе Вуковић